Др Андреј Фајгељ: Сваки човек је краљ
Састанак Трилатералне комисије у Београду распламсао је приче о тајним владарима света.
Иако су теорије завере чешће узбудљиве него убедљиве (омиљена ми је она о рептилима), постоје и аутори који изучавају конспирологију као научну дисциплину.
Миша Ђурковић у „Тамним коридорима моћи“ подсећа да политичка теорија не сме да игнорише политичку праксу, у којој моћ није увек транспарентна.
Неформални центри моћи као што су Трилатерала и Билдерберг, сликовито прозвани „светским владама из сенке“, углавном се критикују са становишта демократичности и суверенитета. О нашој судбини не треба да одлучују други, поготово не из сенке.
Пажљиви посматрач може да примети да се кроз критике често провуку и другачије поруке. У Србији, тајне владаре представљају као Османлије: долазе издалека и владају светом, појма немамо шта причају али знамо да нам се црно пише. Они су свемоћни а ми потпуно немоћни, раја.
Проблем је што таквим ставом критика прелази у ласкање, а уместо суверенитета се промовише зависност.
Завера, уколико постоји, лежи управо у томе: убедити Србе да су немоћни и наметнути културолошку регресију из слободарског у ропски менталитет. Апсурд је што у томе учествују и они који наводно раскринкавају заверенике.
Ниједна власт на овом свету није свемоћна. Бар ми Срби, који смо срушили два царства, треба то да знамо.
Последњи озбиљни кандидат за „свемоћног“ владара на овим просторима била је Марија Терезија. И поред тога што је суверено владала Светим Римским Царством и великим бројем оданих српских поданика, њеној ћерки Марији Антоанети руља је одсекла главу. Ко би пожелео такву власт, да не може да сачува рођено дете?
Још већа обмана је да смо ми немоћни. Не питај ко тобом влада, већ чиме ти владаш. Сваки човек је краљ. То је порука хришћанства, које у сваком човеку гледа икону Божију; демократије, која је настала када је у хеленским полисима сваки грађанин постао владар; српског домаћинства, које учи да је сваки дом један двор.
Свако од нас влада собом, а то није мало краљевство. Одговорни смо и за свој дом и породицу, друштво и државу. Колика је само моћ васпитавање деце, или гласање. Кад бисмо то боље радили, зар не бисмо променили свет?
Независност, самосталност и самопомоћ су исписале нашу историју.
Стефан Немања је саветовао синове да задобију српску круну и митру уместо да служе туђој. Устаници нису чекали друге да их ослобађају, већ су то урадили први и сами. Шачица младобосанаца је у „сиво, ситно вријеме“ веровала у слободу и победила империју.
Данас нам се модел зависности намеће свуда: „привреда зависи од страних инвестиција, политика од страних амбасадора, грађани од државе, тридесетогодишњаци од маме и тате“. И сама Србија нам је запала, невољнима, тако што је неко други одлучио да се отцепи. Каква разлика спрам претходних Србија које смо досањали и изборили!
Зато је толико важно да чувамо Српску, која данас носи ту бакљу.
Зависност је кад други решавају наше проблеме и кад су други криви за све. Самосталност је кад узмемо своју судбину у своје руке. Позиви „У помоћ!“ најављују пораз, победе се освајају уз поклич „За мном!“.
Време је да поново откријемо самосталност и самопомоћ, најпре у личном животу. Његош је изрекао велику истину: нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке. А прегаоцу Бог даје махове.
Кад будемо лично узрастали, изградићемо и државу. Кад будемо јели свој хлеб, моћи ћемо да бранимо државни суверенитет. А са другим владарима, у сенци или под рефлекторима, нећемо имати однос као са Османлијама.
Треба подсетити да је тајно удружење Хетерија одиграло важну улогу у борби за ослобођење од Турака.
Долазак Трилатерале у Београд је крупан залогај, нарочито у сендвичу између посета руског председника и кинеског премијера. Ови изузетни догађаји најављују промене, спремимо се да будемо учесници.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
