И док једни тврде да је српски генерал Ратко Младић Из хашког трибунала отишао право у легенду, други жале што другостепена пресуда није резултирала усвајањем тужилачких захтјева да се Младићу „припишу“ злочини геноцида и у неким другим мјестима, а не само у Сребреници.

Грађански рат у бившој Југославији изњедрио је многе хероје и злочинце. Злочинци су увијек из редова „оних других“ док су хероји по правилу припадници „мог народа“.

У том смислу треба посматрати и правоснажну пресуду генералу Ратку Младићу. Он је већ шести Србин осуђен на казну доживотног затвора. Таквих пресуда није било против Хрвата и Муслимана. Многи њихови прваци су, иако првостепено оптужени на дугогодишње затворске казне, у другостепеном поступку, одлуком Трибунала  ослобођени. Један од њих је и хрватски генерал Анте Готовина, те муслимански и албански ратни команданти  Насер Орић и Рамуш Харадинај. Они су као слободни грађани могли да посматрају изрицање пресуде српском команданту, док су у међувремену српски војни и политички лидери  осуђени на укупно 1138 година затвора.

Грађани Србије и Републике Српске, готово без изузетка, убијеђени су да је ово још једна у низу пресуда против српског народа и да је њихов ратни командант, генерал Ратко Младић, уствари херој, неправедно оптужен пред хашким трибуналом. За Бошњаке и припаднике других народа он је злочинац који је добио заслужену казну за дјела која му се стављају на терет. По њима је казна доживотног затвора, иако није била једногласна од стране Судског вијећа,  најмање што је Младић заслужио, због страдања хиљада муслимана током јула 1995. године у Сребреници, што је Трибунал у Хагу окарактерисао као „злочин геноцида“. Мала утјеха Србима је што је предсједница петочланог Судског Вијећа Присца Матимба Нyамбе из Замбије, у свим тачкама оптужнице издвојила своје мишљење, не слажући се са квалификацијом дјела.