Dušan Vasiljev: Čovek peva posle rata
Dušan Vasiljev
Ja sam gazio u krvi do kolena
i nemam više snova.
Sestra mi se prodala
i majci su mi posekli sede kose.
I ja u ovom mutnom moru bluda i kala
ne tražim plena:
Oh, ja sam željan zraka! I mleka!
I bele jutarnje rose!
Ja sam se smejao u krvi do kolena
i nisam pitao: zašto?
Brata sam zvao dušmanom kletim,
i kliktao sam, kad se u mraku napred hrli
i onda leti k vragu i bog i čovek i rov!
I danas mirno gledim kako mi željnu ženu
gubavi bakalin grli
i kako mi s glave raznosi krov, ─
i nemam volje ─ il nemam snage? ─ da mu se svetim.
Ja sam do juče pokorno sagibo glavu
i besno sam ljubio sram.
I do juče nisam znao Sudbinu svoju pravu,
ali je danas znam:
Oh, ta ja sam Čovek! Čovek!
Nije mi žao, što sam gazio u krvi do kolena
i preživeo crvene godine Klanja,
radi ovog svetog Saznanja
što mi je donelo propast.
I ja ne tražim plena:
Oh, dajte meni samo još šaku zraka
i malo bele, jutarnje rose ─
Ostalo Vam na čast!
