• Издвојено
• Поглед

Ђед

1 min read

5 година ‎ ИН4С

У њему као да су се састала она два стида од одмора – домаћински, морачки, српски етос куће у којој је срамота не радити ништа, и онај манастирски, светогорски, цариградски, у коме је срамота да монах заиста спава: и у сну се може молити. Сада лежи на одру у подгоричком Храму Васкрсења и први пут у животу у прилици је да се одмори

Наш вољени Митрополит

Види, иду некуд и траже некога

Да се одмах разумијемо: након свих ових мјесеци смрти и слуђивања, у свакодневно све хаотичнијем свијету ове постмодернистичке болести која заиста може бити и кијавица и куга, нико од нас који смо дошли није дошао потцјењујући ни живот ни смрт. Најмање тако: и он је ту битку носио јер нема ствари на свијету која би се десила да у њој није у средиште морао да осјети било онај човјек предобри. Некако се, када сада о томе размишљам, једино и могло од њега очекивати да се бакће са овом чумом: сјећам га се, фебруара 2016, усред Барселоне. Након дивне службе код нашега оца Жоана и браће православних Каталонаца, припадника СПЦ (толико о етнофилетизму!), упутили смо се кроз град. Најприје је сугерисао свештенику који нам је отворио кивот са моштима Свете Евлалије да не држе мошти ранохришћанке мученице у крипти гдје их нико не може видјети – „склонили сте моћи, као да их се стидите – одрећи ћете се моћи Светитељке Божије“ – вели Старац. А само неколико минута послије пролазимо кроз град у коме је карневал. И док се трудим да се некако пробијем кроз машкаре и глумим његовог тјелохранитеља, он застаје у тренутку, гледа људе око себе, док га они у неразумијевању вјероватно сматрају холограмском пројекцијом из средњег вијека, из доба када су светитељи заиста постојали. И након тог тренутка, полази за мном, за нама свима и каже: „Види, иду негдје и траже некога. А Христос им је ту. Да ли би га видјели када би дошао овдје?“ „Не знам, старче“ (имао сам толико слободе). „Види: очеви овог народа су опсједали светогорске манастире. И све што су понијели из њих није их учинило светогорцима.“ Ето: заиста није.

Косово – премјерено и пребрано

И сјећам се његове бесједе о Каталонцима, Светој Гори и неким рукописима Св. Григорија Паламе. И гледам овај народ који се, упркос куги, сабрао испред Храма Христовог васкрсења. Њих је Христос кроз овога човјека учинио бар на моменте светогорцима. Јер: има ли данас и на Светој Гори толико љубави за Пастира, толико недраматичне, бићевне туге због растанка, толико захвалности за човјека који ти је донио Христа пред тебе сама, толико усредсређене молитве? Мјера хришћанства јесте колико се промијенио мој живот ка Христу од када сам Га упознао. А овај човјек је промијенио читаву једну земљу. Да: овај што лежи на одру и одмара се дизао је три деценије са одра једну Цркву читаву. И ред је да се одмори.

Не, нико овдје није дошао несвјестан танке границе између живота и смрти, тање него икада раније. Ако је пандемија по било чему слична рату, онда да кажем: пратили бисмо га овако и цјеливали му топле руке и да падају гранате око нас. Заслужио је. Само сам га једном срео на Косову, али ми је о. Радивој Панић много причао колико су и како путовали, све тражећи српске кости. Ми смо Косово знали из десетерца – он и из десетерца када гусла Ћиро и својим стопама и својим рукама премјереног и пребраног. Зато се трудио и завјетовао, зато је знао да – и да он не изговори анатему јер он је подсјећао а не измишљао – проклет је свако ко се одрекне Косова видовданскога и Метохије манастирске.