Драгомир Анђелковић: Дража и злодух титоизма

Првих година нашег војевања у Другом светском рату, на Западу су многи испредали легенде о борби четника против окупатора. Затим су почели да певају другачију песму: отпочело је раздобље величања Тита и партизана.

Са почетком Хладног рата ствари се накратко поново мењају. Амерички председник Труман, због спасавања америчких пилота оборених над Југославијом, 1948. Дражу постхумно одликује престижном „Легијом заслуга“. А већ пре тога он је овенчан и цењеним француским признањем, „Ратним крстом“, и то уз речи Шарла де Гола: „Драгољуб Д. Михаиловић, легендарни јунак, симбол највиших војничких врлина, није престао водити борбу на окупираном националном тлу. Он не да мира окупаторској војсци, тако припремајући онај коначан јуриш који ће довести до ослобођења његове отаџбине и целог света“.

И да ли све те оцене и признања странаца Дражу чине позитивним? Не! Он је то зато што се на прагматичан начин борио за интересе српског народа. Његов покрет се залагао за обједињавање свих српских земља у једну (кон)федералну јединицу. Био је антинацистички јер су нацисти окупирали нашу земљу и угрожавали српске интересе, али је пре свега био националан.

За разлику од Драже врх КПЈ борио се колико против фашизма толико и против српских интереса. Није српске земље раскомадао НАТО деведесетих, већ је он само завршио посао који су „наши“ бољшевици отпочели између светских ратова са својим плановима о разбијању Југославије на штету Срба, да би исте у коригованом виду материјализовали 1945, када су успоставили антисрпске међурепубличке границе, административно прокламовали црногорску нацију (касније и муслиманску), већ осакаћену Србију додатно искасапили стварањем у њеним оквирима две покрајине. Наставили су тако у наредним деценијама све док Србија није сведена на границе приближне онима које нам је наменио Хитлер.

Косово и друге окупиране српске земље су нам, руку подруку, отели НАТО и Тито са својим српским сатрапима. И једни и други су се борили против Српства из геополитичких разлога. Наши бољшевици су то прво радили за рачун Коминтерне која је српски фактор сматрала препреком комунистичке експанзије, а када је Стаљин, дефинитивно отрежњен током Отаџбинског рата, одбацио првобитни антинационални лењинистички приступ, титоисти су променили страну. Постали су средство англосаксонске политике, вечно окренуте против Руса и негативне према Србима, које доживљавају као руске природне савезнике.

Отуда, од почетка педесетих поново почиње величање Тита. И да ли је он због тога позитивац? Није! Нашем народу је учинио више зла него Турци током вековне окупације, а Западу је био добар кад год је препознавао да ради њему у корист! Ништа ту не помаже ни антифашистичко наслеђе. Уосталом, док нацисти нису напали СССР, комунисти су после пакта из 1939. са њима били готово савезници. КПЈ је током Априлског рата деловала чак као „пета колона“.

Када се суштина реченог сагледа, јасно је да Дражи и не треба рехабилитација. Ток историје је потврдио његову исправност. То што га је антисрпски Запад у једном моменту одбацио јер га је препознао као препреку својој политици, само му је додатно признање. Што се рехабилитације тиче она треба нама Србима, да коначно одбацимо паклено титоистичко наслеђе. То би ваљало да схвате и наши родољуби који имају симпатије за партизане. Они су већином били Срби који су се борили за слободу, а титоисти су их преварили како би раскомадали српски етнички простор. Као што и сада Хрвати и њихови лобисти распиривањем историјских подела међу Србима желе да нас додатно ослабе. Шта је било – било је. Објединимо се око националне идеје. Мале личне сујете не би смеле да буду изнад националних интереса. Многи су силом системских прилика и услед титоистичке пропаганде, несвесно, били део тог антисрпског поретка, што није разлог да се данас због тога стигматизују али ни да они и даље заговарају титоистичке лажи о равногорцима како би оправдали своју улогу у прошлости. Битна је будућност, а ње за нас нема ако будемо робовали злодуху титоизма!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: