ДПС-Топаловићи „спалили“ Никшић: „Остали само дугмићи“

„Остали само дугмићи“, чувена је реплика из култног Шијановог филма „Маратонци трче почасни круг“, након што „деда“ спали Ђенку. Читаву сцену употпуњује и полуосмијех Мије Алексића, са којег се може прочитати и оно, тако погубно – а наше: „Ћути, може бити и горе“!

Вјероватно да не постоји реченица која би боље описала оно што су ДПС- Топаловићи направили од Никшића-перјанице, којем је клицао краљ Никола. Индустријског, али и научно-културног центра Црне Горе. Али, и од Никшићана. Стога нарочито морбидно дјелују бројне честитке црногорског државног врха поводом Дана ослобођења Никшића.

Честитају слободу граду који су – заробили. Економски и духовно!

Из Никшића су – редом: Мило, Ацо и Сандра, Фићо и Милутин, као и небројени министри и високи државни службеници. А сви они, удруженим снагама, од родног града направили су провинцију, чак и и у овим нашим, отужним оквирима.

Доводећи људе на праг егзистенције, сурово кажњавајући неподобне немогућношћу запослења, збуњујући народ разноразним историјским, језичким и другим фалсификатима, од доброг дијела Никшићана створили су зомбије, лишене критичког мишљења и широког спектра особина које човјека уистину и чине човјеком. А тада, све постаје небитно осим Мила, ДПС-а и – пуног фрижидера.

За радно мјесто у Јавној управи или у фирмама режиму блиских „предузетника“ – многи су се одрекли прошлости, не схватајући да зарад пуког преживљавања у садашњости продају будућност, жртвујући успут и блиске људе. Али и понос и образ, ако су их икад и имали.

Тако је и постало могуће да један дио Никшићана, вјеровали или не, мрзи Србе. Да поједини „модернизују“ предачке споменике идући за распопом Мирашом од тенде до тенде (у коцкарнице и на модне ревије Мираш преферира ићи сам). Тако је постало могуће и да некоме смета пјесма „Српкиња је мене мајка родила“, као и да дио Никшићана навија за Будућност (што је у нека срећнија времена било немогуће и чега се, иначе, прави навијачи Будућности – грозе), док локални клубови једва преживљавају.

Изјава Ђукановића да је „Никшић са својим људима, допринио у великој мјери обликовању данашње Црне Горе“ најгрубља је увреда и за Никшић, и за оне који га воле и у њему живе.

Није Никшић, нити његови људи допринио обликовању овакве Црне Горе, него су нељуди розобличили и њега и читаву Црну Гору, претварајући их у антипод ономе што су некад били.

А били су и слободарски, и антифашистички, а и српски!

„Израњављени“ Никшић неће опоравити Милутин Симовић, доводећи воду у никшићка села (подсјетимо, 21. је вијек), Душко Марковић – бацајући лопату малтера, нити Мило – који ријетке посјете родном граду искористи да оспе увреде на рачун СПЦ. А нарочито не општински функционери и ухљеби-климоглавци, подли саучесници у „убиству“ свог града.

Никшић може опоравити само онај проказани дио становника који, бар повремено, оде до цркве Св. Василија покушавајући да нађе снагу како би преживио „Милов земан“ и који, неким чудом, рађе посегне за књигом него за чланском картом ДПС-а.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: