• Издвојено
• Поглед

Друштва “Силни” у Старој Србији

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Пише: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Прилике у Скопљу пре ослобођења 1912. описао је композитор Пера Ж. Илић. Писао је о разговорима на састанцима са старим Скопљанцима : „Хаџи Арсина кућа и данас постоји преко пута Мушке гимназије. На други дан Ускрса 1910 год. одем своме познанику Хаџи Арси да му честитам празник „Велики-дан”. Тамо су већ били : Краљо Марковић, Божин Рибаревић, Димишко, Коле Патишкалија, стари Кратовалија, Махаило Ђорђевић и још неколико пријатеља. …. од уобичајеног разговора прешло се и на друге разговоре. Прижељкивало се што скорије ослобођење. А оно се очекивало од Србије. Ту наду имали су и сви припадници екзархије. Нарочито старији људи, иако су децу слали у екзархиске школе, међу собом су говорили да су Срби и да ће као Срби умрети, а њиховој деци — “Господ да бидне на помоћ”. Велика душевна борба ломила је старе Скопљанце. У души су били Срби а тим именом нису се смели називати. Повучени и скромни., марљиво су радили своје занате, а у вече се састајали у махалској механи или у кући једног од њих, на ракију и разговор. На тим вечерњим седељкама највише се говорило : ко ће Скопље и Стару Србију ослободити. Тада су у Скопље долазиле новине из Србије и Бугарске, и према писању новина расположење се стварало. Тако нпр. кад би новине дале вести да Србија није спремна, код тих људи, тога вечера неби било веселих прича и пошалица, поверљивог шапутања о старој држави српској, о Цару Душану, Краљу Марку, војводи Дојчину, Деспот Оливеру господару Велеса, Дејану и Жарку господарима Куманова и Овчег Поља, него би се код анасонлије (миришљаве ракије) ћутке растали и кући одлазили. Код куће, према њиховом расположењу, синови, жене и деца су знали да се на вечерњем састанку збило нешто неповољно за њихове осећаје. А кад су за Србију биле повољне вести, тада се у механи дуже остајало, пијуцкало, препричавало, прижељкивало и, у таквом расположењу кад домаћин кући дође, било је и песме и игре и речи : како ће кроз кратко време Краљ српски, на челу војске, отерати Турке из Старе Србије и прво доћи у Скопље да поздрави народ свој, а народ, да пољуби скут краљев и да му покаже обичаје, игре, песме, одела, јестива, душу и срце које су Скопљанци, и цео народ Старе Србије очували кроз векове робовања, као битно српско. Као такве, упознао сам ове ваљане људе, с њима делио добро и зло, уверавао их да ће ослобођење доћи од браће која се некада због зулума отселила на север. А они су мени отворили своју душу, казивали своје муке али душу нису продали. Ја сам их разумео, веровао и чинио све да се њихове наде и жеље не угасе. Накнада за пријатељство била је та што су ме радо у своје куће позивали и казивали ми, певали и предања саопштавали онако како су од својих старих чули и наследили. И тога дана, на Ускрс 1910 год. у кући Хаџи Арсе Недељковића, скопским наречјем пријатељи су ми говорили о српској славној прошлости и лепшој будућности. Хаџи Арса је тада, ко зна који пут, препричао казивање свога прадеда и других старих Скопљанаца. — Ксмет је био да се изгуби царство. Али ће српско царско време опет да дође! — с убеђењем је говорио Хаџи Арса. Дочекаће ко буде жив! — И ја, каже Арса, чекам, а бојим се да нећу дочекати. Стар сам … А ако дочекам … како ћу браћи у очи погледати!… Са царством смо све изгубили… Само не душу… нашу српску душу!… Дед и прадед причали су ми да Скопље беше српски престолни град;” (1)

Седишта свих састанака српских родољуба у Скопљу били су Српска митрополија, конзулат, Мушка гимназија и основне школе. Скопљанска омладина окупљала се у гимназији и учитељској школи. Притисак турске власти натерао је омладину да збије редове. У оваквим приликама прво се појавила идеја о оснивању певачког друштва. Крајем 1907. основано је певачко друштво „Вардар”. (2) Пре оснивања „Вардара”, постојала је једна група певача, која је на славама и свадбама, добровољно певала народне песме. Из те групе је касније основано певачко друштво „Вардар”. (3) Омладинци који су учили школе у Београду, упознали су се са Душаном Силним и Соколима. Многи од њих били су активни чланови гимнастичких друштава слободне Србије. Све до 1908. турске власти су спречавале сваку манифестацију националног духа круто и немилосрдно. Једино се на просвети могло доста учинити склањајући се за цркву и уз помоћ дипломатских представништва прво Русије а од 1889. и Србије. Национална просвета је успешно напредовала још од тридесетих, а посебно од педесетих и шездесетих година 19 века. Са оснивањем средњих и стручних школа : призренске богословије 1871. и гимназија у Цариграду, Солуну и Скопљу 1892-1894, национална просвета се подигла. У животу и националној борби су се све више истицали домаћи људи као народни посленици и борци. Неколико омладинаца, ученика школе, заната и трговачких помоћника почело је у Скопљу 1908. да вежбају као гимнастичари, без организације. Касније је њихова активност добила облик удружења „Силни”. У Куманову је почетком 1906-7 било основано друштво. Тек од младотурског преврата и објаве уставног стања 1908. могла су се гимнастичка друштва да се развијају и дођу до изражаја. Ипак уставност и грађанске слободе сводиле су се више на речи и формална права него на стварност за културни и политички живот хришћанских народа под отоманском влашћу. Услови су били бољи и погоднији но под Абдул-Хамидом и могло се са потребном опрезношћу радити на оснивању душановачких друштава. Тамо где је национални и културни рад био успешнији, где је просвета кроз школе учинила своје било је лакше основати гимнастичка друштва. То се односило на Призрен, Скопље, Куманово, Приштину, Митровицу и још нека важнија средишта. У већим или мањим местима, где је било српског становништва и националне просвете, али где је туђинска пропаганда била јака, оснивање душановачких друштава било је отежано. Пошто је цео национално-просветни живот био везан за школе, нарочито средње, као главне осовине, организовање душановачких друштава зависило је од прегалаштва просветних радника, било домаћих било из других српских крајева. Наставници гимнастике у средњим школама играли су пресудну улогу у почецима душановачких друштава у турско доба. Истакнути организатор душановачких друштава био је Рајко Караклајић, наставник гимнастике у скопској гимназији и учитељској школи. Сматран је душом душановачких друштава. Дошао је у Скопље из Ниша. Први вежбачи били су чланови тек образованог омладинског певачког друштва „Вардар”. Са једне стране хтело се да гимнастичко друштво буде одсек „Вардара”, а са друге да нова организаџција буде главна. Са Караклајићем прва група вежбача радила скоро годину дана, пре него што је друштво добило управу и организовало друштво „Силни”. (4) У чланку у листу „Соколски Гласник” истакнуто је да је Караклајић био средњег раста, збијен, широких плећи, крупних руку, снажан, бркат, жива покрета, сугестивног погледа, бистар и отресит. Где је туђинска акција чинила знатне сметње прва душановачка друштва имала су затворени карактер. Стицајем прилика била су ограничена на ученике средњих или стручних школа које су имале интернате. Скривено од власти и туђинских агената, у тим школским интернатима изграђивали су се национални карактери и прегаоци, а после и душановачки радници који су се залагали за остварење ослобођења и уједињења. Ипак у Призрену, Приштини, Скопљу, Куманову, Митровици и Пећи душановачка друштва су од самог почетка захватила, поред школске омладине и омладину из разних слојева. За четири године до ослобођења душановачка друштва су се у националном животу осетила као важан препородни чинилац и народни предводник у борби за остваривање националних идеала.

Омладина је била одушевљена Душановим царством и уједињењем са Србијом. То је допринело да се друштва назову „Силни” без Душановг имена које се није могло јавно помињати, а које се међу омладином и у народу, слободно и са поносом изговарало. Одоре су биле сличне одорама Душановаца у Србији, више по кроју него по грађи, али без калпака и перјаница. Носили су фес. Због тога су на слетовима привлачили нарочиту пажњу. У Скопљу је основано душановачко друштво 1909. иницијативом Рајка Караклајића. Пре Скопља предавао је у Нишу и био премештен у Јужну Србију. Око прве жиже окупили су се просветни радници, школска омладина и велики број грађана, трговаца и занатлија.

Чланови тада основаног српског певачког друштва „Вардар” успешно вођеног од хоровође и наставника Пере Илића, били су уједно и вежбачи душановачког друштва. Средњошколска омладина гимназије и учитељске школе, као и главни део душановачког друштва, вежбала је у школским просторијама. Дечје врсте вежбале су у основним школама, углавном у српској школи у згради Метоха на Серави. (5) Ту је било смештено и певачко друштво „Вардар”. Друштво „Силни” је 1910. било забрањено. И поред забране и даље се кришом радило и често прелазило из Метоха у гимназију и опет у Метох. Поред Караклајића, изразита личност око које се окупљала омладина, био је старешина професор Глиша Елезовић. Он је врло често држао предавања у вежбаоници и подстицао родољубиви дух код омладине. У Управи „Силног” 1909. били су познати национални радници : председник професор Глиша Елезовић, лекар др. М. Шушкаловић, др. Никола Настић, трговац Пера Лекић, апотекар Ђорђе Крстић, кројач Трифун Чукић, кројач Миле-Михаило Манчић, кројач Тома Бабамовић, професор Пера Иванишевић и секретар Бора Миловановић. Друштво је 1910. и 1911. бројало преко 100 чланова па су се вежбе морале држати у две групе. По препоруци ондашњих учитеља чланови су набављали књиге Књижевне задруге, па пошто прочитају поклањали су их вежбаоници. На овај начин за годину дана створена је књижница од 100 књига. Поред књига редовно је читан лист „Вардар“ који је излазио у Скопљу. У „Силном” чланови су говорили да су они народна војска која ће извршити ослобођење. На манастирским славама увек су били на окупу и вежбали. Дух и морал вежбача био је висок, а дисциплина и пожртвовање развијено до крајних граница. (6) Вежбама су присуствовали и многи грађани који су пратили нову душановачку активност омладине. Иако је било обазриво према турским властима душановачко друштво настојало је да развије своју активност у свим правцима, па је на подеснијим местима периферије, приређивало јавне часове. Као агилан и одлучан душановац и добар наставник Караклајић је 1909. радио да оснује душановачка друштва и по другим местима.

Основано је 1909. душановачко друштво у Куманову, које су водила два учитеља, Ђорђе Божиновић и Босанац Милорад Закић. Закић је био четник у Танкосићеву одреду, а затим на Солунском фронту, ађутант батаљона, Закић је 1916. погинуо на Кајмакчалану. Одржан је заједнички јавни час Кумановског и Скопског друштва о слави Св. Тројице, 1910. Караклајић је на јавном часу водио главну реч. Као што су у Скопљу певачко друштво и ученички оркестар били у присној сарадњи са душановачким друштвом, тако се и у Куманову национално-културни и друштвени живот усредсредио у душановачком друштву, које је стекло и своју музику. Као и Скопско и Кумановско друштво је напредовало у свим правцима своје радиности. (7) Друштво из Скопља је у околини Скопља, у Булчанима и Кучевишту приредило јавне вежбе.Заједно са осталим друштвима приредили су слет у манастиру Грачаници и крај Девича у Дреници. Учествовали су на вежби у Београду 1910, и слетовима у Загребу 1911. и у Прагу 1912. Соколска жупа Скопље окупила је на слету 1932. некадашње вежбаче и сликала их. Међу тим вежбачима на слици били су Трговац Коста Б. Петровић из Скопља; Стева Младеновић, трговац; Раде Аћимовић, родом из Тетова, живео у Скопљу, посл. у Банској управи; Васа Хаџи Костић из Скопља, чиновник Аграрног повереништва; Атанас Ђорђевић из Скопске Црне Горе, брашнарски трговац; Урош Манасијевић, из Скопља, обућар; Сима Проте Тасића из Тетова, чиновник Аграрног повереништва; Демостен Нановић из Скопља, обућар; Драги Пантић, фотограф; Сава Ристић, стакларски трговац; др. Душан Стефановић, из Скопља, лекар; Александар Санде Томић, из Скопља, ћумбеџија; Бора Илић, из Скопља, шофер; Илија Периклијевић-Цар, из Скопља, фијакерист; Илија Сидић, из Скопља, банкарски чиновник; Лазар Ристић, из Скопља, стакларски трговац; Тодор Михаиловић, из Скопља, трговац; Недељко Антонијевић, из Криве Паланке, поштански чиновник; и Јован Кнежевић, из Скопља, сапунџија. Сем њих били су истакнути учесници у стварању соколства : Мита Петровић-Белица, трговац; Веља Ставрић, општински инжењер; Панта Сидић, столар; Тодор Арсић, потпуковник; Коста Лекић, трговац; Владимир Закић, адвокат; Коста Дешић који је 1932. био у Америци. Погинули сем Рајка Караклајића : Данило Манчић (1914), Петар Ановић (1916), Божидар Бојковић-Дарко (1915), Трајко Трифуновић погинуо на Вердену као француски добровољац, Раде Исаиловић (1914, на Мачковом Камену), Јован Јовановић-Боце, Алекса Матовић (1915) Милан Мургановић; Јован Јовановић-Боде, Алекса Брајана Матовић, Сава Матовић (погинуо на Мачковом Камену). Умрли су : Димитрије Поп-Бошковић, Александар Хаџи Ристић, Тодор Младеновић, Тодор Јордановић, Милан Митић и Милан Мургановић. Сам организатор покрета Рајко Караклајић, погинуо је у рату и 11 првих чланова вежбача Силног пали су у рату. Преживели су били везани искреношћу и соколском једнакости у напору да осигурају тековина слободе и уједињења. Та генерација је представљала понос Скопља. Оснивачи друштва у Куманову у току 1906-7.били су : Димитрије Синадиновић, учитељ, касније Илија Вукотић, апотекар из Куманова. Први начелник био је Димитрије Синадиновић, а по његовом одласку учитељ Ђорђе Божовић. Пошто је по “Хуријету” рад озваничен за првог старешину изабран је Јован Довзенски, учитељ и четнички војвода. Тада је основана и музика. Скопско и Кумановско друштво „Силни” били су расадници „Силног”. Рад се одвијао свестрано, у виду вежби, јавних часова и оснивања нових друштава. Скопски вежбачи су о св. Саву, 1909. приредили вежбе, у оквиру програма прославе. Осим простих вежби било је хрвање. Код прве српске пиваре „Косово“ у пролеће, после Ускрса одржан јавни час, са тридесет вежбача. Вежбале су се просте вежбе, вежбе са палицама, буздованима, хрвање, и на бициклету.Те године друштво из Куманова је приредило јаван час у Скопљу, на коме је свирала музика друштва. (8)

Исте 1909. основано је друштво у Призрену. Кроз XIX век Призрен је био српско најутицајније место. Ту је основана Богословија 1871. Такође је основано друштво Св. Саве, чији је члан био заштитник српског живља руски конзул Иван Јастребов. После арнаутске побуне мере турског преког суда 1885. спречиле су даљи рад друштва. Призренско певачко друштво „Цар Урош” основано је 1885. У призренској богословији поникла је 1889. прва ђачка дружина, чији је први председник био Јанко Спасојевић, а међу књижевним полетарцима истакао се Григорије Божовић. Културно омладинско друштво „Св. Недеља”, основано је 1906. Приредбама, предавањима и социјалном помоћу деловало је на омладину, нарочито на њен већи део сиротињу. Заједно са судијом и председником друштва и соколом Антонијем Гоцевићем, је жупски просветар, раније професор у Призрену, Мирко Јовановић, основао је друштвени народни универзитет 1922, први у јужној Србији и који је радио између два рата. Друштво је заклањало свој рад за светачки назив, због турске будне пажње према народним покретима. Његови чланови здружили су се са душановачким друштвом, стављајући му на расположење и своју музику.

Иако је био службом везан за скопску гимназију, Караклајић је читаве недеље проводио у Призрену, вежбајући чланове као начелник друштва. У Богословији је душановачки вод са успехом предводио богослов Коста Тодоровић, раније члан Винковачког Сокола. У дворишту Богословије су биле справе за вежбање. Вежбе друштва обављане су у школи Младена Угаревића. Призренско друштво узело је видног учешћа у националној манифестацији на Велику Госпођу 1910, у манастиру Грачаници, када је одржан помен војводи Глигору Соколовићу, а затим на душановачком сабору и вежби у Приштини. Као гости приштинског друштва, на окупу су се нашла друштва из Призрена, Скопља и Куманова, поред приштинског. На јавном часу присуствовала је маса света, а свирале су душановачке музике из Призрена и Куманова. Караклајића је у Призрену заменио учитељ Стеван Тубић, родом из Сјенице. На соколском слету у Прагу 1912. Тубић је био изасланик призренског друштва, поред изасланика других душановачких друштава из Старе Србије. Караклајић је основао 1910. друштво у Приштини. Душановци су вежбали у основној школи, која се налазила у згради Митрополије. Исте године основано је друштво у малом месту Урошевцу (Феризовићу), у ком су Срби, још од изградње вардарско-косовске железнице 1875, играли главну привредну угогу. Учитељ Ђорђе Бојиновић дошао је у Тетово из Куманова. Основао је друштво у Тетову 1911. Када је 1912. премештен у Криву Паланку, тетовско друштво је прекинуло рад, али је прорадило друштво у Кривој Паланци. Од 1909 до 1912. у Велесу је постојало гимнастичко друштво „Велешки јунак”. (9)

У Приштину је из Куманова прешао Димитрије Синадиновић и окупио омладину створивши друштво у Приштини. Међу првим сарадницима били су прота Јосиф Поповић и Стојан Капетановић. Скопско друштво је било активно. Из Скопља је у Гњилане отишао вежбач, ученик гимназије Влад. Закић, и окупио омладину и вежбао их. У Пећи је вежбао омладину Младен Герић. О ускршњем распусту исто је било у Призрену. У Призрену су били уз Караклајића Пера Илић, наставник музике и вежбачи Стева Младеновић, Душко Стевановић, Васа Хаџи Костић и Петар Арсић. Преноћили су у Урошевцу и преко Суве Реке стигли у Призрен. Ту су остали једну недељу учећи вежбаче којих је било око четрдесет, простим вежбама и са палицама. Слет је одржан у Грачаници, а други део у Девићу. Митрополит призренски Нићифор издејствовао је одобрење од турских власти. Средиште слета била је скопска група.На слету је било вежбача из десет места. На челу са Глишом Елезовићем и Рајком Караклајићем из Скопља су кренули вежбачи. Одржали су први јавни час у Урошевцу на станици. У Грачаници су се срели вежбачи из Скопља и Куманова . Музика из Куманова је на челу соколске колоне свирала „Радо иде Србин у војнике” и народне мелодије. Били су вежбачи из Гњилана, Вучитрна, Митровице, Урошевца, Пећи, Ђаковице и Призрена. Било је око 400 вежбача.

Вежбали су просте вежбе, вежбе палицама, лаку атлетику – бацање камена, трке, рвање и борење. Из Грачанице су вежбачи отишли у Вучитрн. Преноћили, и одатле у Девић, где је, крај манастира, одржана вежба, пред народом окупљеним са целог Косова и Метохије. После слета Караклајић је са Стевом Младеновићем, Душаном Стефановићем , Васом Хаџи Костићем отишао у Тетово и окупио омладину. Скопско друштво је 1910. развило делатност у својој средини. Јавне вежбе одржаване су и у селима. У Булачанима их је дочекао национални радник учитељ Крста Спасић на Спасовдан, а у селу Кучевишту о Духовима. Скопско друштво је 25 јуна 1910 посетило Београд, где су сликани са члановима дубровачког „Душана Силног”. По преласку границе ставили су тробојне траке преко белог одела, а на капе српски грб. У Београду су сами дали јавни час, прошли кроз Србију, поклонили се у Нишу у Ћеле-кули успомени Синђелићевих бораца. На повратку одржали су јавну вежбу у Куманову код цркве. Група од 40 вежбача из старосрбијанских друштава учествовала је 1911. на слету у Загребу. Групу је водио професор Глиша Елезовић.На повратку одржали су јавне часове у Нишу, Врању, а посетили су Смедерево, Костолац, Пожаревац и Обилићево, под вођством организатора београдског „Душана Силног” Тасе Поповића. На свесловенском соколском слету у Прагу 1912. учествовало је 20 чланова, а из Скопља 10. Водио их је професор др. Алекса Станишић. За време рата за ослобођење старији чланови учествовали су борби. Скопско друштво названо је „Соколско друштво Душан Силни”. (10)

Кад је октобарских дана 1912. дошло ослобођење и уједињење са Србијом, соколство је у новим политичким условима почело новим живот. Министар просвете Љуба Јовановић и сам старешина сокола, одмах по ослобођењу, 1913. слао је у гимназије истакнуте и опробане соколске раднике као наставнике гимнастике, и то : у призренску учитеља Крсту Тачевића, у кумановску суплента Михаила Градојевића, у битољску Јосифа Прохаску, у скопску Јарослава Вошту. Њихов долазак у школе и друштва значио је много за снажење и ширење соколске мисли у ослобођеним областима. У Новом Пазару основано је ново друштво 1913, а у Битољу 1914.

По избијању Првог светског рата друштва су наставила са радом. До повлачења 1915. радила су кумановско, скопско и призренско друштво. Од тада па до јесени 1918. уништен је сваки траг друштава. Од 1919. прегло се на посао. (11) Хаџи Арса је са својим пријатељима дочекао да се ослободи Скопље. После ослобођења је говорио : „Сега уште да живим дори се у Скопље зацари краљ Петре, па Господ може и душа да ми зема”. После повлачења српске војске у Првом светском рату, од краја 1915. до августа 1918. Хаџи Арса није из куће излазио. Кад је чуо да ће Срби поново доћи у Скопље, Хаџи Арса је први пут изашао и отишао у цркву Св. Спаса, узео је највећу свећу припалио је и клечећи пред дверима, молио се богу. Дочекао је српску војску и после краћег времена задовољан умро. (12) За време Првог светског рата соколство је извршило своју дужност према народу и држави. Не само оснивачи, већ и млађи чланови борили су се у рату као резервни официри и војници, многи од њих са одликовањима дочекали су да са Солунског фронта уђу у отаџбину. Соколско друштво у Скопљу оживело је. Стари вежбачи-оснивачи били су језгро, око којих су се нови чланови окупљали. Главни је био адвокат и резервни официр Димитрије Барбуловић, а сарађивали су Димитрије Синадиновић, Вошта и Котек Карло. Године 1920. отпочела су рад друштва Царево Село, Берово, Велес и Струмица. Од друштава која су почела рад 1921. радила су друштва св. Никола, Кочане и Пећ. Отворена су 1921. друштва у Кичеву и Дебру, док је ново друштво у Урошевцу имало великих тешкоћа од почетка. Према 12 друштава из 1921, било их је 1922. свега 11. Тоша Живковић, артиљеријски пуковник, био је раније члан управе Осечког соколског друштва. Предложио је да Соколско друштво Скопље преузме на себе иницијативу за образовање жупе. На састанку делегата 9 априла 1923. основана је жупа. На састанку су присуствовали делегати Скопља, Куманова, Тетова, Крушева и Штипа. (13)

Жупа Краљевића Марка је обухватала Македонију и Косово а Метохију жупа Цетиње. Матица се 1927. уселила у Соколски дом Краљевића Томислава. У дому је радила соколска књижница, музика, драмски отсек, луткатски, трезвењачки, стрељачки и коњички отсек. Приком прославе 25-годишњице соколства у Скопљу 1933, отворена је у Соколском дому соколска пољопривредна изложба и изложба женских ручних радова. Соколско друштво Скопље-Матица водило је соколске сеоске чете у селима Драчеву, Горњем Лисичју, Душановцу, Синђелићу, Кучкову, Бразди, Чучеру, Бањану, Мирковцу и Раштаку (14).

Прави полет у раду настао је оснивањем Соколске жупе у Скопљу 9 априла 1923. У време оснивања жупе било је 5 соколских друштава : у Скопљу, Призрену, Куманову, Штипу и Битољу. Број се повећао на 32 друштва. Жупа је стекла свој нови дом 1927. Први предњачки течај, одржан је у јесен 1927. у новом дому, уз издашну помоћ краља Александра. На ВИ покрајинском слету у Скопљу почетком септембра 1928. жупа је била знатно бројнија, показала је видан успех у раду. И на жупном слету на Духове 1933, показало је активност. Учествовале су соколске чете у народној ношњи. (15)

Соколска Жупа Скопље окупљала је 40 друштава, 75 сталних и 33 привремене сеоске соколске чете.(16). Приликом В покрајинског слета жупе Скопље приређеном приликом прославе 25-годишњице ослобођења Старе Србије 1937. издата је књижица „Слетска сцена о прослави 25-годишњице ослобођења Јужне Србије КРУНИСАЊЕ ДУШАНОВО”. У њој је старешина жупе В. Поповић истакао : „Ми соколи, поред других врлина које тежимо да што дубље усадимо у срца и душе наших сокола, наше омладине и нашега народа, узели смо и лепу мисао узвишеног Шопенхауера, који вели : “сваки народ постаје свестан себе тек онда, кад упозна своју историју”. (17) Соколско друштво Скопље-Матица приредило је 1939. прославу 30-годишњице оснивања соколства на Југу. О томе су писали у Споменици: „30 година су кратак период у животу једног народа, али у животу једног човека представљају довољно дуго време да се забораве многи догађаји и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерације које су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерације не знају за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значај народне слободе. Они је сматрају као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значај негативне вредности и ова се вредност у пуној мери осети тек онда кад се изгуби.” (18)
приликама у Скопљу пре ослобођења 1912. писао је композитор Пера Ж. Илић. Писао је о разговорима на састанцима са старим Скопљанцима. Омладинци из Старе Србије под турском влашћу који су учили школе у Београду, упознали су се са Душаном Силним и Соколима. Многи од њих били су активни чланови гимнастичких друштава слободне Србије. Све до 1908. турске власти су спречавале сваку националну манифестацију. У животу и националној борби су се све више истицали домаћи људи као народни посленици и борци. Тек од младотурског преврата и објаве уставног стања 1908. могла су се гимнастичка друштва да се оснивају и дођу до изражаја. Пошто је цео национално-просветни живот био везан за школе, нарочито средње, организовање душановачких друштава зависило је од прегалаштва просветних радника, било домаћих било из других српских крајева. Наставници гимнастике у средњим школама играли су пресудну улогу у почецима душановачких друштава у турско доба. Стицајем прилика била су ограничена на ученике средњих или стручних школа које су имале интернате.

Скривено од власти и туђинских агената, у тим школским интернатима изграђивали су се национални карактери и прегаоци, а после и душановачки радници који су се залагали за остварење ослобођења и уједињења. Ипак у Призрену, Приштини, Скопљу, Куманову, Митровици и Пећи душановачка друштва су од самог почетка захватила, поред школске омладине и омладину из разних слојева. За четири године до ослобођења душановачка друштва су се у националном животу осетила као важан чинилац и предводник у борби за остваривање националних идеала. Омладина је била одушевљена Душановим царством и уједињењем са Србијом. То је допринело да се друштва назову „Силни”. Кад је октобарских дана 1912. дошло ослобођење и уједињење са Србијом, соколство је у новим политичким условима почело новим живот. Министар просвете Љуба Јовановић и сам соколски старешина, одмах по ослобођењу, слао је у гимназије истакнуте и опробане соколске раднике као наставнике гимнастике. До повлачења 1915. радила су кумановско, скопско и призренско друштво. До јесени 1918. уништен је сваки траг друштава. Од 1919. прегло се на посао. После Првог светског рата обновљен је рад соколског друштва Скопље-Матица. Полет у раду настао је оснивањем Соколске жупе Краљевића Марка у Скопљу 9 априла 1923. У време оснивања жупе било је 5 соколских друштава : у Скопљу, Призрену, Куманову, Штипу и Битољу. Жупа је обухватала Македонију и Косово. Рад жупе трајао је до Априлског рата 1941.

Напомене :

1. Средио В. Поповић, „Слетска сцена о прослави 25-годишњице ослобођења Јужне Србије КРУНИСАЊЕ ДУШАНОВО”, Скопље 1937 год, Издање Соколског слетског одбора Соколске жупе-Скопље, стр. 17, 18;
2. Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, стр. 5-30;
3. „Соколство у Јужној Србији”, „Соко на Вардару”, Слетски весник жупе Скопље, Скопље, јули 1933, бр. 7, стр. 50;
4. М. Ф. Јовановић, „Соколство у Јужној Србији”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 22 мај 1937, бр. 15, стр. 1, 2; „Соколство у Јужној Србији”, „Соко на Вардару”, Слетски весник жупе Скопље, Скопље, јули 1933, бр. 7, стр. 50;
5. М. Ф. Јовановић, „Соколство у Јужној Србији”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 22 мај 1937, бр. 15, стр. 1, 2;
6. Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, 5-30; „Соколство у Јужној Србији”, „Соко на Вардару”, Слетски весник жупе Скопље, Скопље, јули 1933, бр. 7, стр. 51;
7. М. Ф. Јовановић, „Соколство у Јужној Србији”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 22 мај 1937, бр. 15, стр. 1, 2;
8. „Соколство у Јужној Србији”, „Соко на Вардару”, Слетски весник жупе Скопље, Скопље, јули 1933, бр. 7, стр. 51, 52;
9. М. Ф. Јовановић, „Соколство у Јужној Србији”, „Соколски Гласник”, Београд, 29 мај 1937, бр. 16, , стр. 5, 6;
10. „Соколство у Јужној Србији”, „Соко на Вардару”, Слетски весник жупе Скопље, Скопље, јули 1933, бр. 7, стр. 54;
11. Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, стр. 6-30;
12. Средио В. Поповић, „Слетска сцена о прослави 25-годишњице ослобођења Јужне Србије КРУНИСАЊЕ ДУШАНОВО, Скопље 1937 год, Издање Соколског слетског одбора Соколске жупе-Скопље, стр. 22;
13. „Соколство у Јужној Србији”, „Соко на Вардару”, Слетски весник жупе Скопље, Скопље, јули 1933, бр. 7, стр. 54;
14. М. Ф. Јовановић, „Соколство у Јужној Србији”, „Соколски Гласник”, Београд, 29 мај 1937, бр. 16, , стр. 5, 6;
15. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Скопље у току радне 1934 године”, Скопље, марта 1935, стр. 6;
16. Средио В. Поповић, „Неколико речи.”, „Слетска сцена о прослави 25-годишњице ослобођења Јужне Србије КРУНИСАЊЕ ДУШАНОВО, Скопље 1937 год, Издање Соколског слетског одбора Соколске жупе-Скопље, стр. 7;
17. Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30-годишњице и извештај о раду у 1939 год. “, Скопље, 1940, стр. 5;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: