Đoković i neophodna žrtva „demokratskog“ jedinstva

Piše: Nikola Jović

Đoković je morao biti žrtvovan na oltaru „demokratskog“ jedinstva totalitarne australijske države ne (samo) zato što je Srbin, nego zato što je „opasni antivakser“ koji je pretnja njihovoj nacionalnoj bezbednosti a zapravo kuli od karata laži koju grade u poslednje dve godine i pomoću koje legitimizuju nasilje i bezvlašće koje sprovode nad sopstvenim građanima, ali i na strancima koji ulaze u ovaj digitalni kovid logor od države.

Ekranizacija najpoznatijeg distopijskog romana „1984“ engleskog pisca Džordža Orvela, objavljena upravo 1984. godine, počinje sa čuvena „dva minuta mržnje“, gde se stanovnici zamišljene države Okeanije (svaka sličnost imena sa Australijom je slučajna, ili ne?) , kroz dva minuta neophodne dnevne doze propagande, vide kako histerično urlaju, čupaju kosu i sa divljačkim besom sikću na ekran koji prikazuje propagandu usmerenu prema neprijateljima države i poretka.

I tako dok platno prikazuje čuvenog zlog „Goldstina“ (Đokovića?) i države sa kojima je Okeanija u ratu (savremenim rečnikom australijskih vlasti-one koje imaju male stope vakcinisanih i nisu apsolutno na liniji kovid tiranije i „neophodnih mera“) , „obični ljudi“ dobijaju svoju nasušnu dnevnu dozu mržnje (kako ne bi ni pomislili da dovedu u pitanje svoj položaj i način na koji se ophode prema njima) a vlasti zadovoljno trljaju ruke jer su uspele da održe većinu populacije u uverenju da postoji spoljna pretnja i njene unutrašnje ispostave protiv kojih se oni bore i time opravdavaju sve što čine (ili ne čine) svojim podanicima.
Ista je situacija sa australijskom državom u poslednje dve godine. Igrom sudbine, država koja je i počela svoje istorijsko trajanje kao zatvor i leglo tiranije i nepravde, mesto progona svih nepodobnih i onih koji neće da se povinuju (juče Aboridžina, danas „antivaksera“), postala je najrigoroznije mesto na svetu za sve one koji se makar malo protive tiraniji bezumlja i ubijanja ljudi na stotinu različitih načina (indirektno fizički, a još više od toga psihički) u ime „zaštite života“ od smrtnonosnog virusa koji sve više u svakom smislu nalikuje običnom sezonskom gripu. U skladu sa tim, da bi opravdali besmisleno dugo zaključavanje svojih građana, besmisleno oštre mere, besmisleno brutalnu kampanju prinudne vakcinacije i ostrakizovanja svih protivnika iste, moraju imati jaku psihološko-propagandnu osnovu i opravdanje za forsiranje takvog institucionalnog bezumlja.

I nalaze je u prinudnom stvaranju „nacionalnog jedinstva“ posredstvom neprestane propagande vodećih medija, histeričnih upozorenja „struke“ i kombinacije zastrašivanja i ohrabrivanja koju koriste političari na vlasti.
Zato je Đoković opasan, ne zato što je Srbin ili zato što je nevakcinisan sam po sebi, već zato što krši šablon i obrazac koji su australijske vlasti uspostavile i koji im je neophodan za (beskonačno, reklo bi se) produžavanje terora nad sopstvenim stanovništvom, zarad sticanja veće političke moći, kontrole, novca i uticaja. I zato koriste njegov slučaj, pored besomučnog obračuna sa njim i kao primer drugima kako će proći te kao sredstvo za produžavanje svoje propagande. To se vidi po izjavama njihovih zvaničnika u kojima tužno-patetično govore kako ne mogu dozvoliti da sve što su do sad uradili padne u vodu zbog Đokovića kao „opasnog presedana“ i da ne mogu dozvoliti da njihova žrtva (tj. žrtva žitelja Australije, oni nisu stradali uopšte, naprotiv) bude uzaludna, što će reći da se ovaj slučaj koristi kao opravdavanje svega što je bilo, što jeste i što će biti u budućnosti po pitanju antikovid mera australijske vlasti. Stoga nije neočekivano da u budućnosti iskoriste ovaj slučaj za opravdavanje nekog narednog i daljeg bezumlja pod izgovorom borbe protiv virusa. A to što je Đoković Srbin, samo je razlog više i tu nije reč ni o kakvoj propagandi jer smo na taj vid ophođenja „prvog sveta“ tj. arogantnih (mahom anglosaksonskih) elita prema nama već navikli i bili bismo iznenađeni da se postupa drugačije. Jer ako tako misle o svetskom teniskom broju jedan i jednom od najboljih (ako ne i najboljem) teniseru svih vremena, jasno je šta misle o „običnom Srbinu“ i o Srbiji uopšteno.
Možete li se setiti jednog primera iz istorije da je strana koja je nešto zabranjivala, cenzurisala, tiranisala ljude, ograničavala im elementarne ljudske slobode, ukidala sva prava pod ovim ili onim izgovorom, na kraju završila na „pravoj strani istorije“ i da je o njoj ostao dobar vrednosni sud i slika u budućim generacijama? Ni ja.
Isto će tako biti i sa aktuelnim „ratom protiv kovida“ koji je običan eufemizam i paravan za dalju borbu protiv „običnog čoveka“, donjih i srednjih slojeva protiv hiperbogatih vlasnika korporacija, farmaceutske industrije (farmakomafije) i „kluba Davos“ te svih onih za koje znamo da nemaju nikakve političke funkcije ali itekako donose i utiču na političke odluke i procese. Istorija će suditi o diskriminaciji Đokovića isto kao i o diskriminaciji Džesija Ovensa svojevremeno. Džesi (pored toga što je priznao da je bio bolje tretiran u Berlinu nego u Vašingtonu) je razvejao sve iluzije „slobodnog i demokratskog sveta“ (te britanske elite, gle čuda) o nacističkom režimu u Nemačkoj (ali i o rasnom pitanju na civilizovanom Zapadu) a Đoković je ogolio do kraja fasadu demokratije i ljudskih prava iza države koja se zove Austalija a koja je, kako smo naglasili ranije, običan digitalni kovid koncentracioni logor.
Džesi i Đoković se generalno mogu uzeti kao primer lošeg tretmana i diskriminacije od strane „civilizovanog Zapada“, nekada zbog boje kože a danas zbog vakcinalnog statusa. U suštini kao paradigma mišljenja koje je smatrano za legitimno i „ništa sporno“ ali ih je vreme demantovalo. Postoji dosta knjiga i radova o tome da za „demokratije“ mora uvek postojati spoljašnja i unutrašnja pretnja, mahom imaginarna, kako bi se stanovništvo držalo u stroju a vladajuće elite nesmetano „radile svoj posao“. Spoljašnja pretenja za zemlje Zapada je kao što znamo u poslednjih 200-300 ako ne i više godina Rusija i još neke „babaroga države“ a danas su te domaće parije (nepodobni) upravo „antivakseri“ kojih ima u zabrinjavajuće velikom broju u svakoj od pomenutih država i koji se sistematski dehumanizuju i obezličavaju sa svakog nivoa.
I za kraj, sve što se dešava nije zato (ili makar nije samo zato) što je Novak Srbin, jer ima i drugih slučajeva iz novije istorije (poput Asanža koji nije Srbin) koji prolaze kroz sito i rešeto zbog protivljenja određenim ustaljenim narativima i nespornim „istinama“ zapadnih gospodara istine i laži. Jer se sve prašta i sve je dozvoljeno sem neposlušnosti njihovoj istini (propagandi). Osetljivost na čitav slučaj, dakle, ne dolazi (samo) odatle što je Novak Srbin, nego je to dodatni razlog za podršku i divljenje. Đoković je primer šta čeka sve nas ostale ako se na vreme ne spreči dalje forsiranje „kovidkratije“ i borbe protiv elementarnih prava i sloboda pod prizmom borbe protiv virusa. Tako, braneći Đokovića danas, mi branimo princip i sami sebe danas i za budućnost, koja će biti svetla ili tamna u zavisnosti od našeg (ne)delovanja.