• Насловна
• Поглед
• Топ 0

Докторат на српству, хонорар на црногорству: Идеолошки преображај Живка Андријашевића (I дио)

1 min read

4 дана ‎ ИН4С

Анализа идеолошког лицемјерја једног режимског професора

Живко Андријашевић представља парадигму интелектуалца који је академски углед стекао на једној идеолошкој матрици – српској, да би га касније, у служби режима и под окриљем финансијских и институционалних привилегија, продао другој – црногорској. Овај текст је први у низу који ће систематски приказати етапе тог преображаја.

Широј јавности познат је као идеолог ДПС – (ново)црногорства, савјетник премијера (М. Ђукановића), човјек који је годинама уживао бројне синекуре бившег режима, али и као човјек који је често био у сукобу са својим колегама и студентима. Етички одбор је Универзитета Црне Горе установио је јуна 2023. године да је Андријашевић плагирао сопствену књигу („Црногорска црква 1852-1918“, Погорица, 2008) за избор у академско звање редовног професора, због чега му је изречена казна – јавна осуда, са објављивањем на сједници Сената Универзитета.

Андријашевић се није жалио, па је поменута пресуда постала правоснажна септембра исте године.

 

Докторат

У својој докторској дисертацији, одбрањеној 2013. године на Филозофском факултету у Београду, Андријашевић темељно и са пуним научним убјеђењем разрађује историјску идеологију Црне Горе као — српске државе. Без и најмање резерве, он у свом раду износи следеће ставове:

• Да су Црногорци били „елитни Срби“;

• Да је Црна Гора „наставак и чувар српске државности“;

• Да је Зета „колијевка српске државности“;

• Да је државна политика Црне Горе била „национална мисија српства“;

• Да су Срби у Црној Гори припадали све три конфесије – православној, католичкој и исламској.

Посебно је важно истаћи да Андријашевић не доводи у питање ниједан од извора које користи – он их прихвата, интерпретира и утемељује као историјску истину. Ово јасно показује да је он, и као историчар и као интелектуалац, у том периоду био не само идеолошки наклоњен српској националној мисији Црне Горе, него и активан њен тумач.

Кренимо редом у анализу његове докторске тезе.

У уводу дисератације која је насловљена „Државна идеологија Црне Горе од 1848-1918“, Андријашевић детаљно објашњава, и то поткрепљује релевантним изворима, коријен појма „српство“ у Црној Гори. Напомиње да је владика Данило Петровић Његош (1697-1735) био „фасциниран Косовским митом и немањићким периодом црногорске историје“, као и да је он (владика Данило) творац синтагме о Црној Гори као „српској земљи“

Према Андријашевићу, владика Данило је сматрао да су црногорски владари „једини славни деспотски род“, који је опстао послије Немањића, а потичу од немањиног сина Вукана.  Немањићи су за књаза Данила, каже Андријашевић, „наши цареви српски“, а  Балшићи и Црнојевићи су „легитимни наследници Немањића“.

Да је Црна Гора „једини слободни дио Српског Царства“, сматрао је и владика Петар I Петровић (1784-1830), пише Андријашевић у својој дисертацији, позивајући се на његову Кратку историју Црне Горе, објављену у првом броју часописа Грлица, 1835. године. „Посљедњи Црнојевић је, наводно, рекао да им он оставља умјесто себе митрополита – све док Бог „промисли за Србски род на други бољи начин“.

Према Андријашевићу, Црногорци су себе сматрали „елитним Србима“, на шта је у великој мјери утицала и епска поезија.

Политички циљеви Црне Горе темељили су се на миту о непрекинутој слободи Црне Горе и црногорском националном елитизму, сматра Андријашевић. Борба за околне територије постала је борба за ослобађање дјелова Српског Царства и уједно освету Косова. Сматрало се, пише Андријашевић, да су Црногорци „српски збјег“, који се настанио у планинама да би се осветио Турцима за Косовски пораз и смрт кнеза Лазара. Књаз Никола је у својим пјесмама позивао да се крене у борбу „за обнову Царства и за ослобођење читавог српског народа“.

Треће поглавље у дисертацији насловљено је: „Државна идеологија првих година „нове“ Црне Горе (1878-1885)“. У овом поглављу, Андријашевић се бави Црном Гором након Берлинског конгреса: међународним признањем, проширењем граница, економским приликама, националној структури, државној управи… Незадовољна одлукама Берлинском конгреса, пише Андријашевић, тадашња црногорска власт сматрала је да је Црна Гора добила само мали дио онога што јој припада, на које има историјско и државно право. „С тим у вези, истицало се да је Црна Гора законити и, с обзиром на жртве, заслужни насљедник свих оних дјелова Српског Царства који су били, или још увијек јесу, под турском окупацијом“. Стога је, сматра Андријашевић, и било за очекивати да ће велике силе уважити то њено право и додијелити јој територије, које је, ако ништа друго, а оно уважавајући њене поднесене жртве, заслужила.

Цитира Глас Црногорца, у коме се наводи да: „Српска ствар још није довршена“, а тиме и задаци Црне Горе нијесу ријешени.

Андријашевић у дисертацији наводи да уређена и модернизована црногорска држава треба и даље да буде „расадник слободе српске“, и да буде „привлачна снага за своју браћу у околини“. То је, према тумачењу Андријашевића, наговјештај опредјељења политичког центра Црне Горе да и даље буде један од предводника национално-ослободилачког покрета српског народа и опредјељења државне политике Црне Горе да настави са националном дјелатношћу у окружењу.

Црна Гора је, према мишљењу Андријашевића, имала посебно мјесто у тој борби српског народа, а својом „вјековном јуначком борбом одржала (је) непрекидност српске државе“.

Након Берлинског конгреса

Након Берлинског конгреса државна власт је креирала политику за стварање „нове“ Црне Горе, темељећи је на црногорству, пише Андријашевић у својој дисертацији, наводећи да је то изазвало „неке недоумице и питања: да ли је црногорство пандан српству, и да ли се Црна Гора усвајањем црногорства као државног начела, одриче борбе за интересе српства, као основног начела своје националне политике?“ Такви чланци, пише Андријашевић у дисертацији, изазивали су негодовање у дијелу црногорске омладине, „која је била занесена српским идеалима“, али и „у дијелу српске штампе“, јер се посумњало да се тиме „Црна Гора одриче своје националне мисије и да се жели представити као издвојени дио српског етничког и духовног круга“.

Према Андријашевићевом тумачењу, црногорство се доживљавало као скуп моралних начела која су изграђена у „старој“ Црној Гори, и која је сада требало учинити узором или моделом на којему треба градити и „нову“ Црну Гору. Црногорство је требало да постане основни постулат на којему ће се изграђивати друштвена свијест и релације у новоприпојеним областима које нијесу имале искуство заједничког живота са „старом“ Црном Гором све до 1878. године. Срби из новоприпојених области, пише Андријашевић, постаће „прави“ Црногорци, тј. дио црногорске државе, онога тренутка када у потпуности прихвате црногорство, као скуп моралних норми и друштвених правила

Црногорство је, према писању Андријашевића, осмишљено као друштвени идеал, са циљем да се у новоприпојеном дијелу Црне Горе створи особена историјска свијест. Прихватањем црногорства прихватио би се скуп моралних назора који су створени у „херојској“ Црној Гори. Докази о изузетности црногорства леже у „историји“ Црне Горе – да она није никада потпала под турску власт. „Црногорство, тј. дух чојства и јунаштва одржао је и створио такву Црну Гору, Црну Гору која је због тога постала узор читавом словенском свијету и највећа нада покореним Србима. Срби из новодобијених области који прихватају црногорство као идеал и као систем највиших моралних вриједности, неминовно прихватају и ону свијест о прошлом која иде у прилог тако схваћеном црногорству и која оправдава његово апсолутно прихваћање… Када се то (прихватање црногорства) деси, онда, примјера ради, Царев Лаз, Мартинићи, Круси или Граховац постају дио „наше историје“, без обзира што „наши“ преци у тим биткама нијесу учествовали, нити су тада били у саставу Црне Горе… Када буде прихваћено да је историја „старе“ Црне Горе „наша“ историја, онда Црна Гора постаје „наша држава“, а Петровићи-Његоши “наша династија“, пише Андријашевић.

Дакле, то црногорство је било ствар пројекта, оно је морало бити идеализовано. Оно није било национално колико је био етички појам.

Јасно је, дакле, да је став Андријашевића да црногорство није постојало прије Берлинског конгреса, односно, није га било прије него је књаз Никола осмислио стратегију да политички придобије становништво у новоприпојеним крајевима Црној Гори након Берлинског конгреса. Но, да се тај појам – црногорство, није могао тумачити као посебна национално одређење, Андријашевић је недвосмислен:

„Дио толико пута потенцираног становишта да су Црногорци нешто посебно, али не зато што су посебна нација, него зато што су национална елита!“ Андријађевић управо признаје да је теза „елитних Срба“ довела на концу до парадокса да вјерују да уопште и нису Срби. Стога закључује да форсирањем црногорства као темеља нове црногорске државе није био наговјештај да се Црна Гора одриче од националне мисије и „интереса српства“, већ прије свега наговјештај да ће се најважније духовне особености Црногораца очувати и након великих друштвено-политичких промјена до којих је дошло 1878. године, али и учвршћивати код нових државних поданика. Очување и ширење тако схваћеног црногорства био је дио државне стратегије, усмјерене ка интеграцији „старе“ Црне Горе са новоприпојеним областима, односно, ка постизању духовног јединства читавог овог простора“.

То црногорство, дакле, није значило одрицање од концепта националног и државног уједињења српског народа, сматра Андријашевић.

Политички обрт као научна „ревизија“

Андријашевић је примјер тзв. научника у служби режима: он не еволуира у знању, већ се идеолошки прилагођава. Његова „ревизија“ историје није заснована на новим доказима или открићима – она је последица политичке користи. Српство је било пут до звања, црногорство је пут до награда, хонорара и положаја.

Очекивано, у режимским круговима он није постао познат и признат онда када се бавио историјом, него је, подсјећамо Андријашевић за књигу „Црногорска историја“ добио Тринаестојулску награду и доживотну националну пензију – у књизи у којој је избачено свако помињање српског карактера Црне Горе, иако је управо тим тезама изградио свој академски статус.

Први дио анализе идеолошког дискурса Живка Андријашевића показао је контраст између онога што је писао као докторанд у Београду и онога што је постао као каријерни историчар у Подгорици. Ријеч је о двије различите особе – или барем о једној особи са двије „историјске истине“, зависно од тога ко плаћа.

У наредном тексту бавићемо се Андријађевићевим описом Зете као колијевке српске државности.

Зашто је важно разобличити академски опортунизам?

Када академска заједница престане да буде аутономан коректив друштва и постане дио режима, онда знање више није знање — него пропаганда. Тада научни радови постају идеолошки памфлети,  унапријед наручени документи, а историчари агенти политичке конструкције стварности. Управо у томе лежи значај разобличавања случаја Живка Андријашевића. Андријашевић је докторску титулу стекао на једном идеолошком наративу (српском), а затим је, вођен лично-каријеристичким мотивима, у потпуности промијенио свој „научни“ поглед и почео промовисати супротну идеолошку линију (црногорску), под капом власти која је богато награђивала политички коректне историчаре. Такав поступак није еволуција у мишљењу — то је интелектуална корупција.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: