Друга страна медаље (Награде, поклони, преваре…)

Пише: Мијо Перуновић

Спортска каријера је збир свега што живот садржи!

Само што се у њој све дешава интензивније, упечатљивије, брже. Она је сва саткана од жеља, чежњи, вјере, пожртвовања, надања, радости, туге… Успона и падова, славе и заборава, уједно – најразличитијих искустава!

Овдје желим да се осврнем на један сегмент о коме се мало зна, а који се дешава у периоду по освајању шампионских титула, и медаља! Постизање тих резултата аутоматски вас доводи у позицију, популарног, вољеног, обожаваног… Сви хоће да вас виде, потапшу по рамену, честитају, сликају се са вама, узму аутограм, а буде и разних награда, признања, поклона…

У вријеме када сам остваривао највеће резултате, крајем  седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог вијека, и ја сам доживио све оно горе наведено: славу, награде, признања, поклоне…

Но, у свој тој љепоти коју највећа популарност носи са собом, дешавају се и неке веома ружне ствари… Због тога је спорт, и успјеси у њему велика животна школа!

Али, да почнем ово казивање са првим таквим искуством:

Уочи одржавања Свјетског првенства у боксу (мај 1978.) у Београду, такозваног БАПС-а, послије мјесец дана напорних, завршних припрема, неколико дана пред почетак првенства, стручни штаб (Тома Хладни селектор, Бруно Храстински главни тренер, Љах Нимани и Славољуб Соргић помоћни тренери) организова састанак са свим боксерима. Састанак је почео лијепом вијешћу: речено нам је да је у канцеларију БСЈ стигло писмо од „Црвене заставе“ из Крагујевца. Затим је Тома Хладни извадио то писмо, показао нам га и рекао: „Ово је писмо, тј. Порука Радничког савјета „Заставе“ којом нас обавјештавају да су донијели одлуку (ево, ту је и печат) да ће најбољем боксеру наше репрезентације на БАПС-у поклонити „Заставу 101“ Дакле заиста лијепа награда, и додатни мотив за све вас!“ Ја сам, стидећи се самог себе помислио: како би то лијепо било, кад бих ја могао да је добијем (мада ми је то изгледало као немогућа варијанта)…

По завршетку БАПС-а вративши се кући са сребрном медаљом, у оној еуфоричној атмосфери, писмо и „Застава 101“ ми нису ни падали на памет. Послије неколико дана се сјетих „Човјече, па ја треба да добијем кола!“ Звао сам чика Тому и питао: – Како да преузмем обећано ауто, с обзиром да сам од међународног жирија проглашен за најбољег југословенског боксера? Он ми је помало затечен, одговорио да му се чини да су ови из „Заставе“ повукли ону одлуку, али да ће се распитати, и јавити ми шта је било. И нормално, није било ништа… нити ми се јавио, нити сам ја више тражио ту обећану награду. А често ми је у каснијем периоду падало на памет: Шта ли је било са том – „мојом Заставом“? Ко ли је од њих из руководства БСЈ преузео, или можда продао и узео паре?

У тој слављеничкој атмосфери која је владала око мене тих дана, било је мноштво позива да будем гост у разним фирмама, које желе да ми приреде пријем, честитају на успјеху, и уруче поклон. Тако ме је звао телефоном и директор једне, која се бавила трговином. Рече да би им било задовољство да будем њихов гост, и да желе да ми уруче један поклон.

Тих дана је у Подгорици (тадашњем Титограду) боравио новинар београдског часописа „Зум репортер“, са задатком да направи причу о мени у неколико наставака. Пођосмо заједно до поменуте фирме, у којој смо срдачно дочекани. Пошто смо попричали и попили пиће, господин директор устаде и рече: „Ево, ми смо нашем шампиону намијенили овај поклон (показујући на велику картонску кутију телевизора у боји – ЕИ Ниш)! Морам признати да сам био пријатно изненађен, у то вријеме тв у боји је био веома вриједан поклон. „Дођите да се сликамо“ рече директор, прилазећи столу на коме је била велика кутија. По обављеном сликању, ја сам се захвалио на лијепим дочеку и вриједном поклону, и упитах директора може ли неко да ми помогне да га однесемо до кола? И тада се деси нешто чему се дан – данас гласно смијем…

„Е, знате, ово је само празна кутија, тренутно нијесу имали телевизора у продавници, па смо вам ми узели овај други телевизор да се послужите, док им за који дан не дође овај у боји, који ћемо ми купити и донијети вам! И уручи ми малу кутију са црно бијелим портабл телевизором…        Касније је у „Зум репортеру“  објављена слика са оном (празном) кутијом телевизора у боји, испод које је писало како сам примио вриједан поклон! Наравно, обећани тв у боји никада нијесам добио…

Тих дана дешавало ми се да сретнем понеког познаника који би ме питао – Мијо, зашто нијеси дошао код нас у (и рекао би име фирме у којој је радио.), донијели смо били одлуку да ти дамо новчану награду? Ја бих одговорио да ме нико није обавијестити о томе позиву.

– Послат ти је позив на клуб!-

Тако се у мени стварало убјеђење да управа клуба користи мој тезултат да тражи (и добија) паре, а мене не обавештава о позивима да будем гост. Огорчење у мени је расло…

Но, тих дана ипак ме позове  предсједник нашег клуба, да дођем код њега у канцеларију (био је директор једне банке). Одем ја, он ме са осмијехом и загрљајем дочека, каже – сједи шампионе да ти нешто кажем! И показа ми писмо од Радничког савјета „Кошуте“ из Цетиња (познате фабрике ципела), у коме нас (мене и њега) позивају да будемо гости, и да ми поводом мог величанственог успјеха уруче награду о којој су на састанку донијели одлуку.

Који ти је број ципела? – упита ме наједном.   – 43, а што питаш? Одговорих. Па, они ће да дају новчану награду 5000 марака, и свим боксерима прве екипе по ципеле. – Добро, значи добијам марке и ципеле? – рекох. – Не, знаш они ће клубу да уплате те паре, а ви ћете сви добити по ципеле…- објасни ми он. – Значи ја ћу као вицешампион свијета добити ципеле, а ви (клуб) 5000 марака? Е, па нећете мене водити као мечку, да узимате паре! Нећу ићи! И, упутих му још низ ријечи које нијесу баш пристојне…

Дакле, ово су само три примјера од много сличних, да бих показао како се спортисти користе, изигравају, и како само (углавном) од обичних људи – навијача, бивају искрено поштовани, вољени и цијењени!

– Свака медаља има двије стране –

Март 2025.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: