• Поглед

Драшко Ређеп: Слепило прогања ћирилицу

11 година ‎ Новости

Дознајем, иако непозват, да се ових дана обележава шездесет година од оснивања Филозофског факултета у Новом Саду. Вероватна шкиљава расвета жутих у нашем полумраку није огласила моју подобност. Или једноставно није било могуће уочити мојих седамнаест година наовамо од те позне јесени 1954. Не марим. Прошлост дуго траје. И нико неће моћи, онако ригидно и слабоумно, да избрише из нашег колективног памћења како се нико други до Александар Белић, у препуној дворани Соколског дома, на промотивном предавању заправо унапред борио за говор ћирилице.

Датуми исто понешто невољно открију. Тако је једна друкчија годишњица показала мислећу нашу трску као биће које слути упркос. Наиме, пре равно двадесет година, неуморни и проницљиви Петру Крду, у Књижевној општини Вршац, засновао је едицију „Несаница“. Постала је култна наша библиотека, настављајући да нас расањује и опомиње и после песниковог одласка.

А како је све почело?

Са непознатим дневницима Душана Матића, тог јединог надреалисте у Српској академији наука и уметности, јединственог и по томе што је, не само у гласу вечитог младића глумишта Стојана Дечермића, својим стиховима и реченицама спајао Мораву и велики свет, престонице светла, Париз. Под насловом „Мартовске иде, тек што нису“ потписник ових редова приредио је, и уз то коментарисао његове записе из 197(?), 1973. и 1977. И онде наш знаменити мислилац и есејиста, централна личност књижевног Београда од 1950. до 1980. помиње и ово:

„Ипак ћу ћирилицом наставити да пишем ове своје забелешке. Неко ипак мора бити последњи Мохиканац – неке ‘заблуде’ или неке ‘истине’.“

Све се излиже, па и речи. Од употребе. Па, ипак, остају успомене. Не може се једноставно ставити знак једнакости између ћирилице и латинице. Ћирилица је фонетска азбука, она полази од изговора, не од писања. Настала је, као што је познато, у тренутку када се указала потреба да се забележи један живи, говорни језик, који се био удаљио од текстова писаних на истом језику или бар истом, забележеном пре више векова, и ти текстови нису више подударни међу собом. Зато у ћирилици имате знак за сваки глас, а латиница полази од писма, те има слова која изговара на један начин, али и слова, али и слова која изговара са два и три гласа, на пример: с = ц, с, к.

И поред обележавања датума латиницом на свакој страници ове свеске коју сам добио од НИП „Дечије новине“, Горњи Милановац као поклон, овде је и даље све ћирилично. Мислим и даље, и упркос, ћирилицом.

Тако је Матић пре четрдесетак година, пред плимом помодарства и снобизма, остао на међи до које, не само неколико нас, и данас опстаје.

Има речи које се, не једино на нашем српском северу, могу аутентично изговарати једино ћирилицом. Свеједно да ли је у питању житије или отаџбина, задужбина или Житорађа…

Велики словеначки сликар Јанез Берник је, далеко пре многих, уочио не само декоративну магију ћириличних слова ж и напосе, него им је сугерисао неизбрисиво митско озарење. Никола Мајдак, снимајући филм о велемајстору палете, анимирајући управо тај словни белег поднебља досегао је разину скоро ненадмашену.

Ћирилица није игрива абракадабра. Она је промишљање саме наше гласовности. Није Матић једини међу нама који је мислио ћирилицом. Али је то тумачио супериорно, као што се дописивао са Бретоном, Арагоном, Миром… Европљанин није анационалан, и није препуштен диктату сабласно јефтине бижутерије.

Када пролазим Ћурчијским или Хлебарским сокаком Новог Сада, раскошно овереним стиховима Жарка Васиљевића, сад једва успевам да наслутим, некако чак скривено и тајанствено, ћирилички натпис, цимер, постер у старинском излогу.

А онда у једном локалном листу прочитам како је све ово шта се дешава са ћириличким натписима у Вуковару такорећи одмазда, у логици спојених судова мржње ваљда, са „прогоном латинице“!

Слепило острашћености ништа од истине не може да прихвати, нажалост. Померена пројекција у оној расвети жутих ваљда ипак неће поништити Белићев завет из 1954. А ни Матићева промишљања, тако актуелна.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: