Два метка за Павелића одјекнула и до Никшића: Благоје Јововић добија улицу у граду под Требјесом, комите на апаратима!

Одлуком локалне власти у Никшићу улица која има привремени назив Улица Вука Караџића носиће име легендарног Благоја Јововића, припадника Бјелопавлићке четничке бригде и атентатора на највећег српског џелата Анта Павелића.

Истовремено, сходно одлуци Савјета за давање предлога назива насеља, улица и тргова, Секретаријат за комуналне послове и саобраћај ће предложити и која улица у граду под Требјесом „својим карактеристикама адекватно одговара улози и значају“ кнеза Михаила Обреновића. Предлог да се улица у Никшићу именује по српском кнезу поднио је грађанин Лука Кешељевић и он је на сједници Савјета усвојен са два гласа за и једним против.

Ова манифестација слободарске и антифашистичке активности у Никшићу, очекивано, наишла је на жестоку реакцију Ђукановићевих параполитичких хорди и медијске мафије. Тако је независна одборница у Скупштини општине Татјана Кнежевић-Перишић поднијела оставку на мјесто чланице Савјета за давање предлога насеља, улица и тргова, док је шеф Побједе Драшко Ђурановић испуцао сав арсенал оне труле партизанштине, мржње и антисрпског осјећаја у схизофреном тексту под насловом „Уклањање антифашистичких темеља…“.

Није Драшка забољело само то.

Забољело га је и ово:

„Тако је одлучено да се дио Улице Пека Павловића преименује у Улицу добровољних давалаца крви, улица привременог назива Рудо Поље добије назив Улица јасеновачких жртава, а Улица подгорички пут преименује у Улицу Милоша Црњанског. Тешко би се могло што приговорити овим приједлозима… Јер, локална власт која је „ослободила“ Никшић на изборима одржаним у марту 2021. године, досјетила се да у граду који је дао 46 народних хероја у Народноослободилачкој борби преименује – и Улицу народних хероја, Партизански пут и Херцеговачки пут“, стоји у тексту Побједе.

Улицу народних хероја локална самоуправа ће преименовати у Улицу Светог Петра Цетињског, Партизански пут у Улицу Мехмеда Меше Селимовића, док ће се Херцеговачки пут убудуће звати Улица Ива Андрића.

За ове лијепе иницијативе и одлуке, нажалост, још увијек нису спремни они који су направили каријере захваљујући само „пожељном“ породичном поријеклу и због тога што су „држали лампу“ организованој криминалној банди у Црној Гори, која је похарала цијелу државу, осиромашила народ, и на крају кренула на саму Српску православну цркву. 

И то је суштина.

Суштина коју Ђурановић немушто покушава да потре својим наводним сазнањима да Благоје Јововић, заправо, није атентатор на највећег српског крвопију Павелића, те да је идеја о подизању спомен обиљежја кнезу Михаилу Обреновићу, наводно, уздизање идеје српског света.

Ево како, примјера ради, Ђурановић покушава да унизи величанствени чин у режији Благоја Јововића.

„Када је већ добрано остарјели Благоје Јововић дошао из Аргентине у Црну Гору наводно се, након 42 године ,,завјета ћутања“, исповиједио лично Амфилохију Радовићу и испричао му повјерљиву причу да је баш он 1957. године пуцао на Павелића и ранио га са два метка… Амфилохије је одмах ту причу пригрлио и пренио осталим поповима Цркве Србије, а одатле је потекла ка српским таблоидним, али и државним медијима, све у циљу новог ,,српског хероја“ и градње мита о Јововићу као ,,осветнику за Јасеновац и сва српска страдања и патње“. Када је власт Александра Вучића осјетила погодан моменат, историјска лаж постала је – непобитна истина“.

Дакле, пуно цинизма – и то баш онаквог, у инат коме је и те како прикладно да се подигне спомен обиљежје у Никшићу, у виду именовања улице великом Благоју Јововићу.

Два метка за Павелића, одјекнула и до Никшића!

Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим… Павелић ме осјетио, видео…

Драшко Ђурановићу, овако је то било.

У сриједу, 10. априла у 9 часова увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака.

Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост.

Како је то изгледало можда најбоље описују речи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи Тиха Бурзановића “Два метка за Павелића”:

„Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим. Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… Почео да виче: ”Мајку ти јебем српско-јеврејску, комунистичку! Чујем пуцањ, не знам одакле долази. Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада. Како је носио ташну, она му испадне, са стране, у једну башту. Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега. У том тренутку помислим – боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити! Да ли да га пребијем?

Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… Али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом? И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу. Неко виче: ”Јуре, Јуре!”И пуца се према мени. Ја се окренем и пуцам у том правцу. Испалим три хица. Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом. Народ излази. Питају – шта је било ? Онако задихан, говорим им: ”Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се, па пуцају на све живо!” ”Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују. Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај“, сликовито је дочарао Јововић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: