Дукљански рецитатори

Метода прављења инквизиторске и атмосвере линча, као и на другим просторима од Кијева, Харкова, Одесе до свих других мјеста на којима се планира атак на оне који не показују намјеру да учествују у подчињавању истине и правде сили огољеној и лишеној њих, истине и правде, дакле та метода прављења такве атмосвере као и на свим поменутим просторима практикује се и примјењује се и у Црној Гори.

Као што је већ речено Црна Гора није била прескочена и она је добила извођаче претходно описаних радова. Када су се они нашли у ситуацији да схвате да је број оних који су спремни да војују са њима на истој страни мањи од оног за који су мислили да је потребан одлучили су да предузму исто што су радила њихова духовна браћа на разним просторима и у разним временима, одлучили су да у рат против правде, против истине, против цркве Христове укључе колико год могу оних који би повјеровали у лаж која би била представљена као истина, који би повјеровали у потребност неправде која би била представљена као правда. Да би неправда завладала овим просторима њени носиоци су се опредјелили, као многобројни њихови претходници и на овим просторима у лику царева и султана разних окупаторских империја, дакле опредјелили су се за гесло „завади па владај“. Зато је одлучено да се овај простор, што је могуће више, прво државно а након тога и културно и идентитетски, раздроби.

Са гледишта оних који хоће да прикључе ове просторе осталим просторима које сматрају за свој посјед, на којем могу неометано спроводити све своје идеје и замисли, недопустиво је оставити могућност да једна нација, у овом случају српска, влада и има своју државу и свој стабилни утврђени културни и уопште национални идентитет на централном и значајном простору западног Балкана. Још ако је преовлађујућа вјера међу припадницима те нације православна онда се на све то треба ударити јер православље чини личност човјека најнезависнијом од намјера оних који би хтјели да људима манипулишу и користе их за своје себичне жеље и планове.

Намјера да се и на простору Црне Горе одради дио овог плана за манипулацију људима донио је низ врло уочљивих појава које су проузроковане наилажењем једних на друге са једне стране специфичних намјера, планова и задатака намјењених Црној Гори и са друге стране капацитета за бављење темама отвореним поменутим плановима и задацима код на свој начин специфичних кандидата у Црној Гори који су послали повратни сигнал да не одбацују или да прихватају улогу извршиоца поменутих планова. Међу појавама које су настале интеракцијом ових дејстава из два смјера нарочито су уочљиве оне настале у области тема везаних за цркву, а добро знамо да је у овом смислу једна од најрабљенијих тема питање аутокефалности, питање да ли црква у Црној Гори треба да буде аутокефална и питање да ли је она у прошлости била аутокефална.

Паралелно са актуелизацијом овог питања двоиподеценијски режим у Црној Гори је промовисао и на највећи пијадестал, по питању односа са црквом, ставио правило да су црква и држава одвојене једна од друге. Ово је било опет под утицајем споља због страха да се утицај православља у Црној Гори поново не поврати у оној мјери коју је имао прије другог свјетског рата и у вјековима претходећим двадесетом. Зато је у име секуларне државе нарочито наглашено да је врховни принцип у односима држава-црква, одвојеност цркве од државе. Међутим када је на оном другом пољу, промоцији идеје о будућој аутокефалији цркве у Црној Гори, остварење тог плана, чак и у очима његових промотера, којима су једна од природних станишта и засједања владајуће ДПС партије, доведено у питање, тада је некоме од њих пало на „памет“ да би могло мало да се укине правило о одвојености цркве од државе јер су у том табору примјетили да им је сада црква некако превише одвојена од државе, толико одвојена да више не виде начин на који би спровели своју намјеру о одвајању цркве у Црној Гори од СПЦ-а, а они су навикли да све одрађују примјеном механизма државне принуде, то је уосталом и њихова дефиниција државе – механизам за спровођење принуде.

За све вријеме од почетка деведесетих исти ови трудбеници радили су на стварању лажне цркве пошто им је ова права изгледала превише непослушна и неподобна за извршиоца нижег степена. Када су се у задњих неколико година поново вратили идеји да би све било брже и лакше ако би се Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка укључиле у извршење плана почела су да пљуште саопштења са разних засједања ДПС-а како црква у Црној Гори треба да буде аутокефална и друго али ништа мање наглашавано да двије цркве у Црној Гори треба да се уједине како би постојала јединствена православна црква у Црној Гори. Није дакле битно то што јединствена православна црква у Црној Гори постоји кроз четири православне епархије ( Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, епархија захумско-херцеговачка и приморска и епархија милешевска ), ако политички манипулатори мисле да им то одговара може се прогласити да јединствена православна црква у Црној Гори не постоји, или ове поруке имају још једно, додатно, тумачење, а то је да по критеријумима ДПС-а православна црква у Црној Гори није довољно православна и да неће то бити док год не призна секту тзв. ЦПЦ за православну цркву. Оваква саопштења се понављају тако да се стиче утисак да ДПС планира да у стилу референдума из 2006. год. одради и заврши ово питање.

Због овога али и не само због овога већ и због цјелокупне инсталиране логистике у Црној Гори, невезане стриктно за ДПС, појавили су се ту у нашем окружењу, пред нашим очима, врло специфичне појаве, тако да смо у свакодневном животу на улици, у кафани, на послу ( што је најнезгоднија варијанта ) у прилици да чујемо атеисте, агностике или следбенике неких других неправославних вјеровања како нас убјеђују и поучавају о начину на који треба да буде уређена православна црква. „Ја сам атеиста али сам за ЦПЦ“ можемо чути на улицама црногорских градова из уста оних који сами себе постављају за организаторе црквеног уређења. Дакле човјек је декларисани атеиста, исповједа да не вјерује у Бога, али са друге стране мора да се активира јер хоће да се одазове позиву великог вође дводеценијског премијера који је и сам декларисани атеиста и за његову љубав он ће у једној истој реченици да има два своја ја, једно атеистичко ја на почетку реченице и једно псеудо православно ја на крају реченице. Не знам шта бисмо ми требали да помислимо да се не бисмо нашли на црној листи оних који недају допринос успјешној инплементацији политичког програма, можда да су се појавили православни вјерници који су истовремено и атеисти?

Да би се створио још шири простор за притисак на православну цркву у Црној Гори да се одвоји од СПЦ, а ако може и да призна псеудорелигиозну организацију тзв. ЦПЦ за православну цркву организатори претходно поменуте логистике, који су махом регрутовани из првих редова некадашње комунистичке Удбе, скупили су и организовали другопозивце који су у међувремену прошли обуку након које приликом манифестације наученог при извршењу свог задатка највише подсјећају на полазнике неке рецитаторске секције. Оно што је више тужно него смијешно је то што је порука пјесмице из њихове рецитације неутемељена и лажна. Тако смо негдије прије око деценију имали прилику да у новинама прочитамо да нас особа која је била физички чувар лажног свештеника из ЦПЦ, а која је, особа, на неки волшебан начин избјегла притвор и судски процес због трговине бијелим робљем, дакле имали смо прилику да прочитамо да нас та особа позива на поштовање епископа далматинске епархије српске цркве из ХIX. вијека јер је, како он то тумачи, тај епископ био за њихову ствар. Осим далматинског епископа српске цркве из ХIХ вијека тема рецитација је нерјетко и наводна канонска обавеза аутокефалних православних цркава да границама својих територија прате државне границе, стога, кажу нам ови „каноничари“, црква у Црној Гори мора да се одвоји од СПЦ јер једино тако границе аутокефалних цркава могу пратити државне границе. „Границе аутокефалија морају пратити државне границе“ кажу нам атеисти. „Границе аутокефалија морају пратити државне границе“ кажу нам агностици. „Границе аутокефалија морају пратити државне границе“ кажу нам бивши шверцери са глисерских цигарет тура Италија-Црна Гора. „Границе аутокефалија морају пратити државне границе“ кажу нам цетињски шанери пред један од својих одлазака у похару талијанских бутика. То су они за које цетињска легенда каже да пале највећу свијећу у цетињском манастиру и моле Светог Петра Цетињског да им помогне у походу кроз Италију. Без обзира што нам поменути став о односу аутокефалија и државних граница нерјетко износи неко из наведеног или сличног му друштва ми ћемо се, истине ради, осврнути на тај став исто као да га је изнио, у виду питања, најдобронамјернији пастир са врхова неке од црногорских планина или можда исто толико добронамјерни ИТ менаџер у некој од црногорских компанија, јер ни једно занимање не искључује добронамјерност. Дакле, да ли границе црквених аутокефалија морају да прате државне границе?

Да би се дошло до одговора на питање да ли границе црквених аутокефалија морају да прате државне границе довољно је погледати шта нам говори црквена пракса, данашња и пракса кроз историју. Погледаћемо прво у данашњу црквену праксу и из ње издвојити само један очигледан примјер који оповргава ово „познавање канона и обавеза цркве“. Тај примјер указује на однос између православне цркве на Криту и Цариградске патријаршије. Православна Црква на Криту је потчињена јурисдикцији Цариградске Патријаршије, а као што би требало да знамо Крит је територија државе Грчке док је сједиште Цариградске патријаршије у Истамбулу. Сасвим је очигледно да овдије границе црквених аутокефалија не прате државне границе. Сада ћемо погледати мало у историју и из ње указати на један примјер који довољно јасно указује на то какав је одговор на постављено питање. У 11. вијеку под јурисдикцијом цариградског Патријарха налазе се не само Грци Византијског Царства него и хришћани Сјеверне Африке, Јужне Италије и Сицилије, Мале Азије, Балканског полуострва, Русије и румунских земаља. Сви они који имају најосновнија знања из историје везане за ове просторе знају да Русија није улазила у састав Византијског Царства чији је главни град Цариград био уједно и сједиште патријаршије која је као што видимо својим територијалним границама прелазила границе царства. Руска црква је читавих пет вјекова била под јурисдикцијом Цариградске патријаршије и тек након тога се јавља идеја о аутокефалији која се након тога и остварује. Навешћемо и примјер који се односи и на садашњост и на прошлост. Између осталог у пуној титули Патријарха Александријског имамо и следеће ријечи „… патријарх великог града Александрије, Либије, Пентапоља, Етиопије, свег Египта и све Африке“. Да ли би неко од „великих познаваоца канона и обавеза цркве“ хтио можда да нам каже да се Либија и Етиопија налазе у Египту или да ли се можда у Египту налази Јужноафричка Република? Можемо мало да погледамо и непосредно или не тако далеко окружење Црне Горе. Митрополија дабробосанска није аутокефална црква већ се налази под јурисдикцијом СПЦ. Сједишта ове митрополије су у Сарајеву и Сокоцу. Ако би неко приговорио да Република Српска ускоро може да покрене поступак за присаједињење Србији ја ћу то уважити али ћу подсјетити прво на то да територије Митрополије дабробосанске својим границама не прате границе Републике Српске и друго на то да у састав СПЦ-а улази на примјер и Митрополија Загребачко-Љубљанска. Ако би неко хтио да каже да се СПЦ бави са припајањем Загреба и Љубљане Србији, тај, сигурно знам, незна шта прича.

Једном приликом је распоп који се лажно представља као митрополит под такође лажним именом Михаило у име своје псеудорелигиозне организације ЦПЦ изјавио да се црногорској нацији треба додијелити аутокефална црква јер како он каже нема православног народа без аутокефалне цркве. Ова изјава очигледно рачуна са незнањем о овом питању оних којима је упућена. Ставићемо по страни сада то што они који иду за њим и називају га митрополитом нису православни и осврнућемо се на то да ли има православног народа без аутокефалне цркве. Православног народа без аутокефалне цркве има и један од примјера је не тако далеко од нас. Власи су православни народ а аутокефална влашка православна црква не постоји. Ако би нам неко рекао да ипак црногорска нација има државу па да је то наводно аргумент за добијање аутокефалије, треба се рећи да и када би држава била аргумент за добијање аутокефалије, као што није, опет би тврдња да црногорска нација има државу па да због тога треба да добије аутокефалију пред аргументима била одржива колико и паучина пред метлом. Свједоци смо да нам Мило Ђукановић, Мишко Вуковић, Славољуб Стијеповић и остали Ђукановићеви јуришници непрестано понављају да је Црна Гора грађанска држава. Кад год им се у име српске националне заједнице предочи потреба за формирањем српских одјељељња у црногорским школама њихова порука је: Црна Гора је грађанска држава, није држава конститутивних нација – једне или двије, националне мањине су оне заједнице које су испод 15%, за њих важе права уписана у законодавству као права националних мањина, за Србе и њихова права непише ништа. Дакле пошто је Мило Ђукановић ово већ разгласио свуда и ван Црне Горе, пошто је о овоме нашироко причао и у Србији на РТС-у, ко онда има право да сада каже да Црна Гора није грађанска држава већ да је држава само једне нације, оне која себе назива црногорском нацијом. То што је ова нација узела своје име по имену државе не може опет да јој да право да Црну Гору третира као искључиво своју државу и да рецимо српској нацији спочитава да има мања права у том погледу. Ово питање се може поставити на још један начин. Ко има право и у име чега да цркви Црну Гору представља као националну државу и да тражи од цркве да се према њој односи као према таквој, ако је Црна Гора грађанска држава?

Дукљански рецитатори често хоће да причају и о томе да је црква у Црној Гори током историје, кроз вјекове била аутокефална. У ово нерјетко хоће да нас убјеђују атеисти, агностици, бивши шверцери са глисерских цигарет тура, цетињски шанери… Међутим, ипак прије него што би њих послушали да видимо шта уопште значи та ријеч аутокефалија.Када се говори и пише о теми аутокефалије потребно је знати шта је то суштина и карактер аутокефалије, затим ко и како може канонски да је тражи и од кога може канонски да је тражи и добија. Не знати ово а говорити о томе да ли је црногорска црква кроз историју била аутокефална указује на то да се не зна о чему се говори. Изнијећемо овдије у најкраћем оно што је довољно да покаже да црква у Црној Гори није кроз историју, током вјекова, била аутокефална.Дакле, хиротонија од стране својих епископа је језгро аутокефалије. Према томе, тамо гдје нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије-суверене власти. Свега овога није било у Епархији Црне Горе послије 1766. год. ( насилног неканонског укидања од турака Пећке патријаршије) јер је имала само једног епископа, ријетко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало када и онај једини епископ умире (као што је био случај послије смрти митрополита Висариона Љубише 1884, када је архимандрит Митрофан Бан био администратор тадашње двије епархије), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве. Ваља уз ово подсјетити да би неко постао епископ на хиротонији треба да га посвете најмање два епископа. Када се ово зна онда се може видјети да они који причају да је црногорска црква кроз историју била аутокефална не знају у ствари о чему уопште причају или би хтјели да они који их слушају не знају ништа о овој теми. Како друкчије објаснити да неко прича да је била аутокефална епархија за коју се зна да је непрестано била зависна од других епархија или других цркава по питању хиротоније епископа који су требали да дођу на њен трон.

За постојање аутокефалности цркве потребно је имати претходно наведене услове, а онда вољом епископата – свих епископа једене цркве, који је канонски фактор, може се тражити право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор – воља њеног епископата.

То значи, за добијање аутокефалије је једини пут тражење аутокефалије од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели издвојити, и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.
Из овога слиједи, Епархија Црне Горе није имала услове да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији ( говори се о периоду након 1766. год. ) онда је то могла једино учинити тражећи од ове цркве.

Историја не зна да је Епархија Црне Горе, која је имала скоро увијек само по једног епископа, икада и од кога тражила аутокефалију, нити јој је то икад ико канонски дао, па је зато није ни имала.

Свима онима који су се до сада бавили овом темом са циљем да одвоје цркву у Црној Гори од СПЦ-а или са циљем да створе у Црној Гори некакву наводну аутокефалну цркву која би била несрпска остаје ако неће да затварају очи пред аргументима, а у овом тексту су изнесени само неки од њих, и ако неће неразумно да робују својеглавости, остаје им тада могућност коју треба да искористе, а то је да одустану од бављења црквеним питањима на нимало лијеп начин којим су се до сада бавили њима, а онима међу њима који су се бавили овим питањима кроз политику остаје да се преиспитају да ли Црној Гори имају шта конкретно и позитивно да понуде на политичком плану. Овакав досадашњи њихов начин бављења црквеним питањима једино што је могао да покаже је то да је политика која стоји иза њега промашена и негативна. Ако тежиште своје политике и тежиште енергија које улажу у бављење политиком буду везали за овакве пројекте биће то сигуран знак да би најпоштеније према народу и себи било да потраже неко друго поље свог професионалног ангажмана, ван политике.

Александар Павловић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: