• Поглед

Др Никола Шкеровић, историчар-научник, скоро заборављен (14)

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Миљан Станишић,; фото: Српска 24

Пише: Миљан Станишић

Херојства, подвизи, самопожртвовање до епских висина била су одлика црногорске војске, која је на далеко пронијела славу свога оружја. Иако је војска била оскудно наоружана она је то надомјештавала наведеним особинама, увијек спремна на жртву за „крст часни и слободу златну“: „Те јединствене особине, које су наслеђиване током вјекова, требале су да надокнаде и надокнађивале су недостатке у наоружању и техничкој опреми.

То се јасно очитовало у Балканском рату, на Брегалници и у Свјетском рату. Без обзира на недостатак артиљерије, а недостатак пушака, па недостатак исхране, опреме у опште, нарочито за вријеме Свјетског рата, малена црногорска војска је показала чуда од јунаштва и на Скадру, и на Беранама, на Брегалници и на Грахову, на Дрини, на Калиновику, Гласинцу, Мојковцу и т. д. Та чудна војска, лишена и најнужнијих потреба, које су потребне за опстанак, нарочито у рату 1914, 15., 16., непоколебљиво је вршила своју дужност пред народом“.

Др Никола Шкеровић даље истиче да је та до митских висина храбра, одана и пожртвована војска морала по први пут да положи оружје зато што је њени вођа, краљ Никола, потписао капитулацију Аустроугарској, умјесто да одступа са србијанском војском, што је било једино разумно и прихватљиво решење: „Она (војска) је вршила своју дужност до последњег тренутка, до последњег даха, да недостојно буде принесена на жртву, Бог зна ради рђавих рачуна и намјера, баш у тренутку када је њено повлачење за остацима србијанске војске било пријеко потребно и једино разумљиво, што су захтијевали и интереси народа и дужност пред једном војском ако и малом, која никад никоме не положи своје свијетло оружје, Напуштена од свог врховног команданта и његовога шефа штаба, та малена, гола и боса, утучена свим несрећама једног страшног страдања српског народа, војска је морала одбацити своје оружје.

Тако је трагично завршила једна малена војска, која је само у мртвима била преполовљена за вријеме рата“. Сурово стање под аустроугарском окупацијом, након капитулације црногорске војске и напуштања домовине краља Николе и његове камариле, замијенило је ослобођење земље и враћање достојанства Црној Гори, која је остварила вјековни сан да се уједини са осталим српским крајевима у једну државу, о чему др Шкеровић пише: „И настали су дани робовања страшног и нечовјечног.

Злогласни аустријски логори, глад, вјешала, чете и четовање, све се то срушило на главу прегаженог народа. И то је прошло. И први вјесник ослобођења окупио је опет српску Црну Гору. Она је имала да рекне своју мушку, своју српску ријеч. Црна Гора је требала да прва рекне ту ријеч. То јој је била дужност и право. Црна Гора је вазда вршила своје дужности. Она ју је извршила 13. новембра 1918. године у Подгорици.

Завршавајући своју славну посебну историју, она је поставила камен темељац свенародној згради Југославији. Тако је морало бити. Ни један други закључак није се могао извући из црногорске прошлости. Висока народна свијест Црне Горе, чуварке свих аманета српских, није могла никако другачије завршити своју посебну историју, него онако, како ју је завршила 1918. године прогласом уједињења Црне Горе и Србије и осталих српско-хрватских и словеначких земаља. Тако је Црна Гора постигла свој високи циљ, проширила своје границе од Јадрана до Дунава, и од Солуна до Триглава. Постигнути су идеали вјекова да се поставе нови идеали будућности“.

Др Никола Шкеровић наводи факторе који су условили да малена Црна Гора опстане у вишевјековним тешким условима окупација, глади и сл.: „Српски народ је много пропатио, много трпио, много изгубио. Његова судбина је била тешка. То је судбина на крсту распетог мученика. Али никад није помрачена његова свијест, никад нијесу погасле његове наде и вјера у дан свијетлог ускрснућа; никад се није прекинула нит његовог живота…Јер никад није изгубљена веза, никад није наступио прекид у свијести, у души и у физичком отпору и борби. Три моћна фактора су неустано, безпрекидно сарађивали у одржању тог континуитета: ‘1) Црква, као чуварка споменика прошле славе и величине. Црква је једна од најмоћнијих дјелатних чинилаца наше историје; она је и просвјетитељица и чуварка традиције, пристаниште и храм прогањане вјере потиштених у ускрснуће, у слободу. 2) Народна књижевност, као израз народнога духа. Народна књижевност је израдила и очувала онај високи васпитни материјал, који је ширен преко лаких струна на дивном језику народном, који је учио и васпитавао народ и казивао му славну прошлост, васпитавајући га и учећи за још славнију и срећнију будућност. 3) Црна Гора као физички представник слободе Српског народа. Црна Гора са својом шаком храбрих, који у њој нађоше уточиште пред бијесном поплавом отоманском, својим неустаним, непрекидним отпором и крвавом одбраном двери у последње склониште слободе, свијетлила је као мајак у бурној, тамној ноћи, који одржава наду код бродоломаца и придаје им снаге да истрају до последњег. Црна Гора је током вјекова била грм из кога се родила независност Српског народа…Ту никад није престао звекет мача и звук бојне трубе. Таква Црна Гора никад, ни за трен, ни у 16, ни у 17, ни у 18. вијеку није престала постојати. Вјечна бунтовница неустано је учила Српски народ слободи. У томе је њена величина“.

Кроз овај фељтон изнијели смо преглед једног дијела из богатог научног опуса др Николе Шкеровића, којег је послератна комунистичка историографија потискивала, као и њихови идеолошки наследници до дана данашњег, јер се није уклапао у њихов пројектовани идеологизовани антисрпски програм, а он је управо био онај интелектуални стуб 20. вијека, којим би се поносила свака држава која држи до себе, тј. до своје историје, науке, културе и морала.

Крај

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: