• Колумне
• Поглед

Достојанство

1 min read

5 година ‎ ИН4С

Етимологија појма ДОСТОЈАНСТВО сеже до латинских коријена и вуче поријекло од ријечи dignitis коју смо ми превели термином „част и углед" једне особе. Такође, „достојанство је термин који се користи да означи право на поштовање и етички однос од рођења".

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Етимологија појма ДОСТОЈАНСТВО сеже до латинских коријена и вуче поријекло од ријечи dignitis коју смо ми превели термином „част и углед“ једне особе. Такође, „достојанство је термин који се користи да означи право на поштовање и етички однос од рођења“. То је, истовремено, „међународно загарантована категорија и представља дио свих аката којима се регулишу људска права“.

У етичком кодексу људи са ових простора, овај појам се објашњавао разним синонимима, али сви они су значили једно: право да се кроз живот и друштво креће усправно, уздигнуте главе и без сјенке. За такво право и такав друштвени статус, ни једа цијена није била превисока, а да би се стекли неопходни су били храброст, поштење, памет, човјекољубље и, изнад и прије свега, истинољубље.

Историја Црне Горе је богата ликовима и примјерима „чојства и јунаштва“ како је ову, чисто етичку, категорију крстио Марко Миљанов. На жалост, та иста историја ништа мање је бременита појединцима сасвим супротног етичког предзнака. Појединцима за које је народ имао ништа мање прецизну и веома садржајну етичку дефиницију: нечовјек, изрод, несој, нерод… Дешавало се, додуше, да историјске (не)прилике из талога неке појединце подигну до незаслужених висина, и обрнуто, али народ је увијек имао „своју“, паралелну, историју која се у много чему није слагала и поклапала са званичном. То што историју одвајкада пишу побједници није била никаква гаранција да се, након неког доба, хероји нађу у блату а проказани, одбачени и унижени буду попети на заслужени пиједестал.

Како год, право на достојанство, одбрањено не друштвеном позицијом већ људским дјелањем и трајањем, одувијек је било и бива мјера свега. Али, то право никад до сада није било угрожено, нападнуто и оспорено као у ововременој Црној Гори. Грађанин Црне Горе, као биће и „носилац државног суверенитета“ унижен је до мјере која није биљежена ни у вријеме најжешће тираније и робовања. Човјек – грађанин, та непроцјењива вриједност савремених друштвених система, у Црној Гори је добио – цијену. Од оне којом се његов глас и лична карта вреднују цијеном недостојном магарета, па до оне којом се његова лојалност и оданост вреднују робовским ћутањем, погнутом кичмом и страхопоштовањем.

Те врсте „вредновања“ није поштеђен нико. Од академика  чије се звање преводи са „бесмртници“, професора који са егзалтацијом слушају и аплаудирају једном од најгорих студената којег су у каријери „пропустили“, љекара, новинара, па до обичних грађана који, у голом страху за голу егзистенцију, „трпе то што морају да трпе док моћни чине оно што могу да чине“, како је то давно рекао Тукидид.

Али, достојанство је, прије свега, морална категорија која често одступи од социјалног статуса појединца. Мада појединачна врлина, достојанство се понекад испољи као колективан израз неслагања, нетрпљења, пркоса, отпора и крика „згаженог под ропском чизмом“. Недавни иступ групе љекара из Никшића који су дигли глас против НКТ тираније над правом вјерског окупљања, подржан од колега широм Црне Горе, потврда је да „поштење још није умрло“. Такав чин, којем се ових дана придружују професори, студенти, радници… свједочи оној народној да „сила може све што хоће, ал’ не може докле хоће“. Узалуд је сва пропагандна машинерија естаблишмента која ове манифестације немирења са јармом покушава да квалификује разним, често погрдним, терминима, оне су доказ аксиома који су поставили још стари Грци да „тамо гдје дјелује сила, нема политике“! А изостанак политике, у њеном пуном а не овдашњом недемократском праксом искривљеном и обезвријеђеном значењу, сигуран је знак да је одређени друштвени поредак потрошен и да се његово „гробље вриједности“ може одржавати искључиво лажима, пријетњама и силом.

Кад понос од свог јединачног карактера поприми манифест широког отпора, онда појединачно срозавање људског дигнитета, попут Пајовића, Џаковића и других (а пуне су их странице друштвених хроника овога доба), постају карикатурална појава, без обзира на тренутни утицај. Ти појединци само дају на значају оним супротним, свијетлим, примјерима буђења поноса, попут оног младог Раичевића из Берана, и других. Они су потврда да се за понос плаћа скупом цијеном, цијеном која овдје код нас често превазилази онај социјални праг који је, у симболичкој равни, тако близу вјешалима или набијању на колац. Сјетимо се само никшићких професора, и оног из Херцег Новог, који су, бранећи част и достојанство професије и српског језика, већ седамнаест година „на бијелом хљебу“. Али, каже се да за усправан ход какав доликује човјеку ни једна цијена није превисока. Размишљајући о томе, увијек се сјетим примјера једног главара из Пипера, (тврде да је био Божовић), којег су Турци хтјели да приволе да их предводи у потјери за хајдуцима. Редом су му синове набијали на колац, али он је мученички трпио – и ћутао. Најмлађи, тек дјечак, док је дрхтећи чекао „свој ред“ питао је оца хоће ли га то пуно бољети.

„Хоће, сине, хоће, али ће кратко трајати. А срамота ако попустимо трајаће довијека“!

Понос је, дакле, морална категорија често каљана страхом, похлепом и лажима. Али, они који су му знали вриједност и били спремни да истрпе, да устану, да проговоре и одупру се, обезбјеђивали су себи мјесто на оним свјетлијим страницама историјских читанки, легенди и народног памћења. Јер, само је човјек мјера самом себи и до њега је да је одреди. „Мене може да понижава ко год хоће, ал’ да ме понизи нема човека на овом свету, сем једног, а то сам ја“, говирио је Патријарх Павле, жива икона поносног трајања кроз живот.

Дакле, да би се вратило колективно стање поноса и живота достојног човјека овога доба, мора се вратити лично достојанство. Па нека кошта. А они што се диче „поносом“ на сили, моћи и репресији заснованом, требало би да знају ону чувену синтагму да су „ у Храму славних нечија имена уклесана у камену а нечија исписана у леду“, и да мјесто „уписа“ не зависи ни од положаја, богаства и свега што је за „овог времена“.

Данас је Видовдан, онај дан и онај датум када се, ево шест вјекова, изнова поставља питање избора између „небеског и овоземаљског царства“. Избор је увијек лични, последице често колективне а слава или срамота трају довијека!!!

Прочитајте ЈОШ:

Мени су очи биле пуне суза

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: