Анализа идеолошког лицемјерја једног режимског професора
Живко Андријашевић представља парадигму интелектуалца који је академски углед стекао на једној идеолошкој матрици – српској, да би га касније, у служби режима и под окриљем финансијских и институционалних привилегија, продао другој – црногорској. Овај текст је први у низу који ће систематски приказати етапе тог преображаја.
Широј јавности познат је као идеолог ДПС – (ново)црногорства, савјетник премијера (М. Ђукановића), човјек који је годинама уживао бројне синекуре бившег режима, али и као човјек који је често био у сукобу са својим колегама и студентима. Етички одбор је Универзитета Црне Горе установио је јуна 2023. године да је Андријашевић плагирао сопствену књигу („Црногорска црква 1852-1918“, Погорица, 2008) за избор у академско звање редовног професора, због чега му је изречена казна – јавна осуда, са објављивањем на сједници Сената Универзитета.

Андријашевић се није жалио, па је поменута пресуда постала правоснажна септембра исте године.

Докторат
У својој докторској дисертацији, одбрањеној 2013. године на Филозофском факултету у Београду, Андријашевић темељно и са пуним научним убјеђењем разрађује историјску идеологију Црне Горе као — српске државе. Без и најмање резерве, он у свом раду износи следеће ставове:
-
Да су Црногорци били „елитни Срби“;
-
Да је Црна Гора „наставак и чувар српске државности“;
-
Да је Зета „колијевка српске државности“;
-
Да је државна политика Црне Горе била „национална мисија српства“;
-
Да су Срби у Црној Гори припадали све три конфесије – православној, католичкој и исламској.
Посебно је важно истаћи да Андријашевић не доводи у питање ниједан од извора које користи – он их прихвата, интерпретира и утемељује као историјску истину. Ово јасно показује да је он, и као историчар и као интелектуалац, у том периоду био не само идеолошки наклоњен српској националној мисији Црне Горе, него и активан њен тумач.
Кренимо редом у анализу његове докторске тезе.
У уводу дисератације која је насловљена „Државна идеологија Црне Горе од 1848-1918“, Андријашевић детаљно објашњава, и то поткрепљује релевантним изворима, коријен појма „српство“ у Црној Гори. Напомиње да је владика Данило Петровић Његош (1697-1735) био „фасциниран Косовским митом и немањићким периодом црногорске историје“, као и да је он (владика Данило) творац синтагме о Црној Гори као „српској земљи“

Према Андријашевићу, владика Данило је сматрао да су црногорски владари „једини славни деспотски род“, који је опстао послије Немањића, а потичу од немањиног сина Вукана. Немањићи су за књаза Данила, каже Андријашевић, „наши цареви српски“, а Балшићи и Црнојевићи су „легитимни наследници Немањића“.

Да је Црна Гора „једини слободни дио Српског Царства“, сматрао је и владика Петар I Петровић (1784-1830), пише Андријашевић у својој дисертацији, позивајући се на његову Кратку историју Црне Горе, објављену у првом броју часописа Грлица, 1835. године. „Посљедњи Црнојевић је, наводно, рекао да им он оставља умјесто себе митрополита – све док Бог „промисли за Србски род на други бољи начин“.
Према Андријашевићу, Црногорци су себе сматрали „елитним Србима“, на шта је у великој мјери утицала и епска поезија.
Политички циљеви Црне Горе темељили су се на миту о непрекинутој слободи Црне Горе и црногорском националном елитизму, сматра Андријашевић. Борба за околне територије постала је борба за ослобађање дјелова Српског Царства и уједно освету Косова. Сматрало се, пише Андријашевић, да су Црногорци „српски збјег“, који се настанио у планинама да би се осветио Турцима за Косовски пораз и смрт кнеза Лазара. Књаз Никола је у својим пјесмама позивао да се крене у борбу „за обнову Царства и за ослобођење читавог српског народа“.

Треће поглавље у дисертацији насловљено је: „Државна идеологија првих година „нове“ Црне Горе (1878-1885)“. У овом поглављу, Андријашевић се бави Црном Гором након Берлинског конгреса: међународним признањем, проширењем граница, економским приликама, националној структури, државној управи… Незадовољна одлукама Берлинском конгреса, пише Андријашевић, тадашња црногорска власт сматрала је да је Црна Гора добила само мали дио онога што јој припада, на које има историјско и државно право. „С тим у вези, истицало се да је Црна Гора законити и, с обзиром на жртве, заслужни насљедник свих оних дјелова Српског Царства који су били, или још увијек јесу, под турском окупацијом“. Стога је, сматра Андријашевић, и било за очекивати да ће велике силе уважити то њено право и додијелити јој територије, које је, ако ништа друго, а оно уважавајући њене поднесене жртве, заслужила.
Цитира Глас Црногорца, у коме се наводи да: „Српска ствар још није довршена“, а тиме и задаци Црне Горе нијесу ријешени.
Андријашевић у дисертацији наводи да уређена и модернизована црногорска држава треба и даље да буде „расадник слободе српске“, и да буде „привлачна снага за своју браћу у околини“. То је, према тумачењу Андријашевића, наговјештај опредјељења политичког центра Црне Горе да и даље буде један од предводника национално-ослободилачког покрета српског народа и опредјељења државне политике Црне Горе да настави са националном дјелатношћу у окружењу.
Црна Гора је, према мишљењу Андријашевића, имала посебно мјесто у тој борби српског народа, а својом „вјековном јуначком борбом одржала (је) непрекидност српске државе“.

Након Берлинског конгреса
Након Берлинског конгреса државна власт је креирала политику за стварање „нове“ Црне Горе, темељећи је на црногорству, пише Андријашевић у својој дисертацији, наводећи да је то изазвало „неке недоумице и питања: да ли је црногорство пандан српству, и да ли се Црна Гора усвајањем црногорства као државног начела, одриче борбе за интересе српства, као основног начела своје националне политике?“ Такви чланци, пише Андријашевић у дисертацији, изазивали су негодовање у дијелу црногорске омладине, „која је била занесена српским идеалима“, али и „у дијелу српске штампе“, јер се посумњало да се тиме „Црна Гора одриче своје националне мисије и да се жели представити као издвојени дио српског етничког и духовног круга“.

Према Андријашевићевом тумачењу, црногорство се доживљавало као скуп моралних начела која су изграђена у „старој“ Црној Гори, и која је сада требало учинити узором или моделом на којему треба градити и „нову“ Црну Гору. Црногорство је требало да постане основни постулат на којему ће се изграђивати друштвена свијест и релације у новоприпојеним областима које нијесу имале искуство заједничког живота са „старом“ Црном Гором све до 1878. године. Срби из новоприпојених области, пише Андријашевић, постаће „прави“ Црногорци, тј. дио црногорске државе, онога тренутка када у потпуности прихвате црногорство, као скуп моралних норми и друштвених правила
Црногорство је, према писању Андријашевића, осмишљено као друштвени идеал, са циљем да се у новоприпојеном дијелу Црне Горе створи особена историјска свијест. Прихватањем црногорства прихватио би се скуп моралних назора који су створени у „херојској“ Црној Гори. Докази о изузетности црногорства леже у „историји“ Црне Горе – да она није никада потпала под турску власт. „Црногорство, тј. дух чојства и јунаштва одржао је и створио такву Црну Гору, Црну Гору која је због тога постала узор читавом словенском свијету и највећа нада покореним Србима. Срби из новодобијених области који прихватају црногорство као идеал и као систем највиших моралних вриједности, неминовно прихватају и ону свијест о прошлом која иде у прилог тако схваћеном црногорству и која оправдава његово апсолутно прихваћање… Када се то (прихватање црногорства) деси, онда, примјера ради, Царев Лаз, Мартинићи, Круси или Граховац постају дио „наше историје“, без обзира што „наши“ преци у тим биткама нијесу учествовали, нити су тада били у саставу Црне Горе… Када буде прихваћено да је историја „старе“ Црне Горе „наша“ историја, онда Црна Гора постаје „наша држава“, а Петровићи-Његоши “наша династија“, пише Андријашевић.

Дакле, то црногорство је било ствар пројекта, оно је морало бити идеализовано. Оно није било национално колико је био етички појам.
Јасно је, дакле, да је став Андријашевића да црногорство није постојало прије Берлинског конгреса, односно, није га било прије него је књаз Никола осмислио стратегију да политички придобије становништво у новоприпојеним крајевима Црној Гори након Берлинског конгреса. Но, да се тај појам – црногорство, није могао тумачити као посебна национално одређење, Андријашевић је недвосмислен:

„Дио толико пута потенцираног становишта да су Црногорци нешто посебно, али не зато што су посебна нација, него зато што су национална елита!“ Андријађевић управо признаје да је теза „елитних Срба“ довела на концу до парадокса да вјерују да уопште и нису Срби. Стога закључује да форсирањем црногорства као темеља нове црногорске државе није био наговјештај да се Црна Гора одриче од националне мисије и „интереса српства“, већ прије свега наговјештај да ће се најважније духовне особености Црногораца очувати и након великих друштвено-политичких промјена до којих је дошло 1878. године, али и учвршћивати код нових државних поданика. Очување и ширење тако схваћеног црногорства био је дио државне стратегије, усмјерене ка интеграцији „старе“ Црне Горе са новоприпојеним областима, односно, ка постизању духовног јединства читавог овог простора“.
То црногорство, дакле, није значило одрицање од концепта националног и државног уједињења српског народа, сматра Андријашевић.

Политички обрт као научна „ревизија“
Андријашевић је примјер тзв. научника у служби режима: он не еволуира у знању, већ се идеолошки прилагођава. Његова „ревизија“ историје није заснована на новим доказима или открићима – она је последица политичке користи. Српство је било пут до звања, црногорство је пут до награда, хонорара и положаја.
Очекивано, у режимским круговима он није постао познат и признат онда када се бавио историјом, него је, подсјећамо Андријашевић за књигу „Црногорска историја“ добио Тринаестојулску награду и доживотну националну пензију – у књизи у којој је избачено свако помињање српског карактера Црне Горе, иако је управо тим тезама изградио свој академски статус.
Први дио анализе идеолошког дискурса Живка Андријашевића показао је контраст између онога што је писао као докторанд у Београду и онога што је постао као каријерни историчар у Подгорици. Ријеч је о двије различите особе – или барем о једној особи са двије „историјске истине“, зависно од тога ко плаћа.
У наредном тексту бавићемо се Андријађевићевим описом Зете као колијевке српске државности.
Зашто је важно разобличити академски опортунизам?
Када академска заједница престане да буде аутономан коректив друштва и постане дио режима, онда знање више није знање — него пропаганда. Тада научни радови постају идеолошки памфлети, унапријед наручени документи, а историчари агенти политичке конструкције стварности. Управо у томе лежи значај разобличавања случаја Живка Андријашевића. Андријашевић је докторску титулу стекао на једном идеолошком наративу (српском), а затим је, вођен лично-каријеристичким мотивима, у потпуности промијенио свој „научни“ поглед и почео промовисати супротну идеолошку линију (црногорску), под капом власти која је богато награђивала политички коректне историчаре. Такав поступак није еволуција у мишљењу — то је интелектуална корупција.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nakon dosta razmisljanja o gospodji Budisavljevic koja je „spasila“ nekoliko hiljada zivota dece izJasenovcu (navodno eto „toliko“ da ne bude primecena), po mom misljenju (a dobro sam i dugo razmisljao, da ne kazem od trenutka objavljivanja filma), pustili su je da radi to sto radi, jer je radila u njihovom interesu. Sva ta „spasena“ deca udomljavana su u ustaske porodice i vaspitani su kao Ustase. A planirano je da budu udarna pesnica nacionalzma kasnije kad dodje do eskalacije. Poznajem mnogo slucajeva gde su ljudi pre devedesetih otkrili da im pravo ime i prezime nisu Stipe Božo, Ante Prljak nego Slobodan, Ilija, Milan i ta spoznaja svojih predaka… Ista situacija je bila i u Bosni, Hercegovini, Liki… Nije bitno da li je u pitanju katolicka vera ili muslimanska vera. Pa ne moze nijedna ideologija i ne moze niko da ti usadi nista u glavu, ukoliko do tebe prodre svest o tvojim precima. Velika vecina tih ljudi jeste bila izgubljena u trenutku kad treba da odaberes stranu, ali je vecina koji su bili svesni svog porekla, odabrala stranu predaka. Na srecu (u zavisnosti sa koje strane posmatras), smatram da je spaseno mnogo vise dece od onoga sto je prezentovano, jer je to bio genijalan nacin ostvarenja cilja tih monstruoznih ljudi, koji bi da drzavu grade tamo gde im narod ne zivi. A kako sve vise vremena prolazi i kako konstantno ima takvih akcija (otimanje dece od strane Ustasa, pre toga Turaka, unijacenje, islamiziranje itd) jednog naroda ima sve manje i manje i uvek se prica kako eto oni hoce „veliku drzavu“. Ima ljudi koji se secaju da su porodice koje su vladale Crnom Gorom trideset godina, sebe uzdizala pre devedesetih po srpskom duhu. I onda napravili zaokret. Tako i treba da bude. Srbin nazalost ne mozes postati kao Kanadjanin ili Amerikanac. Nemac mozes postati, ali te taj fasisticki narod nikad ne prihvati. Ti iako imas Nemacko drzavljanstvo, ti si za njih uvek niza rasa. Na Balkanu je stvar komplikovana. I na svakih 100godina Balkan se delimicno resetuje. A onda opet nanovo unijacenje, pokrstavanje, propaganda itd. Pa kako niste znali da je Niš stari sveti Albanski grad, a Pecka patrijarsija i Belo brdo meka narodnosti Albanije… Deda mi je sahranjen u Istri 1986. Na tom malom groblju bilo je na stotine italijanskih grobova, starih po nekoliko stotina godina, i deset puta manje ostalih grobova. Nekoliko puta sam bio u poslednjih 15 godina. Italijanskih grobova je ostalo mozda 10%. Sve su ih „preorali“. Tako to ide… Jedni se iseljavaju, drugi naseljavaju, do restarta. Jer sto bi jedan moj prijatelj rekao: moj cukundeda se vratio na ognjiste, moj deda se vratio na ognjiste, ali ja ne zelim da se vratim.
Може да се роди човек ђе се рађа није од њега се добро пази пранђедовску нарав крије
Kao doktorski kandidat mislim da bih mogao na neki nacin doprinjeti ovoj kritici akademskog opurtunizma, ako nista, dozvolite mi da bar da pokusam. Mi koji se bavimo naukom izlozeni smo akademskim pritiscima, i cesto suoceni sa razlicitim stavovima i ideoloskim imperativima, zavisno u kojoj akdemskoj oblasti i akademskom diskursu radimo. Ja sam licno imao pritisak a i osjetio posledice koje se ovdje u engleskom akademskom zivotu nazivaju „Imposter Syndrome“. To sam iskusio tokom rada na svom „honors“ disertaciji obradjujuci temu uloge SPC u formiranju i odrzavanju srpskog nacionalnog identiteta. Morao sam, aiako se nisam u potpunosti slagao, da zarad jacine mog glavnog argumenta argumentovano prikazem da i SPC nije uvijek i iskreno bila uz svoj narod kojem je prakticno formirala nacionalni identitet, nego da je to radila iz svojih materijalnih i interesa svog vlastitog opstanka. Naravno, bez obzira da li je ova moja tvrdnja tacna ili ne, ne umanjuje velicinu uloge SPC u definisanju i odrzavanju spskog nacionalnog identiteta i bica.
Koliko sam mogao shvatiti iz ovog kratkog kritickog teksta, Dr Zivko, a na sto Vas tekst ukazuje, nije iskreni objektivni akademik, i da nije svoj doktorski rad temeljio na svojim stavovoma to potvrdjuje cinjenica da je njegova disertacija pod nazorom i rukovodjena akademskim timom na u univerzitetu u Beogradu u skladu sa spskim akademskim diskursom (ideologijom) zastite i promovisanja srpske istorije na podrucju Crne Gore kao jedne od „srpskih zemalja“.
Da je ovaj akademik iskoristiou potrebu SANU za ovakvom vrstom rada u uslovima narusavanja i pretnje revizije srpske istorije i etnickog identiteta na prostoru Crnr Gore za oskocnu dasku prezentovanja sasvim supretne ideologije, moze se zakljuciti iz dijelova teksta njegove disertacije – trece poglavlje – gdje on prezentuje pojma „crnogorstva“ kao „скуп моралних норми и друштвених правила“ koje trebaju prihivatiti svi oni koji do 1878 nisu bili u sastavu i pod uticajem tog „crnogorstva“. Ovaj argument, indirektno ili cak direktno pobija njegov glavni argument Crne Gore kao „srpske elite“ i koljvke-bastiona srpstva. Dakle, ako je suditi po ovome, a izgleda da je dovoljno, a sto potvrdjuje i njegova ne akademska evolucija i akademsko sazrevanje, nego ideoloski preokret zarad licne materijalne koristi. Pa zar nije dovoljna cinjenica da je radio kao savjetnik covjeku, Milu Djukanovicu, koji se potvrdio kao jedan od najzescih neprijatelja srba, posebno srba u Crnoj Gori.
Na kraju, budite svjesni i uzmite u obzir da akademici grijese, sto je ljudski, i da nisu u stanju izbaciti subjektivnost u svojim pristupima, jer je to nemoguce unatoc rigoroznosti akademske prakse i upotrebi objektivnih akademskih metoda i metodoligija. Cesto se desi da akademske disertacije, eseji i analize, na prvi pogled i na izvjesno vrijeme izgledaju kao izuzetno kvalitetni radovi, a onda obrtom i izlaskom na povrsinu drugih dokaza gube na znacaju i vrijednosti, ili jednostavno postaju samo primjeri akademskih gresaka cija vrijednost spada na korektnu akademsku fromu i praksu. Primjer je Francss Fukuyama sa svojom cuvenim knjigom i tvrdnjom „The End of History and the Last Man“.
Nadam se da ce akademici i oni koji krenu tim putem u Crnoj Gori i SANU uspjeti da se suoce i suprostave zloupotrebi akademskog poziva i njegovom politiziranju-akademskom opurtinizmu.
Sve najbolje,
Zašto se odstupa od one stare,,crnogorci su elitni srbi ,, što i dr. Govno priznaje, a da su današnji crnogorci jedino priznati među sobom, crnogorski srbomrsci.
Човјек без морала, кичме и чојства. Није вриједан помињања имена. Примјер пута нечовјека проданог комунистичким идејама и који се продаје за „шаку“ еура!
Живко расрбице,како си мога издати прађедове и Његоша и играти шокачко проусташко коло са монтегринима?
Јави се ако ово читаш и освјетли свој црни образ.
PRAVILA POSTUPKA IZBORA
U AKADEMSKA I NAUČNA ZVANJA
Član 9
Ako se nakon izbora u akademsko odnosno naučno zvanje dokaže da naučni radovi
na osnovu kojih je izvršen izbor predstavljaju plagijat, ili ako lice sa akademskim
odnosno naučnim zvanjem prekrši Kodeks akademske etike, pokreće se postupak za
oduzimanje zvanja.
Postupak iz stava 1 ovog člana pokreće Senat Univerziteta na sopstvenu inicijativu ili
na predlog Vijeća organizacione jedinice Univerziteta.
Na Filozofskom fakultetu imate jos istoricara koji su plagirali i kojima treba oduzeti titulu i zvanja. Imate bivse i sadasnje rukovodice koje treba ispitati u vezi izbora. Pola profesora bi izgubilo zvanja.
Ovaj Papak je izgubio Obraz za Novac,ne samo što je izgubio Obraz nego bi i Dupe dao za njega i da bude Podguzna Muva u DRPSU.Da čovek menja mišljenje kao ovaj, to može samo Ljudski Odron i Talog,da li ta nekada velika Srbenda ima i malo Srama makar kad se pogleda u Ogledalo vidi sebe i ne poznaje se.
Др Живко само клеца стопама много чувенијег колеге, симбола издаје сопствене дипломе, катедре и свега онога на чему се афирмисао – Новака Килибарде. Није да га браним, али тешко да ће достићи Новакову ‘славу’.
Само се питам шта је то тако примамљиво да врхунски образовани људи сами себе баце у .овна.
Био је асистент када сам студирао историју у НК. Каква је то Србенда била… Поносио се што је Херцеговац. За Црну Гору је говорио да је то само географски појам, једна од држава Срба… Чак је сумњао у чистоћу крви Срба из крајњег ЈИ Србије, као и Неготинске Крајине
Njegov potrčko dr. Papković Dragutin će ga prestići u nesojstvu i neznanju. Prije par dana svi portali su objavili jedan njegov uradak, nešto o Nevesinjskoj pušci i Berlinskom kongresu, u kome kaže „Crna Gora je prije Berlinskog kongresa imala međunarodno priznatu granicu (prema Autro-Ugarskoj iz 1841…“ Kako dr. Bravusjan ne zna da je Austro-Ugarska nastala 1867.?
Ма дај! Има бољи пример… Тврдио је да је Црна Гора под краљем Михаилом Војислављевићем 1072. године послала војску да Србију (тзв. Поморавски Војтехов устанак) спаси од Ромеје (Византије) на челу с војводом Петрилом… Тада је, вели, Михаило проширио Црну Гору до Призрена….
А Михаило је иначе тек крунисан 1077. године…. Да не буде забуне
Upravo ta Papovicev tekst u Pobjedi je bio predmet moga komentara koji Pobjeda nije objavila.Moje poznavanje istorije nije takvo da se mogu olako upustati u polemike s onima koji su to izucavali.Medjutim,tu mi je nesto „zasmrdjelo“,reagovao sam komentarom koji je bio maksimalno prilagodjen uredjivackoj politici Pobjede ali ga nijesu objavili a on je glasio:
„Sto se tice pravoslavnih Hercegovaca (tvoja formulacija),ako uzmemo da si sve u pravu,ti mozes tu svoju istoriju okacit macku o rep a evo zasto.Muslimani,danasnji Bosanci,BiH smatraju svojom nacionalnom drzavom.To nije nikakva tajna,ostale nazivaju podstanarima.Hrvati nikad nijesu odustali od Hrvatske do Zemuna.Hrvatska je skoro ociscena od Srba a „udarna pesnica“ su bili Hrvati iz Hercegovine.Iz Crne Gore,tradicionalnog saveznika Hercegovaca,porucuju im upravo to;vi pravoslavni Hercegovci ste isto sto i Crnogorci ali ste sad nacionalni Bosanci i Hercegovci a ono ZAVNOBIH “ i srpska i hrvatsaka i muslimanska“ je bila samo jedna neslana shala koja je postala vic o Crnim Bosancima i Gorim Hercegovcima“.
Bila je na kraju,jos jedna recenica koje se ne sjecam doslovce ali nesto u smislu;ako Hrcegovci kazu da su nacionalni Eskimi,tvoje je samo da se to prihvatis.
Moram priznat da su u predhodnoj kolumni,autor D. Veselinov,takodje o Nevesinjskoj pusci,objavili moje protivljenje zbog neke bajke o bogumilima i crkvi bosanskoj.
Ово је један од угледнијих и успјешнијих чланова шупак елите Монтепркна.Што се више всзелин троши већи су успијеси , а џепови пунији..
Овај Андријашевић најбољи примјер КОНВЕРТИТСТВА и мизерне људске личности која нема темеља који је неопходан да би остао усправно. Он је неко кога не цијене ни они који су од њега направили примитивна коме ће се сви подсмијевати и кога ће и његови најближи презирати.
Значи,што више €ура у џеп то даље од прађедова и Србства.
Но сада у тзв. црногорскомонтенегринство,све више се ухљебљује усташлук у ЦГ а Богоми и по Србији.
На пути усташлука по ЦГ највећа брана је СПЦ и Срби у ЦГ.
А расрбице свију вјера добијају подршку да прекрајају историју и протјерују Србску дражавност од Немањића до данас. Аутор Андријашевић то историјским чињенцама лијепо објашњава а што се са њим догађа,знају €ури.
И онај проф,Килибарда је био већи Србин од свију Срба па и мене и онда оде у монтенегрине=€уре.
Lele do vijeka.Najgori učenik generacije,Barske gimnazije,danas ,,DR,,nauka.Zato je C.Gora,procentualno na vrhu u Evropi,po ,,DOKTORIMA NAUKA,,