Društva “Silni” u Staroj Srbiji

Piše: Saša Nedeljković, član Naučnog društva za zdravstvenu istoriju Srbije

Prilike u Skoplju pre oslobođenja 1912. opisao je kompozitor Pera Ž. Ilić. Pisao je o razgovorima na sastancima sa starim Skopljancima : „Hadži Arsina kuća i danas postoji preko puta Muške gimnazije. Na drugi dan Uskrsa 1910 god. odem svome poznaniku Hadži Arsi da mu čestitam praznik „Veliki-dan”. Tamo su već bili : Kraljo Marković, Božin Ribarević, Dimiško, Kole Patiškalija, stari Kratovalija, Mahailo Đorđević i još nekoliko prijatelja. …. od uobičajenog razgovora prešlo se i na druge razgovore. Priželjkivalo se što skorije oslobođenje. A ono se očekivalo od Srbije. Tu nadu imali su i svi pripadnici ekzarhije. Naročito stariji ljudi, iako su decu slali u ekzarhiske škole, među sobom su govorili da su Srbi i da će kao Srbi umreti, a njihovoj deci — “Gospod da bidne na pomoć”. Velika duševna borba lomila je stare Skopljance. U duši su bili Srbi a tim imenom nisu se smeli nazivati. Povučeni i skromni., marljivo su radili svoje zanate, a u veče se sastajali u mahalskoj mehani ili u kući jednog od njih, na rakiju i razgovor. Na tim večernjim sedeljkama najviše se govorilo : ko će Skoplje i Staru Srbiju osloboditi. Tada su u Skoplje dolazile novine iz Srbije i Bugarske, i prema pisanju novina raspoloženje se stvaralo. Tako npr. kad bi novine dale vesti da Srbija nije spremna, kod tih ljudi, toga večera nebi bilo veselih priča i pošalica, poverljivog šaputanja o staroj državi srpskoj, o Caru Dušanu, Kralju Marku, vojvodi Dojčinu, Despot Oliveru gospodaru Velesa, Dejanu i Žarku gospodarima Kumanova i Ovčeg Polja, nego bi se kod anasonlije (mirišljave rakije) ćutke rastali i kući odlazili. Kod kuće, prema njihovom raspoloženju, sinovi, žene i deca su znali da se na večernjem sastanku zbilo nešto nepovoljno za njihove osećaje. A kad su za Srbiju bile povoljne vesti, tada se u mehani duže ostajalo, pijuckalo, prepričavalo, priželjkivalo i, u takvom raspoloženju kad domaćin kući dođe, bilo je i pesme i igre i reči : kako će kroz kratko vreme Kralj srpski, na čelu vojske, oterati Turke iz Stare Srbije i prvo doći u Skoplje da pozdravi narod svoj, a narod, da poljubi skut kraljev i da mu pokaže običaje, igre, pesme, odela, jestiva, dušu i srce koje su Skopljanci, i ceo narod Stare Srbije očuvali kroz vekove robovanja, kao bitno srpsko. Kao takve, upoznao sam ove valjane ljude, s njima delio dobro i zlo, uveravao ih da će oslobođenje doći od braće koja se nekada zbog zuluma otselila na sever. A oni su meni otvorili svoju dušu, kazivali svoje muke ali dušu nisu prodali. Ja sam ih razumeo, verovao i činio sve da se njihove nade i želje ne ugase. Naknada za prijateljstvo bila je ta što su me rado u svoje kuće pozivali i kazivali mi, pevali i predanja saopštavali onako kako su od svojih starih čuli i nasledili. I toga dana, na Uskrs 1910 god. u kući Hadži Arse Nedeljkovića, skopskim narečjem prijatelji su mi govorili o srpskoj slavnoj prošlosti i lepšoj budućnosti. Hadži Arsa je tada, ko zna koji put, prepričao kazivanje svoga pradeda i drugih starih Skopljanaca. — Ksmet je bio da se izgubi carstvo. Ali će srpsko carsko vreme opet da dođe! — s ubeđenjem je govorio Hadži Arsa. Dočekaće ko bude živ! — I ja, kaže Arsa, čekam, a bojim se da neću dočekati. Star sam … A ako dočekam … kako ću braći u oči pogledati!… Sa carstvom smo sve izgubili… Samo ne dušu… našu srpsku dušu!… Ded i praded pričali su mi da Skoplje beše srpski prestolni grad;” (1)

Sedišta svih sastanaka srpskih rodoljuba u Skoplju bili su Srpska mitropolija, konzulat, Muška gimnazija i osnovne škole. Skopljanska omladina okupljala se u gimnaziji i učiteljskoj školi. Pritisak turske vlasti naterao je omladinu da zbije redove. U ovakvim prilikama prvo se pojavila ideja o osnivanju pevačkog društva. Krajem 1907. osnovano je pevačko društvo „Vardar”. (2) Pre osnivanja „Vardara”, postojala je jedna grupa pevača, koja je na slavama i svadbama, dobrovoljno pevala narodne pesme. Iz te grupe je kasnije osnovano pevačko društvo „Vardar”. (3) Omladinci koji su učili škole u Beogradu, upoznali su se sa Dušanom Silnim i Sokolima. Mnogi od njih bili su aktivni članovi gimnastičkih društava slobodne Srbije. Sve do 1908. turske vlasti su sprečavale svaku manifestaciju nacionalnog duha kruto i nemilosrdno. Jedino se na prosveti moglo dosta učiniti sklanjajući se za crkvu i uz pomoć diplomatskih predstavništva prvo Rusije a od 1889. i Srbije. Nacionalna prosveta je uspešno napredovala još od tridesetih, a posebno od pedesetih i šezdesetih godina 19 veka. Sa osnivanjem srednjih i stručnih škola : prizrenske bogoslovije 1871. i gimnazija u Carigradu, Solunu i Skoplju 1892-1894, nacionalna prosveta se podigla. U životu i nacionalnoj borbi su se sve više isticali domaći ljudi kao narodni poslenici i borci. Nekoliko omladinaca, učenika škole, zanata i trgovačkih pomoćnika počelo je u Skoplju 1908. da vežbaju kao gimnastičari, bez organizacije. Kasnije je njihova aktivnost dobila oblik udruženja „Silni”. U Kumanovu je početkom 1906-7 bilo osnovano društvo. Tek od mladoturskog prevrata i objave ustavnog stanja 1908. mogla su se gimnastička društva da se razvijaju i dođu do izražaja. Ipak ustavnost i građanske slobode svodile su se više na reči i formalna prava nego na stvarnost za kulturni i politički život hrišćanskih naroda pod otomanskom vlašću. Uslovi su bili bolji i pogodniji no pod Abdul-Hamidom i moglo se sa potrebnom opreznošću raditi na osnivanju dušanovačkih društava. Tamo gde je nacionalni i kulturni rad bio uspešniji, gde je prosveta kroz škole učinila svoje bilo je lakše osnovati gimnastička društva. To se odnosilo na Prizren, Skoplje, Kumanovo, Prištinu, Mitrovicu i još neka važnija središta. U većim ili manjim mestima, gde je bilo srpskog stanovništva i nacionalne prosvete, ali gde je tuđinska propaganda bila jaka, osnivanje dušanovačkih društava bilo je otežano. Pošto je ceo nacionalno-prosvetni život bio vezan za škole, naročito srednje, kao glavne osovine, organizovanje dušanovačkih društava zavisilo je od pregalaštva prosvetnih radnika, bilo domaćih bilo iz drugih srpskih krajeva. Nastavnici gimnastike u srednjim školama igrali su presudnu ulogu u počecima dušanovačkih društava u tursko doba. Istaknuti organizator dušanovačkih društava bio je Rajko Karaklajić, nastavnik gimnastike u skopskoj gimnaziji i učiteljskoj školi. Smatran je dušom dušanovačkih društava. Došao je u Skoplje iz Niša. Prvi vežbači bili su članovi tek obrazovanog omladinskog pevačkog društva „Vardar”. Sa jedne strane htelo se da gimnastičko društvo bude odsek „Vardara”, a sa druge da nova organizadžcija bude glavna. Sa Karaklajićem prva grupa vežbača radila skoro godinu dana, pre nego što je društvo dobilo upravu i organizovalo društvo „Silni”. (4) U članku u listu „Sokolski Glasnik” istaknuto je da je Karaklajić bio srednjeg rasta, zbijen, širokih pleći, krupnih ruku, snažan, brkat, živa pokreta, sugestivnog pogleda, bistar i otresit. Gde je tuđinska akcija činila znatne smetnje prva dušanovačka društva imala su zatvoreni karakter. Sticajem prilika bila su ograničena na učenike srednjih ili stručnih škola koje su imale internate. Skriveno od vlasti i tuđinskih agenata, u tim školskim internatima izgrađivali su se nacionalni karakteri i pregaoci, a posle i dušanovački radnici koji su se zalagali za ostvarenje oslobođenja i ujedinjenja. Ipak u Prizrenu, Prištini, Skoplju, Kumanovu, Mitrovici i Peći dušanovačka društva su od samog početka zahvatila, pored školske omladine i omladinu iz raznih slojeva. Za četiri godine do oslobođenja dušanovačka društva su se u nacionalnom životu osetila kao važan preporodni činilac i narodni predvodnik u borbi za ostvarivanje nacionalnih ideala.

Omladina je bila oduševljena Dušanovim carstvom i ujedinjenjem sa Srbijom. To je doprinelo da se društva nazovu „Silni” bez Dušanovg imena koje se nije moglo javno pominjati, a koje se među omladinom i u narodu, slobodno i sa ponosom izgovaralo. Odore su bile slične odorama Dušanovaca u Srbiji, više po kroju nego po građi, ali bez kalpaka i perjanica. Nosili su fes. Zbog toga su na sletovima privlačili naročitu pažnju. U Skoplju je osnovano dušanovačko društvo 1909. inicijativom Rajka Karaklajića. Pre Skoplja predavao je u Nišu i bio premešten u Južnu Srbiju. Oko prve žiže okupili su se prosvetni radnici, školska omladina i veliki broj građana, trgovaca i zanatlija.

Članovi tada osnovanog srpskog pevačkog društva „Vardar” uspešno vođenog od horovođe i nastavnika Pere Ilića, bili su ujedno i vežbači dušanovačkog društva. Srednjoškolska omladina gimnazije i učiteljske škole, kao i glavni deo dušanovačkog društva, vežbala je u školskim prostorijama. Dečje vrste vežbale su u osnovnim školama, uglavnom u srpskoj školi u zgradi Metoha na Seravi. (5) Tu je bilo smešteno i pevačko društvo „Vardar”. Društvo „Silni” je 1910. bilo zabranjeno. I pored zabrane i dalje se krišom radilo i često prelazilo iz Metoha u gimnaziju i opet u Metoh. Pored Karaklajića, izrazita ličnost oko koje se okupljala omladina, bio je starešina profesor Gliša Elezović. On je vrlo često držao predavanja u vežbaonici i podsticao rodoljubivi duh kod omladine. U Upravi „Silnog” 1909. bili su poznati nacionalni radnici : predsednik profesor Gliša Elezović, lekar dr. M. Šuškalović, dr. Nikola Nastić, trgovac Pera Lekić, apotekar Đorđe Krstić, krojač Trifun Čukić, krojač Mile-Mihailo Mančić, krojač Toma Babamović, profesor Pera Ivanišević i sekretar Bora Milovanović. Društvo je 1910. i 1911. brojalo preko 100 članova pa su se vežbe morale držati u dve grupe. Po preporuci ondašnjih učitelja članovi su nabavljali knjige Književne zadruge, pa pošto pročitaju poklanjali su ih vežbaonici. Na ovaj način za godinu dana stvorena je knjižnica od 100 knjiga. Pored knjiga redovno je čitan list „Vardar“ koji je izlazio u Skoplju. U „Silnom” članovi su govorili da su oni narodna vojska koja će izvršiti oslobođenje. Na manastirskim slavama uvek su bili na okupu i vežbali. Duh i moral vežbača bio je visok, a disciplina i požrtvovanje razvijeno do krajnih granica. (6) Vežbama su prisustvovali i mnogi građani koji su pratili novu dušanovačku aktivnost omladine. Iako je bilo obazrivo prema turskim vlastima dušanovačko društvo nastojalo je da razvije svoju aktivnost u svim pravcima, pa je na podesnijim mestima periferije, priređivalo javne časove. Kao agilan i odlučan dušanovac i dobar nastavnik Karaklajić je 1909. radio da osnuje dušanovačka društva i po drugim mestima.

Osnovano je 1909. dušanovačko društvo u Kumanovu, koje su vodila dva učitelja, Đorđe Božinović i Bosanac Milorad Zakić. Zakić je bio četnik u Tankosićevu odredu, a zatim na Solunskom frontu, ađutant bataljona, Zakić je 1916. poginuo na Kajmakčalanu. Održan je zajednički javni čas Kumanovskog i Skopskog društva o slavi Sv. Trojice, 1910. Karaklajić je na javnom času vodio glavnu reč. Kao što su u Skoplju pevačko društvo i učenički orkestar bili u prisnoj saradnji sa dušanovačkim društvom, tako se i u Kumanovu nacionalno-kulturni i društveni život usredsredio u dušanovačkom društvu, koje je steklo i svoju muziku. Kao i Skopsko i Kumanovsko društvo je napredovalo u svim pravcima svoje radinosti. (7) Društvo iz Skoplja je u okolini Skoplja, u Bulčanima i Kučevištu priredilo javne vežbe.Zajedno sa ostalim društvima priredili su slet u manastiru Gračanici i kraj Deviča u Drenici. Učestvovali su na vežbi u Beogradu 1910, i sletovima u Zagrebu 1911. i u Pragu 1912. Sokolska župa Skoplje okupila je na sletu 1932. nekadašnje vežbače i slikala ih. Među tim vežbačima na slici bili su Trgovac Kosta B. Petrović iz Skoplja; Steva Mladenović, trgovac; Rade Aćimović, rodom iz Tetova, živeo u Skoplju, posl. u Banskoj upravi; Vasa Hadži Kostić iz Skoplja, činovnik Agrarnog povereništva; Atanas Đorđević iz Skopske Crne Gore, brašnarski trgovac; Uroš Manasijević, iz Skoplja, obućar; Sima Prote Tasića iz Tetova, činovnik Agrarnog povereništva; Demosten Nanović iz Skoplja, obućar; Dragi Pantić, fotograf; Sava Ristić, staklarski trgovac; dr. Dušan Stefanović, iz Skoplja, lekar; Aleksandar Sande Tomić, iz Skoplja, ćumbedžija; Bora Ilić, iz Skoplja, šofer; Ilija Periklijević-Car, iz Skoplja, fijakerist; Ilija Sidić, iz Skoplja, bankarski činovnik; Lazar Ristić, iz Skoplja, staklarski trgovac; Todor Mihailović, iz Skoplja, trgovac; Nedeljko Antonijević, iz Krive Palanke, poštanski činovnik; i Jovan Knežević, iz Skoplja, sapundžija. Sem njih bili su istaknuti učesnici u stvaranju sokolstva : Mita Petrović-Belica, trgovac; Velja Stavrić, opštinski inženjer; Panta Sidić, stolar; Todor Arsić, potpukovnik; Kosta Lekić, trgovac; Vladimir Zakić, advokat; Kosta Dešić koji je 1932. bio u Americi. Poginuli sem Rajka Karaklajića : Danilo Mančić (1914), Petar Anović (1916), Božidar Bojković-Darko (1915), Trajko Trifunović poginuo na Verdenu kao francuski dobrovoljac, Rade Isailović (1914, na Mačkovom Kamenu), Jovan Jovanović-Boce, Aleksa Matović (1915) Milan Murganović; Jovan Jovanović-Bode, Aleksa Brajana Matović, Sava Matović (poginuo na Mačkovom Kamenu). Umrli su : Dimitrije Pop-Bošković, Aleksandar Hadži Ristić, Todor Mladenović, Todor Jordanović, Milan Mitić i Milan Murganović. Sam organizator pokreta Rajko Karaklajić, poginuo je u ratu i 11 prvih članova vežbača Silnog pali su u ratu. Preživeli su bili vezani iskrenošću i sokolskom jednakosti u naporu da osiguraju tekovina slobode i ujedinjenja. Ta generacija je predstavljala ponos Skoplja. Osnivači društva u Kumanovu u toku 1906-7.bili su : Dimitrije Sinadinović, učitelj, kasnije Ilija Vukotić, apotekar iz Kumanova. Prvi načelnik bio je Dimitrije Sinadinović, a po njegovom odlasku učitelj Đorđe Božović. Pošto je po “Hurijetu” rad ozvaničen za prvog starešinu izabran je Jovan Dovzenski, učitelj i četnički vojvoda. Tada je osnovana i muzika. Skopsko i Kumanovsko društvo „Silni” bili su rasadnici „Silnog”. Rad se odvijao svestrano, u vidu vežbi, javnih časova i osnivanja novih društava. Skopski vežbači su o sv. Savu, 1909. priredili vežbe, u okviru programa proslave. Osim prostih vežbi bilo je hrvanje. Kod prve srpske pivare „Kosovo“ u proleće, posle Uskrsa održan javni čas, sa trideset vežbača. Vežbale su se proste vežbe, vežbe sa palicama, buzdovanima, hrvanje, i na bicikletu.Te godine društvo iz Kumanova je priredilo javan čas u Skoplju, na kome je svirala muzika društva. (8)

Iste 1909. osnovano je društvo u Prizrenu. Kroz XIX vek Prizren je bio srpsko najuticajnije mesto. Tu je osnovana Bogoslovija 1871. Takođe je osnovano društvo Sv. Save, čiji je član bio zaštitnik srpskog življa ruski konzul Ivan Jastrebov. Posle arnautske pobune mere turskog prekog suda 1885. sprečile su dalji rad društva. Prizrensko pevačko društvo „Car Uroš” osnovano je 1885. U prizrenskoj bogosloviji ponikla je 1889. prva đačka družina, čiji je prvi predsednik bio Janko Spasojević, a među književnim poletarcima istakao se Grigorije Božović. Kulturno omladinsko društvo „Sv. Nedelja”, osnovano je 1906. Priredbama, predavanjima i socijalnom pomoću delovalo je na omladinu, naročito na njen veći deo sirotinju. Zajedno sa sudijom i predsednikom društva i sokolom Antonijem Gocevićem, je župski prosvetar, ranije profesor u Prizrenu, Mirko Jovanović, osnovao je društveni narodni univerzitet 1922, prvi u južnoj Srbiji i koji je radio između dva rata. Društvo je zaklanjalo svoj rad za svetački naziv, zbog turske budne pažnje prema narodnim pokretima. Njegovi članovi združili su se sa dušanovačkim društvom, stavljajući mu na raspoloženje i svoju muziku.

Iako je bio službom vezan za skopsku gimnaziju, Karaklajić je čitave nedelje provodio u Prizrenu, vežbajući članove kao načelnik društva. U Bogosloviji je dušanovački vod sa uspehom predvodio bogoslov Kosta Todorović, ranije član Vinkovačkog Sokola. U dvorištu Bogoslovije su bile sprave za vežbanje. Vežbe društva obavljane su u školi Mladena Ugarevića. Prizrensko društvo uzelo je vidnog učešća u nacionalnoj manifestaciji na Veliku Gospođu 1910, u manastiru Gračanici, kada je održan pomen vojvodi Gligoru Sokoloviću, a zatim na dušanovačkom saboru i vežbi u Prištini. Kao gosti prištinskog društva, na okupu su se našla društva iz Prizrena, Skoplja i Kumanova, pored prištinskog. Na javnom času prisustvovala je masa sveta, a svirale su dušanovačke muzike iz Prizrena i Kumanova. Karaklajića je u Prizrenu zamenio učitelj Stevan Tubić, rodom iz Sjenice. Na sokolskom sletu u Pragu 1912. Tubić je bio izaslanik prizrenskog društva, pored izaslanika drugih dušanovačkih društava iz Stare Srbije. Karaklajić je osnovao 1910. društvo u Prištini. Dušanovci su vežbali u osnovnoj školi, koja se nalazila u zgradi Mitropolije. Iste godine osnovano je društvo u malom mestu Uroševcu (Ferizoviću), u kom su Srbi, još od izgradnje vardarsko-kosovske železnice 1875, igrali glavnu privrednu ugogu. Učitelj Đorđe Bojinović došao je u Tetovo iz Kumanova. Osnovao je društvo u Tetovu 1911. Kada je 1912. premešten u Krivu Palanku, tetovsko društvo je prekinulo rad, ali je proradilo društvo u Krivoj Palanci. Od 1909 do 1912. u Velesu je postojalo gimnastičko društvo „Veleški junak”. (9)

U Prištinu je iz Kumanova prešao Dimitrije Sinadinović i okupio omladinu stvorivši društvo u Prištini. Među prvim saradnicima bili su prota Josif Popović i Stojan Kapetanović. Skopsko društvo je bilo aktivno. Iz Skoplja je u Gnjilane otišao vežbač, učenik gimnazije Vlad. Zakić, i okupio omladinu i vežbao ih. U Peći je vežbao omladinu Mladen Gerić. O uskršnjem raspustu isto je bilo u Prizrenu. U Prizrenu su bili uz Karaklajića Pera Ilić, nastavnik muzike i vežbači Steva Mladenović, Duško Stevanović, Vasa Hadži Kostić i Petar Arsić. Prenoćili su u Uroševcu i preko Suve Reke stigli u Prizren. Tu su ostali jednu nedelju učeći vežbače kojih je bilo oko četrdeset, prostim vežbama i sa palicama. Slet je održan u Gračanici, a drugi deo u Deviću. Mitropolit prizrenski Nićifor izdejstvovao je odobrenje od turskih vlasti. Središte sleta bila je skopska grupa.Na sletu je bilo vežbača iz deset mesta. Na čelu sa Glišom Elezovićem i Rajkom Karaklajićem iz Skoplja su krenuli vežbači. Održali su prvi javni čas u Uroševcu na stanici. U Gračanici su se sreli vežbači iz Skoplja i Kumanova . Muzika iz Kumanova je na čelu sokolske kolone svirala „Rado ide Srbin u vojnike” i narodne melodije. Bili su vežbači iz Gnjilana, Vučitrna, Mitrovice, Uroševca, Peći, Đakovice i Prizrena. Bilo je oko 400 vežbača.

Vežbali su proste vežbe, vežbe palicama, laku atletiku – bacanje kamena, trke, rvanje i borenje. Iz Gračanice su vežbači otišli u Vučitrn. Prenoćili, i odatle u Dević, gde je, kraj manastira, održana vežba, pred narodom okupljenim sa celog Kosova i Metohije. Posle sleta Karaklajić je sa Stevom Mladenovićem, Dušanom Stefanovićem , Vasom Hadži Kostićem otišao u Tetovo i okupio omladinu. Skopsko društvo je 1910. razvilo delatnost u svojoj sredini. Javne vežbe održavane su i u selima. U Bulačanima ih je dočekao nacionalni radnik učitelj Krsta Spasić na Spasovdan, a u selu Kučevištu o Duhovima. Skopsko društvo je 25 juna 1910 posetilo Beograd, gde su slikani sa članovima dubrovačkog „Dušana Silnog”. Po prelasku granice stavili su trobojne trake preko belog odela, a na kape srpski grb. U Beogradu su sami dali javni čas, prošli kroz Srbiju, poklonili se u Nišu u Ćele-kuli uspomeni Sinđelićevih boraca. Na povratku održali su javnu vežbu u Kumanovu kod crkve. Grupa od 40 vežbača iz starosrbijanskih društava učestvovala je 1911. na sletu u Zagrebu. Grupu je vodio profesor Gliša Elezović.Na povratku održali su javne časove u Nišu, Vranju, a posetili su Smederevo, Kostolac, Požarevac i Obilićevo, pod vođstvom organizatora beogradskog „Dušana Silnog” Tase Popovića. Na sveslovenskom sokolskom sletu u Pragu 1912. učestvovalo je 20 članova, a iz Skoplja 10. Vodio ih je profesor dr. Aleksa Stanišić. Za vreme rata za oslobođenje stariji članovi učestvovali su borbi. Skopsko društvo nazvano je „Sokolsko društvo Dušan Silni”. (10)

Kad je oktobarskih dana 1912. došlo oslobođenje i ujedinjenje sa Srbijom, sokolstvo je u novim političkim uslovima počelo novim život. Ministar prosvete Ljuba Jovanović i sam starešina sokola, odmah po oslobođenju, 1913. slao je u gimnazije istaknute i oprobane sokolske radnike kao nastavnike gimnastike, i to : u prizrensku učitelja Krstu Tačevića, u kumanovsku suplenta Mihaila Gradojevića, u bitoljsku Josifa Prohasku, u skopsku Jaroslava Voštu. Njihov dolazak u škole i društva značio je mnogo za snaženje i širenje sokolske misli u oslobođenim oblastima. U Novom Pazaru osnovano je novo društvo 1913, a u Bitolju 1914.

Po izbijanju Prvog svetskog rata društva su nastavila sa radom. Do povlačenja 1915. radila su kumanovsko, skopsko i prizrensko društvo. Od tada pa do jeseni 1918. uništen je svaki trag društava. Od 1919. preglo se na posao. (11) Hadži Arsa je sa svojim prijateljima dočekao da se oslobodi Skoplje. Posle oslobođenja je govorio : „Sega ušte da živim dori se u Skoplje zacari kralj Petre, pa Gospod može i duša da mi zema”. Posle povlačenja srpske vojske u Prvom svetskom ratu, od kraja 1915. do avgusta 1918. Hadži Arsa nije iz kuće izlazio. Kad je čuo da će Srbi ponovo doći u Skoplje, Hadži Arsa je prvi put izašao i otišao u crkvu Sv. Spasa, uzeo je najveću sveću pripalio je i klečeći pred dverima, molio se bogu. Dočekao je srpsku vojsku i posle kraćeg vremena zadovoljan umro. (12) Za vreme Prvog svetskog rata sokolstvo je izvršilo svoju dužnost prema narodu i državi. Ne samo osnivači, već i mlađi članovi borili su se u ratu kao rezervni oficiri i vojnici, mnogi od njih sa odlikovanjima dočekali su da sa Solunskog fronta uđu u otadžbinu. Sokolsko društvo u Skoplju oživelo je. Stari vežbači-osnivači bili su jezgro, oko kojih su se novi članovi okupljali. Glavni je bio advokat i rezervni oficir Dimitrije Barbulović, a sarađivali su Dimitrije Sinadinović, Vošta i Kotek Karlo. Godine 1920. otpočela su rad društva Carevo Selo, Berovo, Veles i Strumica. Od društava koja su počela rad 1921. radila su društva sv. Nikola, Kočane i Peć. Otvorena su 1921. društva u Kičevu i Debru, dok je novo društvo u Uroševcu imalo velikih teškoća od početka. Prema 12 društava iz 1921, bilo ih je 1922. svega 11. Toša Živković, artiljerijski pukovnik, bio je ranije član uprave Osečkog sokolskog društva. Predložio je da Sokolsko društvo Skoplje preuzme na sebe inicijativu za obrazovanje župe. Na sastanku delegata 9 aprila 1923. osnovana je župa. Na sastanku su prisustvovali delegati Skoplja, Kumanova, Tetova, Kruševa i Štipa. (13)

Župa Kraljevića Marka je obuhvatala Makedoniju i Kosovo a Metohiju župa Cetinje. Matica se 1927. uselila u Sokolski dom Kraljevića Tomislava. U domu je radila sokolska knjižnica, muzika, dramski otsek, lutkatski, trezvenjački, streljački i konjički otsek. Prikom proslave 25-godišnjice sokolstva u Skoplju 1933, otvorena je u Sokolskom domu sokolska poljoprivredna izložba i izložba ženskih ručnih radova. Sokolsko društvo Skoplje-Matica vodilo je sokolske seoske čete u selima Dračevu, Gornjem Lisičju, Dušanovcu, Sinđeliću, Kučkovu, Brazdi, Čučeru, Banjanu, Mirkovcu i Raštaku (14).

Pravi polet u radu nastao je osnivanjem Sokolske župe u Skoplju 9 aprila 1923. U vreme osnivanja župe bilo je 5 sokolskih društava : u Skoplju, Prizrenu, Kumanovu, Štipu i Bitolju. Broj se povećao na 32 društva. Župa je stekla svoj novi dom 1927. Prvi prednjački tečaj, održan je u jesen 1927. u novom domu, uz izdašnu pomoć kralja Aleksandra. Na VI pokrajinskom sletu u Skoplju početkom septembra 1928. župa je bila znatno brojnija, pokazala je vidan uspeh u radu. I na župnom sletu na Duhove 1933, pokazalo je aktivnost. Učestvovale su sokolske čete u narodnoj nošnji. (15)

Sokolska Župa Skoplje okupljala je 40 društava, 75 stalnih i 33 privremene seoske sokolske čete.(16). Prilikom V pokrajinskog sleta župe Skoplje priređenom prilikom proslave 25-godišnjice oslobođenja Stare Srbije 1937. izdata je knjižica „Sletska scena o proslavi 25-godišnjice oslobođenja Južne Srbije KRUNISANJE DUŠANOVO”. U njoj je starešina župe V. Popović istakao : „Mi sokoli, pored drugih vrlina koje težimo da što dublje usadimo u srca i duše naših sokola, naše omladine i našega naroda, uzeli smo i lepu misao uzvišenog Šopenhauera, koji veli : “svaki narod postaje svestan sebe tek onda, kad upozna svoju istoriju”. (17) Sokolsko društvo Skoplje-Matica priredilo je 1939. proslavu 30-godišnjice osnivanja sokolstva na Jugu. O tome su pisali u Spomenici: „30 godina su kratak period u životu jednog naroda, ali u životu jednog čoveka predstavljaju dovoljno dugo vreme da se zaborave mnogi događaji i časovi, naročito ako su bili teški i bolni. Stare generacije koje su učestvovale u stvaranju ove države lagano izumiru. Veo zaborava pokriva njihova velika dela. Nove generacije ne znaju za teške dane ropstva i mučne borbe za oslobođenje. Rođene u slobodi i suviše zauzete borbom za lični opstanak ne mogu dovoljno da cene značaj narodne slobode. Oni je smatraju kao nešto prirodno, dato samo od sebe. Međutim, i sloboda, kao i zdravlje i mladost, ima značaj negativne vrednosti i ova se vrednost u punoj meri oseti tek onda kad se izgubi.” (18)
prilikama u Skoplju pre oslobođenja 1912. pisao je kompozitor Pera Ž. Ilić. Pisao je o razgovorima na sastancima sa starim Skopljancima. Omladinci iz Stare Srbije pod turskom vlašću koji su učili škole u Beogradu, upoznali su se sa Dušanom Silnim i Sokolima. Mnogi od njih bili su aktivni članovi gimnastičkih društava slobodne Srbije. Sve do 1908. turske vlasti su sprečavale svaku nacionalnu manifestaciju. U životu i nacionalnoj borbi su se sve više isticali domaći ljudi kao narodni poslenici i borci. Tek od mladoturskog prevrata i objave ustavnog stanja 1908. mogla su se gimnastička društva da se osnivaju i dođu do izražaja. Pošto je ceo nacionalno-prosvetni život bio vezan za škole, naročito srednje, organizovanje dušanovačkih društava zavisilo je od pregalaštva prosvetnih radnika, bilo domaćih bilo iz drugih srpskih krajeva. Nastavnici gimnastike u srednjim školama igrali su presudnu ulogu u počecima dušanovačkih društava u tursko doba. Sticajem prilika bila su ograničena na učenike srednjih ili stručnih škola koje su imale internate.

Skriveno od vlasti i tuđinskih agenata, u tim školskim internatima izgrađivali su se nacionalni karakteri i pregaoci, a posle i dušanovački radnici koji su se zalagali za ostvarenje oslobođenja i ujedinjenja. Ipak u Prizrenu, Prištini, Skoplju, Kumanovu, Mitrovici i Peći dušanovačka društva su od samog početka zahvatila, pored školske omladine i omladinu iz raznih slojeva. Za četiri godine do oslobođenja dušanovačka društva su se u nacionalnom životu osetila kao važan činilac i predvodnik u borbi za ostvarivanje nacionalnih ideala. Omladina je bila oduševljena Dušanovim carstvom i ujedinjenjem sa Srbijom. To je doprinelo da se društva nazovu „Silni”. Kad je oktobarskih dana 1912. došlo oslobođenje i ujedinjenje sa Srbijom, sokolstvo je u novim političkim uslovima počelo novim život. Ministar prosvete Ljuba Jovanović i sam sokolski starešina, odmah po oslobođenju, slao je u gimnazije istaknute i oprobane sokolske radnike kao nastavnike gimnastike. Do povlačenja 1915. radila su kumanovsko, skopsko i prizrensko društvo. Do jeseni 1918. uništen je svaki trag društava. Od 1919. preglo se na posao. Posle Prvog svetskog rata obnovljen je rad sokolskog društva Skoplje-Matica. Polet u radu nastao je osnivanjem Sokolske župe Kraljevića Marka u Skoplju 9 aprila 1923. U vreme osnivanja župe bilo je 5 sokolskih društava : u Skoplju, Prizrenu, Kumanovu, Štipu i Bitolju. Župa je obuhvatala Makedoniju i Kosovo. Rad župe trajao je do Aprilskog rata 1941.

Napomene :

1. Sredio V. Popović, „Sletska scena o proslavi 25-godišnjice oslobođenja Južne Srbije KRUNISANJE DUŠANOVO”, Skoplje 1937 god, Izdanje Sokolskog sletskog odbora Sokolske župe-Skoplje, str. 17, 18;
2. Sokolsko društvo Skoplje-Matica, „Spomenica o proslavi 30-godišnjice i izveštaj o radu u 1939 god. “, Skoplje, 1940, str. 5-30;
3. „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Soko na Vardaru”, Sletski vesnik župe Skoplje, Skoplje, juli 1933, br. 7, str. 50;
4. M. F. Jovanović, „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 22 maj 1937, br. 15, str. 1, 2; „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Soko na Vardaru”, Sletski vesnik župe Skoplje, Skoplje, juli 1933, br. 7, str. 50;
5. M. F. Jovanović, „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 22 maj 1937, br. 15, str. 1, 2;
6. Sokolsko društvo Skoplje-Matica, „Spomenica o proslavi 30-godišnjice i izveštaj o radu u 1939 god. “, Skoplje, 1940, 5-30; „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Soko na Vardaru”, Sletski vesnik župe Skoplje, Skoplje, juli 1933, br. 7, str. 51;
7. M. F. Jovanović, „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 22 maj 1937, br. 15, str. 1, 2;
8. „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Soko na Vardaru”, Sletski vesnik župe Skoplje, Skoplje, juli 1933, br. 7, str. 51, 52;
9. M. F. Jovanović, „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 29 maj 1937, br. 16, , str. 5, 6;
10. „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Soko na Vardaru”, Sletski vesnik župe Skoplje, Skoplje, juli 1933, br. 7, str. 54;
11. Sokolsko društvo Skoplje-Matica, „Spomenica o proslavi 30-godišnjice i izveštaj o radu u 1939 god. “, Skoplje, 1940, str. 6-30;
12. Sredio V. Popović, „Sletska scena o proslavi 25-godišnjice oslobođenja Južne Srbije KRUNISANJE DUŠANOVO, Skoplje 1937 god, Izdanje Sokolskog sletskog odbora Sokolske župe-Skoplje, str. 22;
13. „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Soko na Vardaru”, Sletski vesnik župe Skoplje, Skoplje, juli 1933, br. 7, str. 54;
14. M. F. Jovanović, „Sokolstvo u Južnoj Srbiji”, „Sokolski Glasnik”, Beograd, 29 maj 1937, br. 16, , str. 5, 6;
15. „Godišnji izveštaj o radu Sokolske župe Skoplje u toku radne 1934 godine”, Skoplje, marta 1935, str. 6;
16. Sredio V. Popović, „Nekoliko reči.”, „Sletska scena o proslavi 25-godišnjice oslobođenja Južne Srbije KRUNISANJE DUŠANOVO, Skoplje 1937 god, Izdanje Sokolskog sletskog odbora Sokolske župe-Skoplje, str. 7;
17. Sokolsko društvo Skoplje-Matica, „Spomenica o proslavi 30-godišnjice i izveštaj o radu u 1939 god. “, Skoplje, 1940, str. 5;