Док су САД космичке експерименте изводиле на мајмунима, у СССР-у су се после дугих дискусија одлучили за псе. И то искључиво за луталице, јер „ниједан расан пас не цени толико човеков добар однос према њему као они“.
1 min read
фото: Russia beyond
Експерименти који је је требало да покажу да ли је лет човека у свемир могућ почели су истовремено у СССР-у и САД: 40-их и 50-их година. До тада ниједно живо биће није доживело ни стање узлетања у ракети, ни слетања, а поготово не бестежинско стање или космичко зрачење, пише Russia beyond.
Како ће све то утицати на човека требало је да покажу „биолошки објектиˮ истраживања. Али ко ће бити ови објекти? То уопште није било једноставно питање.
Зашто не мајмуни?
Совјетски конструктори су разматрали различите могућности: мишеви, пацови, мајмуни, мачке, пси. Сматрало се да су мајмуни више налик човеку. Управо из тог разлога Американци су почели у свемир да шаљу мајмуне. У ракети је прво полетео резус макаки по имену Алберт 1948. године. Французи су 1963. године у свемир послали мачку, а пре тога пацове. У Совјетском Савезу традиционално су пси коришћени као огледне животиње у сложеним неурофизиолошким експериментима. Добитник Нобелове награде Иван Павлов на њима је проучио систем рефлекса и постигао изузетне резултате.
Уосталом, варијанта са коришћењем мајмуна се такође озбиљно разматрала још на почетку ере космичких летова. Доктор Олег Газенко, један од главних научника космичког програма, чак је посећивао циркус и посматрао дресиране псе и мајмуне. Схватио је да би са мајмунима било много проблема. Они нису тако емотивно стабилни, умеју да дођу у стање нервног растројства, када испољавају агресивност. У САД су се, између осталог, против тога борили помоћу наркотичних средстава. Предвиђајући велики број проблема са мајмунима, Совјети су се одлучили за псе. И то за луталице.
„Лајка [први пас који је отишао у Земљину орбиту] је пронађена на улици. Као, уосталом, и већина паса који су учествовали у експериментима. Зашто су се научници одлучили за псе са улице? То је једноставно објаснити: они су веома интелигентни и нису захтевни. Ниједан расан пас не цени толико човеков добар однос према њему као они. У прихватилишту су их чистили, прали и обилно хранилиˮ, каже академик Газенко.
Одговарајуће псе тражили су у азилима за луталице, распитивали се код људи и узимали их са улице. Требало је да то буду мали пси тешки 6-7 килограма, стари од две до шест година, питоми, здрави и веома стрпљиви. Трудили су се да нађу женке, јер је за њих једноставније направити одело за избацивање мокраће, а бирали су и псе светле боје, јер су они боље изгледали на телевизији. Али, то су били само почетни критеријуми.
Колико је једноставан био рад са псима?
Изабрати пса за експерименте био је једнако сложен посао као што је касније било изабрати људе за лет у свемир. Пси су пролазили неколико фаза припреме. Најпре су их дресирали и тестирали њихову издржљивост.
