Donjeck, grad-heroj: Nigde, osim na KiM i ovde, nisam osetio da život i smrt tako mirišu

Piše: Mihailo Medenica

Donjeck, grad heroj! Zaista jeste. Prelep grad u svoj slavi, u svoj krvi, u svemu što vidim, shvatam, osećam ali ne mogu da opišem.

Nekada zafali reči, ili jednostavno smetaju, pokvare sve, ne znam..?

Život i smrt u dva koraka, u parku s kraja avenije Majakovskog, na tako spokojnom mestu…život i smrt mirisa jorgovana…

Zaista je tako. Nigde do Kosova i Metohije i evo, ovde, u Donjecku, nisam osetio da život i smrt tako mirišu, da su tako jarkih boja, da…ne znam, drago mi je što nema reči baš za sve, što nešto jednostavno miriše, ima boju i to je sve…

– Predivan cvet. Njega uberem i ponesem drugovima na grobove… Ne volim kupovno cveće, novac mu nekako uzme dušu, miris, sve divno iz njega…– poslednje što bih pomislio za Rasela je da voli cveće. Jorgovan naročito, mada zašto da ne, Rasel je sve suprotno od onoga što bi čovek pomislio o njemu…

Rasel Bentli, Amerikanac, rođeni Teksašanin, boljševik, eeej, kauboj- boljševik…

– Pogledaj, to je za ukrajinske naciste legitiman vojni cilj…– ukopao je „ladu“ u mestu pokazujući na zgradu, ono što je ostalo od zgrade do obdaništa i škole.
Da, zgrada između obdaništa i škole je nekim zverima bila cilj?! Željeni cilj! Bolesni trofej…

Stara stambena zgrada u Kirovskoj oblasti, u još jednom od onih divnih parkova Donjecka, zverima je bila cilj…

– Skinuli su dva sprata, brate, čitava dva sprata, eeeej…– gledam, čujem Raselov glas, ispred mene je, znam ali ne vidim ga, ne vidim ništa osim zgrade bez dva poslednja sprata, i…
Nema nikakvog: „i“, zveri su gađale stambenu zgradu, već osam godina to čine Donjecku, već osam godina je Rus dovoljno živ samo kad je mrtav…

– Snimi, slikaj, šta god…nek taj svet vidi i pokaže šta je ovde vojni cilj, šta je bilo gde u Donjecku vojni cilj, zbog čega ne prestaju noć i dan…– Rasel je na ivici suza.

Oči su mu inače večito nekako suzne, čini se kao da mu zenice plivaju ispod gustih sedih obrva…

Reski zvuk njegove „lade- nive“. Beli krš negde s kraja sovjetske ere, ako je za Rsela ikada uopšte završila..?

Boljševik iz Teksasa, dovoljno ludo, ali boljševik iz Teksasa, bivši oficir američke vojske koji je batalio sve, rasprodao sve i došao u Donjeck kao dobrovoljac još 2014.
Dugokosi, sedi Amerikanac koji meni, Srbinu, prevodi sa ruskog jer ne znam ni reč, a on ga govori kao da Teksasom izvire i ponire Volga, dobroćudni kauboj- boljševik večito suznih očiju, dugačkog sedog repa i onog tvrdog naglaska zbog kojeg smo kao klinci mislili da je čovek nastao od Džon Vejna.
Onog akcenta, kad ne govori ruski, a jedini sam s kojim ga ne govori, no nagledao se mučeni Donjeck i luđih stvari od nas…

– Idemo do Petrovskaje, jutros su tamo tukli…- nagurali smo se u mučenu „nivu“, belju od Raselove kose i jedva koju godinu mlađu od njega, rekoh- teksaški boljševik za volanom „lade“, kao scenario nekog suluduog diplomskog filma naduvanih klinaca što tripuju avangardu, no…

O dobrome duhu sede kose više u nekom narednom slovu, grabimo „ladom“ ka perfireiji Donjecka, ako to uopšte jeste periferija, nekih desetak kilometara je od samog centra a Donjeck je divan veliki grad sav od mirisa, parkova, bulevara, života, smrti…

Petrovskaja je nešto nalik seocetu u gradu, vikend- naselju koje to zapravo nije, no linija fronta na samo koju brezu dalje načinila je Petrovskaju skoro pustom.

– Da li su ovo legitimne vojne mete?! Da li su ovo ti „zli“ ruski vojnici koje haubice traže dan i noć…– isto pitanje prijatelja suznih očiju, suzne oči svakog od nas- jedini odgovor.

A, ima li kakvog drugog?! Može li šta čovek osim da isplače Petrovskaju, sve ruske i srpske Petrovskaje, Kirovske, Tekstilnaje, Hoče, Prizrene, Đakovice, Lovćene, Prokletije, Kajmakčalane..?

Sve utoliko više boli jer sve liči, sve su ovo srpske oči videle, vide još živo, doveka živo…
Da na srpskom dozovem pale čatmare, preklane breze, one brežuljke poviše reke- svak bi mi odgovorio, siguran sam…
S leve strane zemljanog puteljka dve srušene kuće polako tonu u korov i trn.

– Granate, da! Malo napred pa desno ima još, uvek ima još, nažalost…- da, uvek ima još, jadu nikad kraja, ali ni životu! Osam godina zveri biju Donjeck ali šta će granate duši, šta joj mogu..?

Pristrasan sam, da! Da lažem nekakvu objektivnost dok stojim pred kućom izranjavanom od šrapnela i gelera, pred jednom od toliko kuća, pred detetom što se na zvuk granate svije uza zid preplašeno?!

To dete je nekim zverima cilj! Zašto bi inače granatirali Petrovskaju, zbog čega to godinama čine?!
To dete je Vasilija, to dete je i moja kći, ova kuće je i moj dom, šta je patnja ovog naroda ako ne i moja tuga?!

– U sred dana kao da se nebo srušilo na nas! Vidite, to je bila ograda, betonska ograda, više je nema, no da je nije bilo sad ne bi bilo nas…– veli žena što je izašla pred nas, da nas pozdravi, pozove u kuću na to malo što imaju, na to mnogo što imaju: duše!

Ponavlja mi kako se zove ali je ne razumem, govori brzo, no najmanje mi je važno kako se zove, kako se zovu- za mene su moji, za zveri su broj, cilj, meta…

Sokak prizemljuša belih prozora sa plavim oknima i nešto dvorišta, koliko za cveće, i namernike da svrate.

– Da nije bilo betonske ograde sad ne bi bilo nas…– ponavlja mučena žena, pokazujući na gomilu šuta, gelera, šrapnele i šoferšajbni automobila sabranih na jedno.

Odmah do kratera pred ogradom koje više nema. Malo od kuće koje umalo da nema. Od dece. Od dece. OD DECE!!!
Kako će ova anđelica sutra kad zagrmi, kad jednom utihnu granate uz koje je stasala, hoće li se stresti i sviti uz neki zid na svaki gromki zvuk..?

Da, hoće, jer neke su zveri razrezale da njen život vredi onoliko koliko je granate promaše…

– Ovako se više ne može živeti, no živeti se mora…– glas odnekud s leđa, muški glas, izranjavana prilika puna osmeha.

Da, puna rana i osmeha jer nema te sile ni tog kalibra nasuprot života.

Gženja, komšija s druge strane zemljane staze, sav u zavojima i ranama.
– Proći će, sve će proći, dobro je kako je moglo da bude…– kaže pomirljivo, glasom čoveka koji nikome ne zamera te zavoje i rane, koji ne mrzi, koji je meta ali nikad neće biti broj, niko od ovih divnih, mučenih ljudi što bi da nas svrate da podele to malo što imaju i to što imaju na pretek: dušu!

– Čujete, tuku neprestano, može sad dok razgovaramo, baš ovde gde stojimo i…- i ništa, dobri čoveče, mislim se dok palimo neke cigarete pune „panjeva“ i još goreg mirisa, no samo nek tinjaju, svaka je u Donjecku i za zdravlje i za dušu, ali ko još za život Rusa mari…

Stojimo, ćutimo, gledam u izrešetana limena vrata dvorišta, šta i da kažem.
Kroz glavu mi prolaze Raselove reči: „Skini pancr i šlem kad razgovaraš sa ljudima, stradalnicima, pokaži im da ne misliš kako je tvoj život vredniji od njihovog…“

Da, ako ne mogu više da učinim mogu barem toliko, u ostalom čemu pancir i šlem ako granatan sad…
I ovako smo legitaman vojni cilj, meta, trofej, hrana za bezdušje zveri…

Nikada Srbin i Rus nisu dovoljno mrtvi i vazda ih je previše, pa sve da jedan ostane na ovome šaru zemaljskom.
Preterujem? Ne!

Zbog čega već osam godina tuku Donjeck, grad, park, ulicu, školu, one jorgovane..?
Zbog čega Vasilija?
Zar je zlu potreban razlog..? Zlo samo traži metu, trofej, plen, ne pravi pitanje- krv je krv…
Tukli su čitavu noć, i ovu će, i još ko zna koliko noći.
Žao mi je što nisam ušao gde su me svraćali, nadam se da shvataju..?
Ne želim da im trošim to malo što imaju, ne želim da im trošim što imaju na pretek- dušu!

Dali bi je da ugoste namernika. Dali bi sve što imaju, a čime barem zrno da im uzvratim..?
Suzom? Ako je dovoljno isplakaću reke za njih, ako će umirti i nahraniti zveri, no…

Vozi, Rasel, brate, samo vozi. Teraj to belo kljuse u kas, potpraši mu „kopita“, dobri moj teksaški pravedniče.

Samo vozi, da oćutimo, ko zna kad i gde će sledeća da udari, tišina je u Donjecku privilegija mrtvih…
Samo njihova…