Дрво се ослања на дрво, а човјек на човјека
Лична архива
Пише: Отац Никола Зечевић
„Дрво се ослања на дрво, а човјек на човјека“, народна је изрека којом се позивамо на љубав и заједништво. Приложену слику сам усликао негдје у септембру прошле године а сада је нашла своју употребу. Видимо да се ово дрво није имало ослонити на себи слично…
Сад смо у посту, прва је седмица, предпостављам на основу досадашњег искуства да је велики број људи прихватио овај подвиг, неки га извршују са великим усрђем ускраћујући себи највећи дио хране… Њега прати редовније учествовање у богослужењима и чешће приступање Путиру.
Све ово је за похвалу…али, нажалост, оваква, нашироко прихваћена побожност, је непотпуна и индивидуалистичка. Шта треба да знамо:
1. Да схватимо да пост сам по себи не значи пуно. Када би само пост био заслужан за духовно напредовање онда би вегани и њима слични били уздигнути изнад трећег неба до којег се узнесе апостол Павле!
2. Да схватимо да прихватање поста по аутоматизму (постећи „по календару“) не узимајући у обзир тренутне животне околности и духовни узраст чешће може да нас одведе са правог пута него да нас на њему утврди. Небројено пута смо видјели да особа са огромним почетним духовним еланом недуго затим завршава ван Цркве имајући одбојност према свему црквеном.
3. Да на све што радимо у Цркви гледамо као пројаву ЗАЈЕДНИШТВА. Ово треће је најбитније. Шта то конкретно значи?
Ево примјера. Када постимо ми добровољно ускраћујемо себи дио хране. Међутим, ако то што смо себи ускратили не дамо другоме (у храни, новцу или на неки други начин) онда се не може рећи да смо испунили циљ поста. Иста је ствар ако, под изговором поста, спремамо својеврсне скупе ђаконије због чега остајемо без могућности да некоме пружимо помоћ. Пост „по календару“ такође има смисла само у оквиру заједнице. Он је првенствено намијењен монашким заједницама које имају, сложићете се, мало заједничког са данашњим начином живота у граду. На тај начин су за нас мало примјенљиве. Међутим, сваки члан једног црквеног сабрања (не вјерски туриста који посјећује час једну – час другу цркву) може и треба да се консултује са својим свештеником о начину поста.
На тај начин ће та црквена заједница бити заједница која у својим диверзитетима осликава Тијело Христово у коме је неко рука, неко нога итд. Штавише, једино се у различитима може пројавити љубав; кад би сви били једнаки љубав би ту била сувишна!
Чудно је како брзо заборављамо оне Христове ријечи по којима ћемо се сврстати са Његове десне или лијеве стране: „Јер огладњех, и не дадосте ми да једем; ожедњех, и не напојисте ме; странац бијах, и не примисте ме; наг бијах, и не одјенусте ме; болестан и у тамници бијах, и не посјетисте ме.“
Зар оне саме не свједоче да нам пост само обезбјеђује ВРИЈЕМЕ и НАЧИН за спровођење у дјело ових Христових ријечи? Будимо ослонац једни другима а преко њих – Христу. Узмите ваш пост и пропустите га кроз сито Његових ријечи. Ако у ситу не остане ништа, не мијењајте сито него пост.
Преузето са Фејсбук профила
