Draža Mihailović na sudu: O Trinaestojulskom ustanku
1 min read
general Draža Mihailović
Na Fejsbuk grupi “Istorijske debate” pojavila se objava moderatora Borisa Zogovića, koja je izazvala veliko interesovanje svojim sadržajem, ali i korektnu i interesantnu polemiku članova te grupe.
Radi se o izjavi Dragoljuba Draže Mihailovića, armijskog generala i načelnika Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini, tokom suđenja koje je trajalo od 10. juna do 15. jula 1946. godine pred komunističkim sudovima.
Da napomenamo, Viši sud u Beogradu ga rehabilitovao 14. maja 2015. godine. Utvrđeno je da Mihailović nije imao fer i pravično suđenje, te su mu ukinute sve izrečene sankcije i on je zvanično postao neosuđivan. U obrazloženju rešenja o rehabilitaciji je navedeno da je sporna presuda doneta u nezakonitom procesu iz političko-ideoloških razloga.
Čelebić podigao Musolinijevu zastavu, a potom postao partizanski general
Objava FB grupe “Istorijske debate je imala sledeći sadržaj:
”Izjava Dragoljuba Draže Mihailovića sa suđenja 1946. godine povodom ustanka u Crnoj Gori:
”Prvu oružanu akciju komunisti su izveli 7. jula, u Beloj Crkvi ubili su dvojicu žandarma, dvojicu Srba, a neki Čelebić je, na Cetinju, na stari dvorac kralja Nikole podigao Musolinijevu zastavu, uz počasnu paljbu italijanske vojske.
Imena toga Čelebića ne mogu da se setim, ali znam da je u partizanima dogurao do generalskog čina i da je, tako reći,sutradan, pošto je taj komunista pljunuo na obraz Crne Gore, Cetinja i Crnogoraca, sva Crna Gora ustala na oružje.
Prva velika bitka zbila se u selu Košćele i trajala je ceo dan. Musolinijev bataljon ”Duka od Aoste” predao se mojim ljudima, zajedno sa komandantima i slavnim bataljonskim trofejima iz Abisinije.
Napadom je rukovodio kapetan Kusovac, ne znam da li je još živ. On me je pismeno tada izvestio da odred pod komandom Dapčevića, takođe budućeg Titovog generala, nije hteo da pritekne u pomoć kapetanu Kusovcu nego se povukao daleko od poprišta.
Istog dana moje snage udarile su na Virpazar, Sutomore i Petrovac. Njima komanduje kapetan Jakša… Jakša, mislim da se prezivao Novaković. Među palim, bili su i moji potporučnici Đuković i Plamenac.
Partizana ne beše nigde. Ni tu, uz naše more, ni u napadima na Danilovgrad, Nikšić i Podgoricu. Istini za volju, moram reći da se stotinak partizana bilo pridružilo napadu na Podgoricu, koji je vodio pukovnik Bajo Stanišić, ali su pobegli već narednog jutra.
Sa bezbedne razdaljine pratili su i bitke mojih trupa na Bioču, Lijevoj Rijeci, Mateševu, Beranama i Kolašinu. Italijani su, ako se tačno sećam, imali više od hiljadu poginulih i pet puta toliko ranjenih i zarobljenih.
Tih julskih dana, partizanski metak se nije čuo u Crnoj Gori. A otkud bi, kad je njihov partijski štab još bio u Beogradu, nedaleko od zgrade nemačke komande, i kad je njihov generalni sekretar i vrhovni komadant (maršal i trostruki heroj naših naroda i narodnosti Josip Broz Tito) tek polovinom septembra otišao u šumu, a i tada u organizaciji i uz zaštitu mojih ljudi…”
Okolnosti i bitne informacije oko ustanka
Ova izjava Dragoljuba Mihailovića se mora posmatrati u kontekstu činjenice, koju navode komunistički istoriografi, da su od 32. 000 ustanika Trinaestojulskog ustanka- komunisti i skojevci imali 7.000, a monarhisti i nekomunisti 25.000 vojnika.
Trinaestojulskom ustanku se pridružilo 26 sveštenika Srpske pravoslavne crkve, oko trideset učenika bogoslovije, bogoslova i teologa, kao i 115 aktivnih i penzionisanih oficira.
Ostaje kao fakt da su 22 odsto ustanika činili komunisti, 78 odsto monarhisti, te da su u ustanku oni činjeli zajedničku, nedjeljivu silu koja je imala isti cilj.
Komunisti su planirali da 13. Jula 1941. izvedu simbolične akcije protiv okupatora, diverzije i lokalne napade, a sve je to iznenada preraslo u opštenarodni ustanak bez jasnog centra komandovanja.
Da je to tačno, govori činjenica da se komanda ustanka formirala tek 18. jula, pet dana poslije početka ustanka, kada je formirana Privremena vrhovna komanda nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak.
Kuriozitet je da Privremena Vrhovna komanda od početka ustanka, pa sve do oktobra 1941. godine nije imala nikakvih veza sa Vrhovnim štabom NOPOJ-a.
Kada su Centralni komiteta KPJ i Vrhovni štab obavješteni o razvoju događaja u Crnoj Gori uputili su, 22. oktobra, pismo u kojem je kritički ocenjen rad Pokrajinskog komiteta i ukazano na uzroke i posledice osipanja ustanka.
Ispada da Broz i Vrhovni štab uopšte nisu imali kontakte sa ustanicima od 13. jula pa sve do sredine oktobra 1941. godine.
***
Prva polemika na temu objave:
Boris Zogović: “Ovo za Čelebića je provjereno tačno. U pitanju je Savo Čelebić iz sela Štitari u gornjoj Lješanskoj Nahiji.”
Boris Ristović: “Da li postoji još neko svjedočenje, sem Draže Mihailovića, koje bi potkrijepilo ove, mora se reći – zaista fantastične tvrdnje.
Naime, zna se da je mnogo kraljevskih oficira učestvovalo u ustanku, i da je dio njih kasnije napustio ustaničke trupe i stupio u kolaboraciju, ali da se maltene sve bitne vojne aktivnosti tokom julskih dana sproveli budući četnici uz komunističko oportuno distanciranje – to zaista prvi put čujem. Glede brojke o 1.000 poginulih Italijana, i ona je malo previše naduvana.
Takođe, nisam siguran da je došlo do napada na Podgoricu.
Ovo za Sava Čelebića je takođe fantazma – malo je nevjerovatno da je dobri Savo 12. jula podigao okupatorski barjak, a već 13. jula sjedio u štabu Lovćenskog odreda.
Boris Zogović: “Borise Ristoviću, evo za Sava znam. Provjereno preko nekih porodičnih veza. Ne bih sad o tome, ostaje ti da mi vjeruješ ili ne vjeruješ na riječ, a ja imam obavezu da vjerujem mojim izvorima koji mi nikad ništa krivo nisu kazali.
Što se pak samog Mihailovićevog svjedočenja tiče, ni on nije bio prisutan tih dana u CG. Dobijao je izvještaje od svojih oficira. Pitanje je koliko su mu objektivno prenosili situaciju sa terena? Radi korektnosti sam prenio i njegovo viđenje situacije, pa diskutujmo o tome.
Boris Ristović: “Nije sporno da je svoje viđenje zastupa na osnovu informacija s terena na kojem nije boravio. Ali, problem je što Draža nije ni imao iole značajniju komunikaciju sa Crnom Gorom prije odlaska Pavla Đurišića s jeseni 1941.”
Boris Zogović: “Pavle tek ’42 dolazi na čelo pokreta,”
Boris Ristović: “Što se tiče Sava Čelebića – zaista ne mogu o tome da razmišljam na osnovu povjerenja u bilo šta sem u dokaze koji prevazilaze porodične priče. Ništa lično- ovo bih i rođenom bratu rekao. Ponavljam- Savo Čelebić je bio u ustaničkom štabu Lovćenskog odreda, a taj odred se nije proslavio po toleranciji prema svakome za koga su iole posumnjali da pripada drugoj strani.
Boris Zogović: “Savu niko ne umanjuje zasluge koje će kasnije imati, ali taj momenat je ostao kao mrlja– možda, njegovog nesnalaženja.”
Znaš dobro da je i čuveni doktor Niko Miljanić bio u štabu Krsta Zrnova, i još mnogi– kasnije istaknuti revolucionari,ali su im se brzo raspršile iluzije kad su viđeli masovnost ustanka.
Krsto je, sa početnih 4.000 hiljade boraca, za samo mjesec dana pao na neke 3 čete– i to mu je bilo dovoljno da napravi progone po Crmnici, pokolj u Bajicama, logore na Čevu.”
Boris Zogović: “Evo i ovo iz prve ruke, a nema u knjigama: ‘Malo posle dolaska u partizane, Savo je komandovao jednim okršajem protiv Talijana u selu Orasi, i tad mu je šinjel bio izbušen od talijanskih metaka. Raspisao bih se, znam dosta detalja”.
Saša Kustudić: “Borise Ristoviću, tako je!”
Boris Zogović: “Saša, tazbina mi je iz tih krajeva i neki porodični prijatelji, koji sve ovo dobro znaju. Čak sam i upoznao čovjeka koji je bio na Cetinju tih dana, umro je prije nekoliko godina.”|
Saša Kustudić: “Borise Zogoviću, Čelebići su dobro bratstvo, liše Toma.”
Boris Zogović: “Ne bih u to ulazio vjerujem ti da je tako. Te ratne godine su bile teške. Ko je mogao da zna ’41 što će se naredne 4 godine dešavati. Bila su to teška vremena.”
Ovo za Petrovac je čista laž,naime u petrovcu od 1941 do 1945 nijedna porodica nije bila četnička i trinaestojulski ustanak su podigli tadašnji mladi komunisti.
Oko petrovca se tih julskih dana nijesu vodile bilo kakve borbe,tako da je ovo klasična laž.
Znači, Trinaestojulski ustanak u Petrovcu su podigli mladi komunisti iako u Petrovcu tokom jula nije bilo borbi?
Stara bratija Štedimlija – Drljević – Đurišić žari i pali iz groba!
Veliki su preci, veliki je 13. jul.
Najsmešnije je što se danas gura Đurišić, koji se lizao sa Birolijem, kao učesnik. Pa jeste bio, ali se pokajao debelo. Nemojte mu pripisivati slavu, prevrće se u grobu zbog toga, ipak je on nastradao kao komandant CRNOGORSKE NARODNE VOJSKE (sporazum Drljević – Đurišić iz 1945. godine).
Stop crnogorskim separatistima i njihovim četničkim pomagačima.
Đurišić je sklopio sporazum sa Drljevićem kako bi svoje četnike bezbedno odveo u Italiju(gde su bili zapadni saveznici) preko teritorije NDH.Na prevaru su ih napali HOS-ovci naoružani nemačkim oružjem na Lijevča polju i četničke komandante odveli u Jasenovac gde su ih pogubili.Drljević je poveo ostatak CNV ka Austriji, a ne ka Italiji(kako je Đurišić hteo) i kukavički ih ostavio u Sloveniji, gde su partizani većinu pripadnika CNV streljali bez suda.Đurišić se ranije posvađao sa Dražom jer je Draža želeo da prisutni četnici ostanu u zemlji kako bi oformili antikomunistički pokret otpora, a Đurišić to nije hteo jer je četničko-partizanski sukob bio žestok na prostoru Crne Gore tj. Đurišić se plašio partizanske odmazde.
I niko da napravi javnu debatu npr. o ovome . Ovo je izgleda tabu tema jer ako je tacan makar i dio ovoga izgubi se cistota ustanka .
“Borise Ristoviću, evo za Sava znam. Provjereno preko nekih porodičnih veza. Ne bih sad o tome, ostaje ti da mi vjeruješ ili ne vjeruješ na riječ, a ja imam obavezu da vjerujem mojim izvorima koji mi nikad ništa krivo nisu kazali.
Kako se vi dobro zabavljate. Ovom ekspertu je izvor „rekla mi tetka Milanka“.
Jedini autenticni otpor nacistima na tlu jugoslavije u ime naseg naroda su pruzili pripadnici JVO na celu sa Drazom.Mihailovicem, komunisticki ustanci su bili po naredjenju SSSR-a i nakon operacije Barbarosa. Komunisti su ratovali za SSSR a ne za nas, zato im je bilo tako lako vrse svoje akcije od kojih nacisti nisu imali prevelike stete ali je zato nase civilno stanovnistvo strahovito stradalo. Srbi na tlu Jugoslavije su jedna posebna prica u odnosu na druge narode, i rijec kvisling i kolaboracionista ima potpuno drugo znacenje. Drugi narodi su bili kvislinzi i kolaboracionisti da bi dobili svoje Velike Hrvatske, Velike Albanije, Velike Madjarske, Velike Bugarske, samo su Srbi bili kolaboracionisti da bi se spasili od genocida i sacuvali bioloski opstanak. Ovo se narocito odnosi na italijansku okupacionu zonu u kojoj je pametnom kolaboracijom od genocida spaseno najmanje milion Srba, u CG ne bi ostalo srpskog uveta(tada je u CG 90% stanovnistva bilo srpsko) da je usla u sastav NDH ili Velike Albanije. Dobar dio Srbije i CG treba da se zahvali Drazi i njegovim cetnicima sto su danas uopste u zivotu, jer da nisu stupili u kolaboraciju Nijemci bi strijeljali Srbe do poslednjeg u Srbiji a CG bi bila prepustena ustaskoj kami i siptarskim balistima.
ovi sto kontriraju sve nacional socijalisti baš ka onaj lovački ker tito,eto vam ga j.ba vi pas mater i sa njim
Bio je to, izvan svake sumnje, PRVI I JEDINI ustanak jednog (srpskog) naroda u onda već uvjeliko porobljenoj Evropi nacija, koje su bile bačile oružje u trnje i predali se nacistima na milost i nemilost!
Predvodili su ga, a ko bi drugi, nego profesionalni kraljevski oficiri koji će nešto kasnije netom da pridruže JVuO!
U 13. julskom ustanku je, istina, bilo različito ideološki nastrojenih učesnika, ponajviše odanih rojalista i nešto malo komunista, i nešto više njihovih sipatizera, još i ljudi ideološki neopredeljenih, svi oni jednako nadahnuti rodoljubljem … Svi oni zajedno, u jednom bratskom stroju u borbi protiv italijanskog okupatora i muslimansko- šiptarskog bošibozuka koji je uvijek pod ruku srpskom neprijatelju.
Kamo lijepe sreće da je potrajalo, druge bi nam danas ptice pjevale! Ali Srbi ne bi bili Srbi da se prvom prilikom ne podjele i sami sebi suprotstave.
Činjenica je da su komunisti povukli nogu deobama u svenarodnom antifašističkom pokretu, i ovdje, i u Srbiji, svuđe isto bivšom Kraljevinom , čim su vidjeli da su u grdnu manjinu i da će u zajednici sa rojalistima teško, ustvari nikako, ostvariti svoje skrivene ratne ciljeve, promjenu društvenog uređenja, što je bio i njihov pravi i jedini cilj! Istina ni rojalisti nijesu bili mirna srca, ni njima se nije ratilo u zajednicu sa komunistima i eto gotove scene za skoro petogodišnje beštijanje, đe su i jedna i druga strana više se posvetile međusobnom obračunu, nego borbi sa okupatorom! ???
U tom srpskom zamješateljstvu nema nevinih, ima samo manje ili više krivih za strahote građanskog bratoubilačkog rata i to u trenutku tuđinske okupacije!???
To samo mi možemo …
Uzgred, veliki sam protivnik odiozno glupog narativa po komu su nam Srbima za sve krivi neki tuđi, valjda neki anacionalni komunisti, kao da i oni nijesu bili Srbi!? Makar i anacionalni, svakako Srbi!
U krajnjoj konsekvenci koja se drži starijeg poretka stvari otvara se pitanje da li bi komunizam među Srbima bio moguć bez srpskih komunista, tj. Srba!
Okreni, obrni, sve se na kraju svede na srpsku narav i našu sklonost bratskim zađevica i međusobnom krvačenju od onih najranijih dana naše srpske istorije!
Nijedan komunizam ne bi tako grozno oštetio srpski korpus da nije bili Srba kojima je ideologija komunizma bila bliža i važnija od srpske države i bratske krvi!?
I da se mi jednom zauvijek manemo fantazije o krivicama i krivcima izvan srpske krivice i srpskih krivaca!
Komunizam je bio samo povod da i tada u jeku Drugoga rata na površinu isplivaju složene, odveć komplikovane i oprečne strukture našeg psihološkog sklopa.
Kada jedanput, i ako jedanput budemo izabrali kritičku percepciju iz ugla sopstvene krivice za našu sudbinu, i ne samo u Drugom ratu, ako prihvatimo odgovornost koja prije svega pada na nas same, onda možda i uspijemo da se iščupamo iz živa blata nerazumevanja sama sebe!
A čovjek koji ne razumije sebe, koji je fanatično nesamokritičan, najveći je sebi neprijatelji!
… Čovjek bez sopstvene krivice je napoli čovjek. Neizgrađen, nesazdan do kraja.
Neistorijski čovjek.
Tazbina je nadaleko čuvena kao primarni istorijski izvor.
Ma bravo. Tako su četnici vodili borbu , a ne partizani. I na kraju su i četnici pobijedili, a Draža od sreće izvršio samoubistvo.
13. jul je bio četnički ustanak i to je više puta dokazano!
komunjare funjare tokom citavog rata,oni znaju za ovu istinu koju nijesu mogli sakriti od naroda,kao i to da su oni rusili svaki dogovor sa Četnicima 41 bjezuci iz borbe ili mucki udarali sa leđa ka pascad,takva im i njihova tzv.revolucija i njihovi heroji–LAŽNI
Uzalud pokusavate da od izdajnika draze napravite heroja, sve se zna, njegova saradnja s fašistima, kralj petar ga je zbog toga smijenio, zato pssst
Ne znaš ti ništa.Kralj Petar ga nikada nije smenio, već je, zbog britanskog pritiska na vladu u Londonu, usmeno pozvao četnike da pređu u partizane(što nema nikakav zakonski osnov).
Tebi fali jedan metak u tu glupu glavu smrdo komunistička
O povlačenju četnika iz Crne Gore krajem 1944.
http://www.pogledi.rs/zasto-se-djurisic-povukao-u-bosnu-1944/
Sad odjednom ima partizana i četnika, a kada se vodi polemika oko okuparoskog sluge Đurišića, onda je to bio svenarodni ustanak u kome nije bilo partizana i četnika, hahaha…
Arso Jovanović je LJUDINA za četnike.
13. jul je bio četnički ustanak.
Zato su vođu bošnjačko-sandžačkih ustanika, Rifata Burdževića, ubili crnogorski komunisti jer se zalagao da Sandžak bude republika.
Ima jos zivih koji se sjecaju 13.julskog ustanka i mjeseci poslije njega.U tim pocetnim mjesecima ,komunista nije bilo ni od korova.Ponegdje da,ali ne vise od 20% kako i kazu istoricari.Komunisti su se u tom periodu bavili kako da bacaju u jame svoje rodjake i poznanike koji su im nekada ostali duzni za nesto.Bilo ih je koji su pripadali partizanskim jedinicama koje su se tek pocele formirati,ali su ubrzo prelazili u cetnicke redove ne slazuci se sa nedjelima koje su cinili.