Dogodine u Prizrenu – san o slobodi!
1 min read
Foto: Dobrodete.rs
Prošla su vremena glasnog ćutanja o onome što je NATO učinio srpskom narodu i Srbi moraju da pričaju svoju istinu svojoj deci, posebno jer su ona bila žrtve zločina Alijanse, rekao je direktor izdavačke kuće „Dobrodetelj“ i urednik knjige za decu „Srbi protiv NATO od 1991. do 1999. godine“ Aleksandar Miljević.
Svetlost dana ugledala je nova knjiga „Dogodine u Prizrenu – san o slobodi“, a ovog puta Miljević je izdavač, urednik i pisac.
Miljević za portal IN4S kaže da je nova knjiga ohrabrenje, kako nikada ne bismo odustali od slobode.
„Knjiga govori o večitom i najvećem srpskom snu – snu o oslobođenju našeg Svetog Kosova i Metohije, koje je okupirano i na kome od 1999. progone srpski narod, a jednom činu tog progona nažalost prisustvujemo i ovih dana. Knjiga je namenjena pre svega deci od 10 gdo 15 godina, ali i omladini starijoj od 16 godina, pa i odraslima. Svima nam treba da vidimo zamišljeno oslobađanje Kosova i Metohije i da se tako ohrabrimo, kako nikad ne bi odustanali od tog sna o slobodi. Ni mi, ni naša deca, ni deca naše dece…sve dok sloboda ne dođe. A doći će pre ili kasnije“, navodi Aleksandar Miljević.
U knjizi se radi o snu dečaka koji sanja povratak i oslobođenje južne srpske pokrajine. Šta Vas je navelo na ovakav pristup?
-Tako je. Dečak zaspi slušajući pesmu Dogodine u Prizrenu Beogradskog sindikata i etno grupe Trag i ona ostavi takav utisak na njega da sanja povratak srpske vojske na Kosovo i Metohiju. Srpski specijalci upadaju u Dečane i Pećku patrijaršiju da bi je zaštitili od spaljivanja od strane Albanaca u povlačenju i sve vreme se bore protiv nadmoćnijeg neprojatelja. Za to vreme glavnina srpske vojske osvaja Gazimestan, Gračanicu i Prištinu i slikaju se pred praznom američkom bazom Bondstil zajedno sa ruskim dobrovoljcima. Dečak jasno vidi suze radosnice kod dece i vojnika u oslobođenom Orahovcu, konačno oslobođenje svih naših svetinja i trijumfalan ulazak srpskih tenkova u carski Prizren.
Ovaj pristup pripovedanja u formi sna sam uzeo jer takav san mnogi Srbi sanjaju u svim srpskim zemljama. I zato što je san o slobodi jako važan, jer dok god se san o slobodi sanja do tada nismo robovi već zarobljenici, koji će prvom prilikom ustati da se oslobode. I to ne samo na Kosovu i Metohiji, već na celom Balkanu.
Da li kroz ovo štivo vraćamo Kosovski zavet u dečije duše?
Da, i to na način koji je današnjoj deci blizak. Dugo sam kao izdavač dečijih knjiga srpskog tradicionalnog koda imao ideju da objavim neku dečiju knjigu o našem Svetom Kosovu i Metohiji, ali nisam znao kako deci da objasnim Svetinju Kosova i Metohije i sam Kosovski zavet, jer je to deci apstrakno, daleko, nejasno. A da im pričam samo o manastirima, bogatstvima Kosova i Metohije to bi im bilo nezanimljivo. Da pišem samo o Kosovskoj bitki i junacima, o tome se već mnogo pisalo i za decu.
Pri objavljivanju knjige Srpski junaci od Kosovskog boja do Košara shvatio sam da decu najviše interesuju događaji naših vremena i događaji koji su im poznati, jer su ih najviše zanimele Košare, uzimali su imena junaka sa Košara i igrala se. Stoga sam se vezao za svima, pa i deci, poznat pozdrav Dogodine u Prizrenu, kako bi ih od početka zainteresevao za temu, a buduću vojnu akciju oslobađanja sam osmislio jer deca vole akciju, i prikazao ih upečatljivim ilustracijama. Pored toga u knjizi postoje i kratke interesantne pričice o Kosovu i Metohiji, kao i 15 QR kodova koji deca skeniraju na mobilnim telefonima, što inače stalno rade i jako im je blisko, i to ih vodi na video sadržaje o Kosovu i Metohiji: o najpoznatinijim manastirima, poznatim pesmama(rok, rep, etno…) kao i o progonu srpskog naroda od 1999.godine.
Nadam se da ćemo na ovaj neobičan i deci 21.veka blizak način uspet da ih zainteresujemo za Kosovo i Metohiju, pa kada porastu neka traže više.
Šta ova knjiga predstavlja za Vas lično?
Za mene lično ona je bila terapija. Napisana je naglo u februaru ove godine, a rodila se iz jeda i nemoći zbog svega što se tada dešavalo na Kosovu i Metohiji, a mi ne možemo ništa da pomognemo. Imao sam jaku potrebu da nešto uradim. I u jedno besano veče mi se pred očima ukazala slika naše vojske na Gazimestanu, gde se na spomeniku vijori velika zastava sa likom Sv.Cara Lazara. Odmah ujutru sam pozvao ilustratora Peđu Ikonića, osvedočenog patriotu i učesnika u ratovima za Republiku Srpsku, i preneo mu ideju. On je odmah pristao, i za dan-dva uradio skicu moje vizije sa Gazimestana, koja je sada na naslovnoj strani knjige. Ona je tako dobro izgledala da smo odmah nastavili da radimo, ja da pišem, on da crta, i knjiga je eksplodirala. Obojica smo bili jako, jako motivisani. I evo je sada pred nama, možda baš kad je i bila potrebna, da bude bar mala podrška srpskom narodu na Kosovu i Metohiji u borbi protiv okupatora.
Neki ljudi kada su je videli su rekli da je ovo s jedne strane opasna a sa druge strane lekovita knjiga jer daje jasnu viziju da je sloboda moguća. Stoga je odraslima preporučujem kao lek od umora i gubljenja nade i kao instrument da se deca zainteresuju za Kosovo i Metohiju.
Miljević navodi da naše vreme dolazi i da srpski narod na KiM treba izdržati.
-Moj stav je da ide naše vreme i da treba izdržati. Naši neprijatelji slabe, a naši prijatelji jačaju. Sloboda se približava, i moramo svi izdržati jer nas žele slomiti sada, jer znaju da kasnije više neće moći
Čovek koji je postao simbol srpskog otpora na Balkanu, Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, pozvao je na ujedinjenje srpstva na Balkanu. To je velika ideja koja može sve da nas okupi i sve da nas motiviše i pokrene u 21.veku. Potrebno je da svi Srbi, a naročito oni u Srbiji, stanu iza te velike ideje, i krenu da rade na njenoj realizaciji, jer kroz ujedinjenje mi ćemo se svi i osloboditi. Zamislite da Dodik, ili neko njemu sličan, bude sutra Predsednik ujedinjenih srpskih zemalja! To bi bila slobodna zemlja! A geopolitika nam ide na ruku, po prvi put u poslednjih 100 godina. Stoga sve čitaoce pozdravljam radosnim i pozdravom punim nade:
Dogodine ujedinjeni!
Dogodine u slobodi!
Dogodine u Prizrenu!
Čitajte JOŠ:
Junaci od Kosovskog boja do Košara: „Srbi protiv NATO od 1991. do 1999.“
Dogodine u Prizrenu, a potm u Kninu!
O tome što nam Amerikanci i NATO bratija radi ,dobro znamo u ovih 3 decenije.Znamo šta su nam radili i 1944.g. bombardujući Podgoricu,Beograd,Leskovac,Smederevo…Ali upravo sam pročitao da su tako počinili i strašan zločin bombardujući kineski / čuveni iz kovid krize / grad Wuhan , 18.12.1944. ili kao osvetu za trojicu pilota koje su im tu pogubili Japanci ili po drugoj verziji,da spreče japansku ičigo ofanzivu kojom su Japanci želeli da kontrolišu pruge od Pekinga do Hanoja u Vijetnamu / Wuhan je željezničko čvorište/ Grad je poslije,3 dana gorio,a oko 40.000 stanovnika je poginulo od 500 tona zapaljivih bombi koje su 200 US bombardera sručili na grad ,uz saglasnost Čang Kaj Šeka / kao što je Tito dao saglasnost da se pomenuti gradovi bombarduju / ,i po naređenju zloglasnog američkog generala Kertisa LeMeja !
UOSTALOM,DOGODINE U PRIZRENU!
Ako nas ičemu istorija uči, onda je to priča o tome kako naše sitne razlike, zahvaljujući politici, sujeti, sklonosti ka konačnim sudovima i ocenama, postaju velike i gotovo nepremostive.
Zahvaljujući tome, često zaboravimo da su tu istoriju formirale sasvim iste želje, ista htenja, isti ciljevi, i da je san, zbog kojeg smo u istoriju i krenuli, bio zajednički, sve do onog trenutka dok se nismo posvađali oko toga ko će ga pretvoriti u javu.
MILOŠ I KARAĐORĐE A san, osnovni, istorijski, na ovim prostorima, bila je – sloboda. Miloš i Karađorđe su ga, na početku, zajedno i sanjali i ostvarivali.
Čak i kasnije, kada su dinastije jedna drugoj uveliko radile o glavi, i kada su same isticale razlike, u suštini su i dalje sanjale istu stvar – slobodnu Srbiju, slobodan svet.
Ove godine smo, ne primetivši to, imali čak i jedan jubilej tog faktičkog i simboličkog zajedništva podeljene Srbije – tačno sto pedeset godina od kada je Mihailo Obrenović od Ali Riza-paše primio ključeve Beograda, i time, suštinski, otpočeo eru slobode Srbije; i tačno sto pedeset godina od kako je, u Parizu, mladi knežević Petar Karađorđević, potonji kralj, preveo spis O slobodi Džona Stjuarta Mila, zabeleživši, u predgovoru, i ove važne reči:
„Kao što je sloboda unapredila i usavršila pojedinu ličnost, tako isto razvija, unapređuje i usavršava, i skup tih ličnosti – čitav narod.
U slobodnom narodu bujnije, skladnije, brže i snažnije se razvijaju svojstva njegove i osobine.
Sloboda otvara narodu oči, da upozna svoje mane, pa da ih leči, sloboda mu daje prilike, da pozna svoje vrline, te da ih razvija i ulaže u delatnost kojom čeliči svoju snagu, unapređuje svoje umno i fizičko blagostanje, da sobom i u saradnji sa ostalim narodima, primiče celo čovečanstvo cilju, koji mu je Bogom namenjen.“
Činjenica da se to dešavalo istovremeno, sloboda koju je jedan Obrenović osvajao, i sloboda o kojoj je jedan Karađorđević sanjao, ponovo nam govori da je, možda i krajnje vreme da probamo da zaboravimo razlike i da se setimo od kog cilja, od koje zajedničke želje, jesmo svi krenuli.
I ovaj moj tekst u Pečatu treba da bude baš to. Zato što postoji milion razlika između onog što ja radim i šta mi je politika, i onoga za šta se Pečat zalaže, ali, isto tako, postoji i ona jedna, velika i važna stvar, koja nam je zajednička i koja nam omogućava da se i poštujemo, i čujemo, i probamo da je ostvarimo – slobodnu, nezavisnu Srbiju.
I možda je Pečatov pristup tom poslu romantičarski, možda je moj pragmatičan, možda ja više naginjem obrenovićevskom, a Pečat revolucionarnom, karađorđevićevskom modelu, možda ja inspiraciju više tražim u Luteru, a Pečat više u Nikolaju, ali kada se podvuče crta, kada jedni druge pitamo šta želimo, dolazimo, polako, ali sigurno, na jedno te isto. Na slobodu kao cilj, na slobodu kao san, i na slobodu kao razlog svih razloga i uzrok svih uzroka.
NEZAVISNOST I NAPREDAK Himna nam je, drugim rečima ista. O lepa, o draga, o slatka slobodo…
Slobodo, kojoj smo toliko žrtava već prineli da bi najveći mogući greh danas bio odreći je se.
I to ne samo zato što niko od nas ne želi, nikada više, nikakav jaram, nikakvog gospodara, niti sva ona zla koja proističu iz ropstva već i zato što nam je, zajedno, jasno da i mi, i svaki čovek u ovoj zemlji, ta zemlja, mogu da se ostvare, rastu, razvijaju se isključivo u slobodi, u društvu koje je slobodno i spolja i iznutra, u stabilnosti koju, opet, može da da samo nezavisnost.
I nema tu ničega, u toj želji, što bilo koga ugrožava. Uostalom, jedna od definicija slobode, od mnogih, jeste i ona po kojoj je to ona idealna situacija u kojoj možeš da radiš šta god želiš, ali i da nikada drugome ne uradiš ono što ne bi hteo da neko uradi tebi.
Zato i ja, kada pričam o slobodi, ne dajem nje više nama nego bilo kome drugom. I kada govorim o nezavisnosti, podrazumevam i nezavisnost drugih, i njihovo pravo da u istoj meri odlučuju o sebi, ništa više, ili manje, od onoga koliko Srbija može da odlučuje sama o sebi.
Kojim putem ćemo ići, s kim ćemo biti prijatelji, kako ćemo se razvijati, koliko ćemo biti neutralni, sve su to prava koje mi želimo, ali, istovremeno, i prava koja nikoga drugog ne ugrožavaju.
Zato što je sloboda, baš kao što je i knežević Petar pisao, verovatno i najličnije, ali i najopštije osećanje koje svako od nas može da ima.
To je osećanje koje, kada nas osvoji, postaje toliko veliko, da moramo da ga delimo.
Moja sloboda, bez slobode mog brata, jednostavno ne vredi. Zato se, u svakoj borbi za slobodu, kada se u njoj daje život, on daje ne samo za nju nego i za onog pored nas, za onoga koji se, istim žarom, za tu slobodu bori.
Iz toga proističe i obaveza, moja, ali i svih nas, da nastavimo da se borimo za slobodu Srbije, jer je to sloboda svih nas, naše braće, prijatelja, dece.
Ona je najveća vrednost koju možemo da ostavimo onima koji dolaze posle nas. I to uz punu svest o tome da nije moguće ostaviti malo slobode, ili samo delić slobode.
Ona se ne gradira, nije moguće podeliti je, nema je na kašičicu, tek da bi se utolila nečija glad.
Sloboda je sloboda samo kada je cela, kada je sva. I zahteva da se takva i prenosi, sa čoveka na čoveka, sa generacije na generaciju.
A naša generacija, pored te, ima još jednu veliku obavezu. Da završi, za sva vremena, tu borbu za slobodu, i da ne dozvoli da oni posle nas moraju ponovo da biju istu bitku i da polažu živote za istu stvar.
Sloboda se, ovde, dovoljno krvi napila. Od kostiju, koje su za nju položene, moguće je napraviti ogromnu planinu.
I nije naš cilj da naša deca žive u njenoj strašnoj senci, plašeći se nekih novih najezdi i novih bitaka. Naš cilj je da im omogućimo da budu na vrhu te planine, da žive sa otvorenim pogledom, u kojem neće biti ni straha ni granica. Da mogu, na tom plodnom tlu, natopljenom našim znojem i našom krvlju, bezbrižno da gaje najlepše plodove slobode.
I to, takođe, mora da bude zajednički posao svih nas. Da naučimo da se za slobodu isto tako slatko može živeti, kao što je gorka svaka smrt za nju.
I da ne zahteva ona uvek samo i isključivo žrtvu u životu, nego da ume da bude zadovoljna i onom koju je položio naš rad.
Naši preci su slobodu osvojili za nas. Mi treba da je gradimo, za naše potomke.
I da, kako je govorio knežević Petar, doprinesemo, u skladu sa svojim moćima, tom uzvišenom cilju.
Slobodnoj Srbiji. U kojoj je svaki napredak moguć.
To znači da odluke o našoj zemlji ne donose stranci, već naš narod, to još više znači da te odluke budu u našem, a ne interesu stranaca, a to znači i da na prijatelje ne zaboravimo samo zato što nas drugi prijatelji pritiskaju da to učinimo.
Pečat,15.12.2017. (nevete vjerovati,ali ovo je tekst A.Vučića)
UOSTALOM,DOGODINE U PRIZRENU!