Држе људи и даље дистанцу оним што им је важно

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Не знам да ли се у најскорије вријеме појавило или ја нисам до сада примјећивао, али у граду, па и испред наше зграде, све чешће се људи паркирају укосо, тако да намјерно заузму два мјеста за паркирање.

Питам јуче једног власника тако паркираног возила:

– Христос васкрсе!
– Ваистину васкрсе!
– Мили роде, зашто си паркирао тако укосо, да нико други не може да паркира?

Одговара ми голобради младић, од можда двадесетак година:

– Јаро, мене је до сад два пута гребало, е неће више!
– Не знам како неће, ако ће те неко закачити на паркингу, нема ту помоћи, како год да паркираш?
– Ма није ме закачио, него изгребао ми вратима моја врата. Види: три загреботине! А тек купио ауто.
– А-ха. Е немој, јуначе, да ти неко више икад загребе ауто.

Препаркирам 350 метара ниже, код моје зграде (и ту се неко попријечио, али бар нађох мјесто).

Тај страх, невјероватни, ужасни, да те неко не загребе – да не загребе врата, да не загребе тренерку, не упрља патике, не загребе, ваљда, ни душу спојену са вратима и аутом – та страх од другог човјека ужасан је кавез по себи, од које ће се мој саговорник и његова браћа по бризи или лијечити или ће их читавог живота држати, као казна по себи. И није он случајан. неки ужасни импулс страха, баналног, али свеприсутног, шири се свијетом, страха од другог човјека као пријетње. Држе људи и даље дистанцу оним што им је важно, оним што је за њих – њихово биће.

А, ето, Васкрс је. Страха више нема тамо гдје је дошла свјетлост.
Христос васкрсе!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: