• Издвојено
• Поглед

Дјеца су украс свијета

2 године ‎ ИН4С

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

 

Дани туге, невјерице, очаја, запитаности, питања са милион одговора, загонетка без решења, црнина, лелеци, гробови, мрак у души и мрак на хоризонту. Остварила се она народна, пророчка, да ће га све оно чега се човјек боји, чему окреће леђа и од чега бјежи, кад – тад сустићи. И стигло нас је, као најцрња мора из које је буђење још горе. Као да над овим ојађеним простором, као ванвременски ехо, одзвања наслов романа Миодрага Булатовића: „Рат је био бољи“!

Речено је свега и свачега, паметног и мање паметног, извучена су из архива давна упозорења мудрих да нас све ово чека, упозорења о која смо се оглушили; они који су позвани да анализирају шта нам се то и зашто десило, учинили су то опсежно и дубокоумно и…. само тајац, бол и ништа више. А решења која се нуде само су плацебо ефекат који служи за самозаваравање да нешто лијечимо. Јер наше друштвено тијело одавно разара канцер за који још нема лијека и очајничке мјере које више сличе ампутацији него терапији ту болест могу само да евентуално успоре.

Снижавање границе одговорности и кажњивости за дјечја кривична дјела тешко да ишта може битније да промијени и више личи на одмазду него на решење. А осим тога, опште не елиминише моменат својеврсне неправде у законском „разврставању“ починилаца. Јер, има ли суштинске разлике између дјетета – починиоца које злочин изврши дан, два прије свог дванаестог рођендана, и буде заштићено законом, и онога које то учини само дан послије тог датума и буде санкционисано? Психолози су одавно закључили да дјечја монструозност по обиму и екстремности може жестоко да надмаши одрасле крвнике, јер су она у том узрасту емотивно најближа оном прималном, животињском инстикту у нама који се, у процесу нормалног одрастања потискује у дубоку подствијест. И ту не постоји јасна граница „одраслости“, већ је само ријеч о бољој „наоружаности“ информацијама и оружјем. Ријечју, нема пуно разлике између тек присталог дјетета које рукама задави маче и онога старијег које се дочепа ножа, пиштоља или аутомата и почне да решета. И да оно што је еманентна друштвена криза претвори у конкретну трагедију.

Али, опет, дјеца су превасходно радост, будућност, остварење смисла нашег постојања на овом свијету и њима припада будућност. Само, питање је – каква?

А није на дјеци да ту будућност креирају од почетка. Она ће је наследити, преузети и даље развијати, али на нама одраслима, родитељима, наставницима, друштву у цјелини, је ударање темеља. И баш у томе је „квака“ читавог проблема и питање свих питања овог тренутка: јесмо ли, и као појединци и као друштво, способни да будемо родитељи и васпитачи? Можемо ли да се суочимо са њима, њиховим жељама, надама, страховима, са изазовима времена у којем јесмо, или мислимо да је довољно да им купимо мобилни, таблет, компјутер, дамо џепарац и препустимо их њима самима? Ко ће онда и како да их упути кривудавом стазом живота и укаже им на „знакове поред пута“? Интернет? Тик ток? Даркнет? Улица?

Морамо бити свјесни да су наша дјеца не само паметна већ и кудикамо паметнија од нас, и да веома вјешто знају да користе наше слабости и манипулишу њима. Зато је данас, можда више него икад прије, одрастање права битка између правила и права, између забрана и слободе, између одречног „не“ и обећавајућег „можда“. Примили смо као друштво много „импута“ са стране који све више уобличавају и нашу друштвену свијест и наш поредак, импута у којима је превише лажне слободе и квази људских/дјечјих права, а премало обавеза и одговорности.

Али, свијет се, ипак, креће напријед, и вријеме врбовог прута као васпитне мјере је давна прошлост. Гдје је, онда, излаз? Психолози кажу да је то у појачаној комуникацији са дјецом, надзирању њиховог понашања, јачању породичног круга, школског колективитета… У њиховом „отимању“ од виртуелне стварности којом су окружена и повратку у реалан свијет, какав год да је. За такву акцију, а последњи је воз за њу, неопходна је ангажованост цјелокупног друштва. Државе и законодавства, кампање разоружавања, појачаног присуства полиције у школама и школским двориштима, појачан надзор над друштвеним мрежама (прича о њиховој „слободи“ је мачку о реп, а ко не вјерује нека прочита Сноудена), а родитеља, васпитача, учитеља и професора да то заиста и буду. Јер, ово зло нити се сузбија нити се искорењује преко ноћи.

„Дјеца су украс свијета“ и то им дан, ноћ треба и говорити, и на дјелу показивати. Али, истовремено им се, макар и по цијену неке њихове сузе, мора рећи: „ВАШЕ ВИСОЧАНСТВО, СВИЈЕТ ЈЕ ВАШ, АЛИ ОВО НЕ МОЖЕ! И ТАЧКА“!

И тако, из дана у дан, стрпљиво, мукотрпно, као кад се пење уз стрму планину, упућивати их и водити до момента када су спремна да полете из гнијезда.

Наравно, илизија је да се ово зло може апсолутно предуприједити јер ће увијек бити инцидеанта, али се макар може драстично смањити. У противном, опет ћемо доћи у ситуацију да, како то ових дана неко мудар рече, „године ћутања претворимо у минут ћутања“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: