Ја, раб Божји, Србин са проседом брадом, изјављујем драговољно, кроз ланце и жицу, пред сведоцима, Силом, Муком и Неправдом, да сам крив и да признајем кривицу!
Српска застава
Пркосна песма
Ја раб Божји Србин са проседом брадом изјављујем драговољно кроз ланце и жицу пред сведоцима Силом, Муком и Неправдом да сам крив и да признајем кривицу!
Крив сам што сам неко а не нико и нетко Крив сам што у доба општег србобрста идем у православну цркву додуше поретко и што се крстим овако с три прста!
Крив сам што јесам а треба да нисам Крив сам одавно што стојим усправно и гледам у небо, уместо у траву Крив сам што се дрзнух против кривде крив сам што опет славим своју крсну славу!
Крив сам што пишем и читам ћирилицом Крив сам што певам, смејем се и псујем а понекад и лајем Крив сам и признајем да не знам што знам и да знам што не знам
Крив сам, и да завршим с највећом кривицом (пре него што се заценем од смеха), крив сам тврдоглавац што сам Православац и Светосавац и што не верујем у свети злочин и опроштај греха!
Крив сам и грешан дакле што постојим и кад већ постојим и још дрско стојим што бар не признам да не постојим!
Ако то признам да сачувам главу изгубићу часни крст и крсну славу Ако не признам црно ми се пише цео свет ће на моју Земљу да кидише
Руље бивших људи лопова и гоља чопори робота и других монструма кидисаће на моје воћњаке и поља и на моју белу кућу поред друма око које као најлепше одиве цветају трешње, јабуке и шљиве.
Па ево признајем и то за спас рода Ја више не постојим скините ме с листе Ја сам од сад само ваздух, светлост и вода три елемента која вам користе А ово што пред вама говори и хода то је оно што ви од мене створисте!
Моја ружна слика озверена лика коју умножавате у вечери и јутра то је слика ваше свести и подсвести то нисам ја, споља то сте ви – изнутра!
Мој душманине са хиљаду руку с хиљаду слугу и слушкиња лажи убрао си ми сунце ко јабуку и радост чисту ко булка у ражи Моји ће потомци пити јед и чемер а твоји већ пију горку медовину за крвав новац којим пуниш ћемер распродајући моју ђедовину Усуд ће ти лудачку кошуљу обући и тада ће се мало разданити или ће планета од срамоте пући и све нас у исти амбис сахранити!
Добрица Ерић; фото: mojahercegovina.com
Много сте важне Земљо моја мила Ти и Твоје сестре Истина и Правда чим се на вас дигла оволика сила чим су на вас зинуле кривда и неправда.
Руље бивших људи убица и гоља чопори робота и других монструма палацају на твоје воћњаке и поља и на моју белу кућу поред друма око које као најлепше одиве цветају липе, јабуке и шљиве.
<
Шта ће овде џихадлије крсташи, фармери који Ти черече синове и кћери Мора да су чуле белосветске банде да имају златна срца па их ваде да их пресаде у сопствене груди не би ли и они тако били људи.
Господо тужиоци суци и џелати исписали сте ми своје заповести по зеницама најфинијем стаклу што теже живим, лакше ћу умрети Зашли сте много у ноћ поодмаклу али узалуд ћете линчовати најгостољубивији народ на планети (због чега ћете горети у паклу) јер Људско Срце чудо над чудима неће да се прими у вашим грудима!
Ми се не плашимо смрти црне вуге већ ропског живота и болести дуге Смрт је честа појава међ нама Србима као што су пролеће, лето, јесен, зима И није страшнија поготову дању од суше, поплаве, земљотреса, мраза кад је човек сретне на своме имању окађене душе и светла образа.
Злонамерници сити и манити све ми забранисте у рођеној кући ал не може ми нико забранити да певам и да се смејем умирући а то се вама више не догађа ни кад свадбујете ни кад вам се рађа!
Поштедите ме коца и конопца и разапните ме на врху планина ко ваши праоци што су мог Праоца Исуса Христа Назарећанина.
Ја ћу да гледам а ви зажмурите иначе ће вам се очи распрснути од сјаја мог лица Само, пожурите што пре ме разапнете пре ћу васкрснути!
Пркосна Србија, величанствени Добрица Ерић.
Treba pitati Čirgića i Montenegrinčad đe je neomontenegrinska rodoljubiva poezija?