Друга фаза Арапског прољећа могла би до темеља потрести Блиски исток

Пише: Жан Перије

Скоро деценију након покретања такозваног „Арапског прољећа“, над једним од најпроблематичнијих региона у свијету и даље лебди пријетећа сјенка новог таласа протеста и захтјева за смјену режима због све већег броја проблема у областима као што су личне финансије, урбанизација и незапосленост.

Од првобитног Арапског прољећа крајем 2010. дошло је масовне репресије над демонстрантима у већини земаља у региону. Овај тренд се може лако уочити у различитим ауторитарним тендецнијама, без обзира да ли је ријеч о Турској која жели да уклони десетине хиљада државних службеника након покушаја државног удара 2016. године, или о Саудијској Арабији која тврди да се реформише, али потом хапси своје активисте и свештена лица са љевице и деснице.

„Фактор младих“

Овај тренд додатно подстиче то што регион Блиског истока и даље остаје један од најмлађих региона на свијету, у којем је сваки други грађанин – од укупно 400 милиона Арапа – у просјеку млађи од 25 година. Ово постаје још један важан фактор у погоршавању ионако проблематичне ситуације. Стога су у потпуности у праву они аналитичари који тврде да је будућност арапског свијета у рукама младих.

Ових дана „фактор младих“ неизбјежно води ка сљедећој фази револуционарних покрета у арапским заједницама. Године 2011. олујни удари Арапског прољећа који су захватили Тунис, Либију, Египат, Сирију, Јемен и Јордан су били ништа друго до најава надолазећих промјена. Међутим, резултати тог првог таласа за које су се демонстранти изборили данас се нигдје не виде. Док је Тунис успио да избјегне велики грађански сукоб, револуционарни покрети у Сирији, Либији и у Јемену су увукли те државе у жестоке грађанске ратове који су били додатно погоршани интервенцијама страних сила. У Египту су годину дана након догађаја из 2012. године на власт дошле војне елите, док је Јордан успио да избјегне насиље спријечивши Арапско прољеће на својој територији.

Према турској агенцији Дејли сабах, виши потпредсједник Свјетске банке, Махмуд Мохелдин октрио је да је штета настала због сукоба у Сирији, Либији и Јемену у периоду од 2010. до 2018. године достигла фрапантну цифру од 900 милијарди долара. Иако текући масовни протести у бројним арапским земљама против ауторитаризма, корупције и економских проблема не значе нужно да можемо очекивати нови талас Арапског прољећа, извјесно је да имамо на снази нестабилну ситуацију која може покренути нови талас промјена режима.

Други талас

Само у априлу два арапска предсједника била су приморана да напусте своје положаје – алжирски предсједник Абделазиз Бутефлика и судански Омар Хасан Ахмед ел Башир. Ситуација у Либији је и даље веома нестабилна, са 75-огодишњим генералом Калифом Белаксимом Хафтаром који је одлучио да слиједи пут покојног Муамера Гадафија са којим је некада био пријатељ.

Уопштено говорећи, други талас „Арапског прољећа“ веома подсјећа на први; демонстрације на улицама суданске престонице у потпуноси личе на оне са Трга Тахрир у Каиру прије десет година.

Ова сличност се може приписати чињеници да подстрекивачи овог скорашњег таласа протеста користе стару, опробану и провјерену тактику која је покренула прво Арапско прољеће. Говоримо о провокативним објавама на друштвеним мрежама које у пријетећем тону позивају на промене. Али сви можемо извући важну поуку из тих догађаја – довољно масовни ненасилни протести могу збацити чак и лидере који су дубоко пустили корење.

Обновљени немири широм Сјеверне Африке су такође нагласили чињеницу да су основни проблеми, који су експлодирали у претходним устанцима, и даље остали неријешени, укључујући и растућу популацију незадовољних младих људи, затворене и корумпиране економије које нису у стању да обезбиједе посао за оне који га траже и ауторитарне владе које и даље не одговарају на захтјеве шире јавности. У том контексту, фигура 64-годишњег египатског лидера Абдела Фатаха ел Сисија постаје још интригантнија док у Вашингтони тражи барем прећутну сагласност за референдум о промјени египатског устава који би му омогућио да остане на власти до 2034. године – односно до краја живота.

Међутим, остаје нејасно како ће обични Египћани прихватити национални еквивалент алжирском или суданском „старосједиоцу“ који треба да их води путем напретка. Истина је да је до сада Сиси успијевао да угуши дисидентске гласове, али питање је колико још дуго ће моћи то да ради. Не може се искључити могућност да се Египат нађе на врху новог револуционарног таласа. Све ово звучи још увјерљивије ако узмемо у обзир Сисијеву одлуку о смањењу субвенција на енергенте у условима високе стопе незапослености и незауздане инфлације.

Питање времена

Посебно је занимљиво да нови талас протеста широм Египта може бити изазван од стране спољњих играча у случају да се Абдел Фатах ел Сиси не сложи са Вашингтоном око неких важних питања. 

Важно је напоменути да актери који стоје иза провокативних објава на друштвеним мрежама све више посвећују пажњу наставку својих субверзивних активности међу војним кадровима, што је постало очигледно у недавним догађајима у Судану и Алжиру, гдје су војна лица играла важну улогу у локалним дешавањима. Ово нарочито забрињава због чињенице да ауторитет оружаних снага у арапским државама остаје на прилично високом нивоу, јер се локална војна лица сматрају мање корумпираним и мање способним да утичу на цјелокупну државну економију, што им иде у корист, јер то значи да они не могу сносити пуну одговорност за погрошање економске и социјалне ситуације у великој већини земаља у региону.

Да ствар буде гора, поред већ поменутих земаља, у блиској будућности можемо очекивати ширење протеста. Конкретно, монархије попут Марока и Јордана могу бити ухваћене на кривој нози, будући да тамо најразноврснији актери покушавају да подстакну протесте. Бројни аналитичари који тврде да директни потомци пророка Мухамеда не могу бити третирани на исти начин као други појединци су далеко од истине; њих је једнако лако уклонити као и свакога другог.

У овом тренутку дјелује да је сљедећи талас обојених револуција одмах иза ћошка. Оне би још једном могле до темеља потрести Блиски исток и Сјеверну Африку, остављајући некада богате државе у руинама.

Током протекле деценије, арапски свијет је преживио бројне револуционарне трансформације. Не буде ли видљивог побољшања животног стандарда локалног становништва, већина влада у региону могла би се суочити са уличном побуном. А то се свакако неће десити без директног учешћа Вашингтона, који већ неколико деценија покушава да потпуно редефинише регионалну мапу.

Извор: Нови Стандард

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: