Додај богатом, одузми сиромашном
Драгиња Вуксановић Станковић
Пише: Сибин
У колико то станова истовремено борави Драгиња Вуксановић (Стан)ковић, а више је од три, дочим је мање од шест?
Треба, то хоћу рећи, одржавати толики простор, прије свега редовно га провјетравати, заштити од праисконске прашине, сачувати свјежину паркета и прозорска стакла одбранити од киша, кијамета и сјеверне вјетрине…
Ја сам, ако кога интересује и то, сасвим задовољан у изнајмљеној гарсоњери на приземљу, далеко затурен на периферији. Ноћу, кад од среће ока не могу склопити, лежећи на импровизованом кревету, ослушкујем како стара славина кашље. Пардон, капа, тупо, мртво, једнолично, испуњавајући малени дом звуком одвећ социјалним и многима познатим.
Самовање, пак, на периферији зна бити итекако узбудљиво, јер свакодневно сте осуђени да гацате кроз блато ка градилишту, а ондје црнчите и по десет сати, независно од временских (не)прилика, ради се ударнички, рок је закон.
Како преживљавам од разних обећања, ускоро ћу по први пут морати посјетити народну кухињу. Снебљивом, грдосија од колега ми вели: Болан, знаш какав им пасуљ, прсте да полижеш!
Размишљам, крпећи радни комбинезон четврти пут, ма то уопште не може бити ни упола тако страшно, тамо ћу бити са својима, народом којег је прегазила транзиција, тј. општа послератна приватизација. Уз то, радничка интима увијек подсјети на најбоља мјеста код Достојевског.
Samo budala i idiot planira zivot danas u monteprkno.
Sto dalje to bolje.