Преглед положаја вjерске наставе у државама Европске уније са посебним освртом на правни статус вjеронауке у Аустрији – 3. дио

Пише: Бранислав Ђукарић, инспектор за православну вјеронауку у Аустрији

У Аустрији, као и у многим земљама Европске заједнице, под вјерском наставом се не подразумијева више манифестација само једне доминантне религије. Много више се истиче могућност реализације државне неутралности кроз политику социјалне једнакости и кроз афирмацију индивидуалне вјерске слободе.

Држава не захтијева потпуни утицај на унутрашњу организацију, него се ограничава на испуњавање школско дисциплинарног и организацијско-техничког дијела вјерске наставе. Наиме, интерконфесионалност је основно начело на коме се, у погледу вјерског образовања, базира аустријско школство, а по томе је данас и православна вјеронаука конфесионално одређена и предвиђена је за све ученике православне вјероисповести, без обзира на њихову националну и црквено помјесну припдност.

Првоважеће законско-правно начело о вјерском образовању у Аустријском школству још увек је на снази. Законско-правне регулативе вјерске наставе дефинише тзв. „Школа-Црква-Закон“(„Schule-Kirche-Gesetz») још из давне 1868. године. Њиме се уклања дотадашња потпуна црквена контрола над школом, редукујући опште црквени утицај на вјерску наставу. На први поглед ово изгледа као реликт из једне ере, који још увек располаже плодном сарадњом државе и цркве.

Међутим, уколико се поставља питање уставно-правних основа вјерске наставе, одговор се налази у темељном државном Закону о општим правима грађана још из године 1867. који вјеронауку у Аустрији правно утемељује. У тамошњем члану 17 ставка 4, између осталог, стоји: „За вјерску наставу у школама бригу и одговорност преузимају надлежне цркве, односно вјерске заједнице“. Када се овај Закон појавио у Службеном листу Аустроугарске монархије Reichsgesetzblatt 1867/Nr. 142, као такорећи Уставни документ «либералне ере» у Аустроугарској монархији, у Аустрији су поред доминирајуће Римокатоличке Цркве постојале Евангелистичка и Православна Црква као и Јеврејска вјерска заједница. Оне су у вријеме цара Фрање Јосифа II у многоме толерисане, а постепено су стицале могућност достизања истог законско-правног положаја.

Данас у Аустрији поред Католичке, Православне и Евангелистичке Цркве постојe још девет законско признатих вјерских заједница хришћанске оријентације и четири нехришћанске религијске заједнице. Све овдашње јавно признате Цркве, односно вјерске заједнице стичу себи својствено право да за ученике своје вјероисповести организују сопствену вјерску наставу. Општеважећи Закон о вјерској настави, који је још увијек на снази, донесен је далеке 1949. године (Religionsunterrichtsgesetz, BGB1. Nr. 190/1949).

Он је Законом из 1962. још и грађанско-правно утемељен. У то вријеме ондашње владајуће партије долазе до тзв. школског консензуса у једном сагласном пакету школско-законских мјера. Овде се првенствено мисли на Конкордатски школски уговор који потврђује већ постојеће законско-правне одреднице о вјерској настави (BGB1. Nr. 273/1962 i.d.F. des Zusatzvertrages 1971, BGB1. Nr. 289/1972). Овим Уговором Римокатоличка Црква, као доминантна на овим просторима, правно се обавезала да ће религијска настава приуштити, поред вјерско-доктринарног, и један позитиван допринос свјетовном образовању. Закон из 1949., дјелимично је допуњен и Савезним Законом из 1988. године (BGB1. I Nr. 19/1998). Њиме је још једном потврђено да вјерска настава спада искључиво у ингеренције овдашњих јавно признатих хришћанских Цркава, односно вјерских заједница, које је „организују, воде и непосредно надгледају“ (§ 2 Abs. 1 Satz 1 Religionsunterrichtsgesetz 1949 i.d.F. BGB1. Nr. 329/1988).

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: