Дубоки наклон
1 min read
Шетам неки дан по киши што пада у наставцима, и на углу улице пресретне ме познаник, један висок колико и избјегни-ме-тип, у ходу разбацан, увијек (крајње) неозбиљно одјевен (као што је то, обично, случај са новинарима, али то није званије и овога, бар за сад није), и већ са упадљиве даљине поче говорити затварајући и отресајући кишобран, нешто о (неком) Сибину, и као успут ме питајући, онако у његовом стилу:
Је ли, да и ти ниси Сибин?! – и на питање окачи блесави кез.
Гледам га између свих тих кишних капи, па ћу на то:
Чуо сам да је тај вражији Сибин име једне аматерске организације која (као) о политици и којечему збраја шале о властитом трошку. Ту није ријеч о једном, већ о пар окорелих анонимуса – одговарам, као да сам упућен, док, заиста, немам појма о чему говорим, а и не тиче ме се.
Вјеруј ми да сам и сам говорио – настави са кратким погледом ка небу које није подржавало идеју да затвори (бар привремено) кишобран – да се под именом Сибин естетски и, прије свега, успутно крије, пар будала које фетишистички уживају поштеним људима од имена ковати надимке. Имао сам из коже искочити кад сам скоро у једној колумни прочитао да је Шкрељу назвао – спекуљативну ум.
Јесте – рекох – и Александру В. – посланица из шешира.