Древни српски манастири: Цетињски манастир

Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића

Овај чувени манастир постоји на Цетињу, при кршевитом сјевероисточном подножју Орлова Крша, до саме вароши. Манастир je прилегао при Орлову Кршу и протеже се дужином уз његово подножје.

Изнад манастира су кршевити обронци Орлова Крша, пуни јама, јаруга и непролазних кланаца, који се пењу к Ловћену, a испод њега je крај Цетињског поља, које овамо залази ка Ђинову брду. Ту су манастирски воћњаци, њихове и ливаде; ту je „мали понор“, који je засвођен за доба Ивана Црнојевића, a који са „великим понором“ на страни поља прима воду са Цетињског поља и одводи подземним путем. Манастир je под нагнутом стијеном и уз стијену и изгледа као прирастао за камен. У непосредној близини манастира je и двор владике Рада, „биљарда“, која je била опасана високим зидом и на ћошковима имала четири типичне стражарске куле са пушкарницама. Из манастира je широк видик на брда око Цетиња и на један дио вароши. Манастирска црква je мала и има мало предворје као припрату, кроз коју се улази у цркву. Припрата je наслоњена на стијену. Ha овом мјесту се није дала ни подићи црква већих размјера. Изнад припрате подигнут je хор. У цркви je с десна гроб књаза Данила, a с лијева гроб његовог брата великог војводе Мирка. Данило je сахрањен у гробу Петра I (Светог), чије се Свете мошти данас налазе у кивоту у десној пјевници. Црква има десну и лијеву пјевницу и према томе je у виду крста. Најстарије манастирске куће су подигнуте изнад цркве при стијени и на сводовима. Изнад црквеног хора je висока звонара, манастирска кула, гдје су смјештена звона. Сјеверно уз њу je ћелија Св. Петра, a јужно стан за настојатеља и трпезарија, данашња ризница. Испод ових су два боја сводова и манастирских ћелија и два доксата од камена, један над другим са засвођеним полукружним окнима. Испод ових je подрум, у који се улази кроз два врло велика полукружна окна и кроз засвођени простор. Израда и план свих ових кућа, сводова, подрума и доксата пo свој прилици је из доба постанка овог манастира, a само je звоник из новијег доба; њега je подигао Владика Раде, a реновиран je и повећан 1926 год.

C јужне стране цркве je невелико двориште, испред којег се диже висок зид. Ту су гробови књагиње Даринке и књагињице Олге Данилове и митрополита Митрофана Бана. Сјеверно до цркве je споменик погинулим добровољцима у Балканском и Свјетском рату. У правцу к југу пружа се дугачка кућа на два спрата. Приземље служи као подрум. Спратови су из доцнијег доба. Горњи спрат je подигнут за доба митрополита Висариона (1860-82 г.) и ту je била митрополија. Године 1924-5 настојањем ондашњег црногорско приморског митрополита др Гаврила Дожића, данашњег Патријарха, јужни дио манастирских кућа je реновиран и до старе митрополије подигнута je нова модерна зграда на два спрата са више удобних соба. Ha горњем спрату je стан за митрополита, a у доњем je смјештена канцеларија. Један дио старе трпезарије, подигнуте за доба митрополита Митрофана Бана разорен je и подигнута нова и велика укусно уређена трпезарија. Тада je и манастирска кула, звоник, поправљена и повећана. Овим новим грађевинама манастиру je дат нов и врло лијеп изглед. Године 1927- 8 преправљен je бедем изнад манастира, a са јужне стране подигнута велика капија, до које je доведен колски пут. Испод цркве се налази дворско гробље династије Петровић Његош. Ту je била сахрањена и књегиња Зорка Карађорђевић, кћерка Краља Николе a мајка Блаженопочившег Краља Александра I чије су кости доцније пренешене у Тополу. Испод трпезарије дубоко налази се Ладница, a то je међу стијенама дубока подземна јама одакле љети избија хладан вјетар, пo чему je и добила име, a зими за вријеме јаких киша силно хучи. Понекад, и то ријетко, ова вода избија на површину пa као ријека потече кроз манастирско двориште и поплави доњи дио Цетињског поља и један дио вароши. Толико се воде излије да је понори не могу да приме. Приликом најновије преправке манастира, манастир je осигуран од поплаве јер je ток „ладнице“ проведен једним каналом испод нових одјељења консисторије и води изван манастира. Ладница je у старије доба била, за вријеме јаких киша, страх не само за манастир него и за варош, пa je, у том случају, одржавана стража, која би у случају да покуља вода из ње алармирала грађане да се спасавају. Ријетки су случајеви да се „отвори“, a такав се
случај памти у Цетињу као једна тешка и необична појава. До „ладнице“ je засвођен подрум са малим вратима. У овом подруму je био затворен потоњи гувернадур Јоко Радоњић, који je роварио против Владике Рада, и пo њему се од тада назива „гувернадурица“. У њој су затварани зликовци и издајници и пo томе je у Црној Гори врло чувена. Над „гувернадурицом“, „ладницом“ и старом школом Владике Рада које су биле једна до друге, подигнута je нова зграда Митрополије. Изнад манастира je на једном кршевитом узвишењу чувена табља с једним великим звоном. „Табља“ je чувена од њена постанка; на њеним бедемима су се сушиле турске главе, које су Црногорци доносили и побијали на кочеве као ратне трофеје. Овдје су окапале многе зликовачке главе. Њу je подигао Владика Раде. Данашњи манастир je подигнут на темељима двора Ивана Црнојевића, господара Црне Горе. Иван je, напустивши Зету и Жабљак, пренио своју престоницу на град Обод код Црнојевића Ријеке 1482 год. a одатле на Цетиње 1485 г. Ha Цетињу je подигао себи двор при Орлову Кршу и манастир посвећен Малој Госпођи испод данашњег манастира на мјесту званом Ћипур, и до корита р. Цетиње, која je у то доба текла из Бајица низ Цетињско поље и уливала се у понор испод Ћипура. Манастир je довршен 1484 г. a 1485 г. Митрополија зетска пренесена je из Врањине на Цетиње, гдје je све до данас остала. Својом граматом од 1484 г. Иван je приложио манастиру Св. Госпође на Цетињу многа добра на Цетињу, Ловћену и Добрском селу, пa риболове на Скадарском језеру и солила на мору и све што je било у цркве у Кому и Старчеву на Скадарском језеру. Манастирске куће на Ћипуру подигнуте су биле на сводовима доксатима, у средини je била црква, велика колико и данашња Дворска капела, коју je књаз Никола подигао на темељима Иванове цркве. Манастир je био утврђен са пушкарницама за одбрану a око њега je био дубок опкоп, испуњен водом од ријеке Цетиње, која je једним краком протицала испод манастирских сводова и кроз двориште, a испред главног улаза подигнути су били шанчеви за одбрану. Љетописац Цетињског манастира каже, да je манастир Ивана Црнојевића био један од најљепших манастира.

Манастир Ивана Црнојевића служио je као уточиште гоњених и овдје су нашли заклона сви ускоци и избјеглице из потлачених крајева, који су ријешени на тешку борбу за слободу и вјеру. У манастиру je живјело велико братство. Маријан Болица каже да je у почетку XVII вијека овдје живјело 25 калуђера и 40 ђака и испосника. Иванов манастир служио je као расадник знања и буђења националне свијести. Овдје су 1495 г. штампане црквене књиге Псалтир и Требник, a кад je штампарија престала, калуђери су преписивали књиге. Зна се да je овдје написан минеј за април 1593 г. и један минеј 1608 г. за доба владике Рувима. Кад je овај Рувим завладичен нашао je у манастиру 42 књиге које су биле махом рукописне. Године 1689 дошао je на Цетиње патријарх Арсеније III Чарнојевић у пратњи проигумана Василије из Добриловине и 4 калуђера из Пећи и послије четири дана вратили су се преко Цуца у Никшић, a проигуман Василија je пo патријархову благослову, вршио исповијест и 1690 г. се јавља истим послом у Рисну. Исто 1689 г. дошао je овамо нишки владика Рувим, који je бјежао од велике биједе и невоље. При заузећу Новог од Турака 1687 г. Црногорци су помагали Млечићима. Митрополит Висарион се плашио да ће им се за то Турци осветити, пa позове млетачку посаду на Цетиње и Млечићи утврде манастир још више. Сулејман-паша Скадарски напане на Цетиње у септембру 1692 г. и послије борбе око манастира млетачка посада у споразуму с пашом напусти манастир, a 28 септембра уђе Сулејман-паша у манастир. Млечићи су при одступању поставили у манастирском дворишту мину и кад су Турци ушли, мина je експлодирала и побила много Турака a највише aгa и бегова. И сам Сулејман-паша био je рањен. Ово разгњеви пашу и нареди да и цркву и манастир до темеља раскопају. Данашњем Цетињском манастиру поставио je темељ митрополит Данило Петровић – Његош. Године 1692, иза смрти митрополита Висариона буде постављен за владику Сава Очинић. Он je тада дошао из Мајина преко Ловћена на Цетиње и даде да се огради вигањ, a друге године сагради кулу ниже вигња и најпослије клачину у дну Цетињског поља. По свој прилици Сава je имао намјеру да ради на обнављању Иванова манастира или на подизању цркве на другом мјесту али гa jе у томе омела смрт. Данило, који je наслиједио Саву Очинића, човјек необичне енергије и памети, увидио je важност Цетиња за одржавање слободе у овим кршевитим крајевима и 1701 г. не могући обновити Иванов манастир подигне малу црквицу при Орлову Кршу гдје je био двор Ивана Црнојевића, који је порушен кад и његов манастир и нови храм посветио je Малој Госпођи као успомену на Иванов манастир. До тада су митрополити живјели љети у манастиру на Ловћену, a зими понајвише у Ћелији Добрској. По цетињском љетопису Данило je 1701 г. подигао цркву у славу Вазнесења на Ловћену. A кад je истријебио земљу од потурица, онда 1704 г. повећа ову цркву a уз њу подигне манастирске куће. Tом приликом узидао je у црквеном олтару камен са грбом Ивана Црнојевића и натпис с цркве Иванове и дао га узидати изнад уласка у црквену припрату. Осим тога, дао je пренијети с рушевина све камење потребно за грађу цркве и манастира. Капители са разним рељефним фигурама на горњем манастирском доксату, пренесени су са Иванова манастира. Данило je тада подигао на темељима Иванова двора манастирске куће с много ћелија за калуђере. Данилов манастир је порушен 1714 г. Послије пораза Турака на Царевом Лазу 1712 г. Турци су радили да се освете Црној Гори, зато je везир Ћуприлић са силном војском напао Црну Гору, порушио многе цркве, дошао на Цетиње и раскопао Данилов манастир. Данило je иза тога 1715 г. пошао у Русију и отуда донио обилату помоћ за обнову манастира и грамату Петра Великог, пo којој се има манастиру давати сваке треће године пo 500 рубаља. Но у томе су га омеле зађевице са пограничним Турцима, пa поход нa Бар и Улцињ и тек je 1724 г. успио да обнови цркву и манастир. Te године Данило je саградио кућу на Ловћену и Стањевићима и у Ћелији Добрској гувно и уљаник. Кад je Петар I пошао у Русију 1785 г. да затражи помоћ за Црну Гору, Махмут-паша Бушатлија искористи одсуство владичино, пa нападне на Црну Гору, прегази je и попали, допре до Цетиња и манастир запали. Помоћу мита паша je тада завадио црногорска племена међу собом и кад се повратио Петар I 1786 г. за читаву годину je, пошто je поправио манастир, ишао пo народу, пa мирио завађена племена и братства.

Манастир Цетињски био je духовни центар не само Црне Горе и Брда, него и Херцеговине и једног дијела Скендерије и свега приморја од турске границе до дубровачке области. Зато су цетињски митрополити имали титулу митрополит Црногорски, Приморски, Брдски и Скендеријски. Понекад се духовна власт претварала и у политичку, a од доба владике Данила митрополити су били уједно црквени и свјетовни господари. Од тада су Црногорци звали митрополита „господаром“ и на његов позив су сва племена са својим главарима устајали без поговора и ишла онамо куд их он води. Данило je предводио војску на Царевом Лазу и био рањен; Петар I je предводио Црногорце у боју на Крусима 1796 г., гдје je погинуо Махмут-паша Бушатлија највећи и заклети крвник Црне Горе; он je управљао са војском и при освојењу Боке Которске у борби против Француза. Такви подвизи цетињских митрополита подигли су углед манастиру Цетињском и не само Црногорци, већ и Херцеговци и многа друга племена, налазили су у њему уточиште, духовну храну и гледали у њега као у котву свог спасења. Ha гувну испод манастира су се одржавали важни зборови црногорских главара. Главну ријеч je водио митрополит и онда војводе и сердари пa најпослије, ријечити и отреситији људи из народа. Овдје су се, под утицајем клетве и благослова митрополитова, мирили, договарали и предузимали разне акције. Патријархални скупови на „малом гувну“ управљали су Црном Гором и њеном судбином, a манастир je био жижа, чије су варнице запаљивале околна племена; он је био кула светиља, која је у тами ропства расипала зраке на све стране пo Црној Гори, Брдима, Херцеговини и Приморју, будила je успавану свијест и уливала наду на бољу и срећнију будућност. Манастир Цетињски био је харан, паљен, раскопаван, али је увијек био уздање потлачених и прогоњених ускока и хајдука. Бајо Пивљанин чувени хајдучки харамбаша, погинуо je на Вртијељци у одбрани Цетиња 1685 г. са својом храбром хајдучком четом. Цетињски манастир je резиденција црногорских митрополита. Данило се често бавио у Мајинама, гдје je најприје и сахрањен. Доцније су његове кости пренешене на Цетиње, a 1897 г. подигнут му je споменик на Орловом Кршу изнад манастира. Сава се бавио највише на Стањевићима, гдје je био и сахрањен.

И његове су кости пренешене на Цетиње. И Св. Петар се бавио понекад на Стањевићима, али му je главна резиденција била на Цетињу. Петар I живио je у једној скромној ћелији до данашњег звоника. Како je скроман био у животу, није тежио за сјајем и удобношћу, сав свој живот посветио je добру свог народа. Петар II стално je живио у Цетињском манастиру, a кад je недалеко од манастира подигао себи двор „биљарду“, онда je пренио своју столицу у њу, a тамо je сенат засједавао. Гдје je данас манастирска ризница, била je кухиња Петра I. Ту je био и оџак за гријање и сједник црногорских главара. У потоње je вријеме кухиња повећана и претворена у ризницу. Данас се у ризници чувају многе ствари од историског значаја. Тамо има много писаних књига почевши од 15 вијека пa напријед, пa штампаних књига у првим, српским штампаријама, затим велики број великих сребром окованих јеванђеља. Овдје се чува печат Ивана Црнојевића са његовим натписом и грбом, печат Митрополије врањинске с ликом Св. Николе. Ту су штаке митрополита Никанора и Митрофана, 1 велики скупоцјени полијелеј, 4 велика свијећњака и 2 велике металне хоругве дар руског цара Николе II за нову катедралу на Цетињу. У ризници je много сребрних кандила, и разног одјејанија, a ту се чува архијерејска диплома Владике Рада. У ћелији Св. Петра чува се његова столица и надбедреник. Кад се Данило повратио из Русије 1716 г. донио je собом три владичанске митре. Од ових он je једну даривао патријарху Арсенију IV Шакабенти, a једну je митрополит Сава даривао патријарху Арсенију, кад je 1750 г. дошао на Цетиње. У манастиру се чува љетопис Цетињског манастира, у коме je повијест о Скендер-бегу Црнојевићу, препис грамате Ивана Црнојевића од 1484 г. границе имања манастира Цетињског, Кома и Врањине. Грамата Иванова чува се у Државном музеју на Цетињу. У овом љетопису има много важних забиљежака за историка. За доба митрополита, прије Данила Петровића Његоша, имање Цетињског манастира било je изложено отмицама и митрополити су муку мучили да ова добра очувају. Иван Црнојевић je дао Хумцима земљу испод Хумаца у Цетињском пољу да je раде на четврти. Кад je завладало у Црној Гори тешко стање, Хумци одрекоше давање четвртине манастиру. Владика Мардарије се пожали кадији 1638 г. и овај пресуди пo грамати Ивана Црнојевића и земља остане манастиру a Хумце дигне са земље. Хумци се пожалише паши у Подгорици и овај пошаље људе да ствар извиде. Мардарије позове властелу црногорску и утврди се, да Хумци праве насиље; тада их чауши ухвате, вежу, истуку и глобе. У непосредној близини манастира живјели су на црковини неки Медовићи, који су били манастирски ковачи. Ови Медовићи, пo којима je прозвана Медовина, притисну манастирска добра управ до манастира и малог гувна. Владика Данило скупи збор црногорских главара 1704 г. на коме се утврди, да су Медовићи притисли манастирску земљу, пa им земљу одузму и куће им разоре. Но Медовићи се поново и против воље збора населе у Медовину. Данило их je онда проклео. Отада су се Медовићи истраживали и остадоше на два брата, Петра и Вукосава. Ова браћа, видјевши да их je стигла клетва и казна од Бога, 1747 г. уступише манастиру своју земљу. Владика Раде je 1833 г. донио собом из Русије штампарију и смјестио je у Цетињском манастиру. Ово je прва штампарија у Црној Гори послије Ободске и Цетињске 1493-5 г. Радила je 1837 г. и за ово вријеме у њој су штампане многе књиге и алманах „Грлица“. Године 1853, кад су напали Турци на Црну Гору, кнез Данило je дао од њених слова излити топовска зрна. Владика Раде je поново повео бригу о народној просвети. Он je 1833 г. основао прву основну школу на Цетињу и смјестио je у једној манастирској згради. Иза ове основао je још неколико пo Црној Гори при манастирима. До 1851 г. када je престала теократска владавина у Црној Гори, Цетињски манастир je вршио изузетну улогу, коју није вршио ниједан српски манастир пошто су митрополити били уједно и свјетовни господари Црне Горе, те се тако сама собом манастиру наметнула улога духовног и свјетовног вође. Судбина народа била je у рукама митрополита и овај je у заједници и договору са главарима племена управљао Црном Гором. Митрополити су били у сталном додиру са народом, народ их je волио и поштовао a они су се за народ залагали, мучи ли се и страдали, водили га у борбу и с народом дијелили зло и добро. Овај необични рад црногорских митрополита за добро народа, ова тијесна веза и љубав између њих и народа зрачили су на околна неослобођена племена, чији су прваци одржавали сталне везе са црногорским господарима. Ове везе од доба владике Данила биле су све снажније и веће и постепено једно пo једно племе, уз помоћ Црногораца ослобођавало се турског јарма. Под утицајем цетињских владика Црногорци су правили нечувена јунаштва. Први одјеци били су чете. Ha све стране око Црне Горе развило се четовање a узело je било таквог маха, да су се Турци осјетили несигурнима у својим градовима. Први повод ових чета био је осветнички, да из освете убијају турске зулумћаре и изјелице, да освете своју браћу и укроте разузданост и крволочност турских злица, да отимају и непријатељу наносе материјалну штету. Послије су се четовања претворила у ослободилачку акцију. Црногорска историја je пуна сјајних подвига; Црногорци су разбијали царске ордије, освајали градове и затварали турске касабе. По примјеру Цетињског манастира и остали су манастири иако у мањем обиму, вршили исту улогу и сваки je на свом крају окупљао племенске прваке пa са њима заједно у договору са Цетињским манастиром, водио борбу противу угњетача и насилника турских. У овим борбама истакли су се многи калуђери, чија ће имена покољења памтити. Једна од највећих заслута митрополита из дома Петровића Његоша je, што се Црна Гopa нераздвојно везала с великом словенском Русијом. Ова je веза користила Црној Гори много. Од тада je порасла нада код Црногораца да док je Русије, њима не може нико ништа.

Црногорски митрополити од Данила до Петра II ишли су пo неколико пута у Русију да руску владу заинтересују за судбину Црне Горе и да од туда донесу помоћ за народ. И Црногорци су у толикој мјери вољели Русију, да су увијек на њен позив повели борбу противу јачих сусједа. Ta љубав ни онда није слабила, кад их je Русија приликом мира остављала самима себе. Манастир Цетињски није нека величанствена грађевина; његова архитектура je проста и не претставља какав особити
објект пo изради и плану. Али зато његова духовна снага, његов утацај који je вршио, и његова моћ да влада душом и срцем Црногораца, Примораца и Херцеговаца чини га великим и славним и ниједан манастир није му у том погледу раван. Манастир Цетињски je био и васпитно огњиште. У њему су се узгојили многи свијетли карактери, он je био школа знања и мудрости, расадник у коме су се узгајали чојство и јунаштво. Откада се тијело Петра I показало свето, цетињски манастир je постао ћаба Црне Гope и Приморја. Побожни поклоници су долазили да захвале Св. Петру за премнога доброчинства, која je донио народу, да му се помоле за срећу народа. Ha Цетињу су одржавани највећи сабори о Петрову дне и Малој Госпођи, када се скупљао велики свијет не само из Црне Гope него и из Приморја и Зете. Цетиње, негдашња престоница Црне Горе a сада сједиште Бана Зетске бановине, има да захвали Цетињском манастиру, на високу пажњу, која му се данас указује од стране Краља и Његове владе.

Литература: Цетиње и Црна Гора 1927 г. Љетопис Цетињског манастира, Историја Црне Горе од Милаковића, Живот Петра II од В. Врчевића, Црна Гора и Бока Которска од Вараџића, Черногорија I т. од Ровинског, Записи и натписи од Љ. Стојановића и Цетињски „Записи“ год. V књ. IX.
Зетски гласник, Х1/1939, бр. 795, 796, 797, 798, 799, стр. 2

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: