Историја се понавља, кажу.
Доказ за то могао би да буде, на примјер, одличан наступ младог Пецарског на Европским првенствима за младе 1987. и 2018. године.
Ту негјде, међу доказним материјалом, налази се и борба црвено-бијелог Савића против Арсенала 1978. и 2018, па чак и необична прецизност Максимовића на Олимпијским играма 1988. и 2012. године.
Не, просторно-временски континуум није нарушен и нико није путовао кроз вријеме.
Дјеца некадашњих великана често пожеле да буду као родитељи и баве се спортом – тај пут изабрали су Вујадин Савић, Ивана Максимовић и Марко Пецарски.
„Мој отац је већ прошао кроз све што ја тек треба да прођем и може увијек да ме посавјетује, што ми је много помагало и тек ће ми помагати“, каже за ББЦ кошаркаш Марко Пецарски, син Мирослава Пецарског.
Међутим, ни њима није лако да се пробију кроз спортску џунглу, због чега је мало фалило да Вујадин Савић лопту убацује у нешто мању мрежу – ону од коша.
„Знате какав је наш народ, много је невјерних Тома који кажу да ће тешко и син и отац да буду добри фудбалери… Притисак је велики“, наводи за ББЦ Душан Савић, легенда Црвене звезде.
„Вујадин је као мали тренирао и фудбал и кошарку, па сам ја зато навијао да изабере кошарку… Ипак, одлучио се за фудбал и данас више није само син Дулета Савића“.
Грбићи су можда најпознатија спортска породица у Србији – Вања и Никола су годинама били стуб одбојкашке репрезентације, док је њихов отац Милош играо за репрезентацију СФРЈ
„Спортски ген“
Савић, Пецарски, Максимовић, али и Олга Даниловић, Немања Јеврић, Лука Аџић, Никола Милошевић, Немања Милојевић…
На сцену стиже или је недавно стигла нова генерација младих спортиста који у себи носе „спортски ген“ – неки ће рећи „лако је њима, не морају да се пробијају да би их неко примијетио“.
Међутим, чињеница да су тата и мама велики спортисти младој глави зна да створи и велики притисак.
„Осјећала сам тај притисак, али и неки осјећај одговорности да не осрамотим родитеље и будем дорасла презимену“, каже за ББЦ Ивана Максимовић, стрељашица.
„Људи те увијек питају да ли ћеш бити боља од тате, да ли ћеш бити као он… Таквих реченица је било милион“.
Ипак, Максимовићима је успјело оно што многима није – двије генерације имају олимпијске медаље.
Горан Максимовић је на Олимпијским играма у Сеулу 1988. освојио злато, а његова ћерка сребро на ОИ у Лондону 2012. године.
„Да то није чест случај, радује ме то на неки начин“, каже Ивана уз осмјех.
Како каже, када је ријеч о притиску, кључну улогу играју родитељи.
„Моји су се од старта лијепо поставили, имала сам свој пут и њихову подршку… Више сам сама себи стварала притисак да достигнем успјех маме и тате.
„Тај притисак је донекле и нормалан, али су родитељ ти који те навикну на то и науче те да се избориш са њим“.
Ивана Максимовић је 2012. у Лондону освојила сребро, а 2016. у Рију је носила заставу Србије на отварању Олимпијских игара.
Телевизор
Како то изгледа из родитељског угла прича нам чувени голгетер Дуле Савић.
„Трудио сам се да Вујадину помогнем тако што до његове 18. године уопште нисам ишао на тренинге и утакмице…
„Био сам да га гледам уживо тек када је играо прву утакмицу за први тим, а то је било у Купу УЕФА против Динама из Тбилисија, али кришом, није знао да сам ту“.
Ипак, како каже, Вујадин је „веома снажна личност“ и успио је да се избори са притиском.
По повратку у Звезду из иностранства млађи Савић освојио је двије титуле, играо Лигу Европе, Лигу шампиона и постао капитен црвено-бијелих.
„И тада сам се трудио да се склањам, гледао сам га уживо само два-три пута у том периоду – против Арсенала, Келна и ЦСКА.
„Није ми лако да гледам ни на телевизији, а камоли уживо, а и знам да му је у почетку биле лакше кад ја нисам на стадиону“, каже његов отац.
На крају је мало фалило да још један Савић затресе мрежу Арсенала – а у Лондону мук.
„Да, то не може свако“, каже Савић уз осмјех.
Савић каже да дјеца познатих спортиста чак морају и више да тренирају од остале дјеце.
„Баш да би побиједили све који им не вјерују само зато што им је неко од родитеља био спортиста и да би превазишли тај став код људи.
„Та дјеца морају да покажу карактер, таленат, квалитет и много више напора да би се доказали. Богу хвала, Вујадин је то успио.
„Није му било лако, али јак је он. Прегрмио је и побиједио“.
Случај Пецарски
Међутим, ако најмлађе питате – притиска нема, тако барем каже деветнаестогодишњи Марко Пецарски, кошаркаш ФМП-а.
Прије више од три деценије Мирослав Пецарски био је дио чувене младе кошаркашке репрезентације Југославије која се у италијанском градићу Бормију попела на кров свијета.
Прошле године његов син Марко био је дио младе репрезентације Србије која се попела на кров Европе.
„Спортски ген је на мене доста утицао“, изјавио је он за ББЦ после освајања златне медаље.
„Прво, висину сам наслиједио од оца. Такође, као мали сам буквално одрастао са лоптом и то ми је урођено. Од малих ногу нисам могао да замислим да се бавим било чиме сем кошарком“, додаје.
Пецарски је те 2018. проглашен за најбољег играча Европског првенства.
„Отац ми је само рекао да дам максимум, да за остало не бринем и да је сигуран да ће све бити добро“, наводи Пецарски.
„А после турнира… Класика, као и сви други родитељи, био је поносан и честитао ми је“.
Како каже, отац га савјетује прије и после турнира, али током такмичења не.
„Каже ми да треба да радим оно што мислим и да он вјерује у то“, каже Пецарски.
На питање ко му је први честитао после финала, Пецарски је на конференцији за медије у Дому кошарке у Београду кратко рекао да је прво добио позиве од породице и пријатеља.
„Боље причаш од твог тате, сигурно“, додао је тада уз осмјех председник Кошаркашког савеза Србије Предраг Даниловић.
Миловановићи, Бјековићи, Петковићи, Димитријевићи…
Српски спорт имао је и низ других примјера родитеља и дјеце спортиста – што је једном изазвало доста буре.
Илија Петковић, бивши фудбалер и селектор, пред Мундијал у Њемачкој 2006. године, позвао је у репрезентацију сина Душана – и многи су били љути.
Спортских породица било је и у Црвеној звезди и Партизану.
Боје црвено-бијелих бране породице Миловановић, Савић и Аџић, док су на црно-бијелој страни Топчидерског брда ту Шћеповићи и Бјековићи.
Ту је виђен и један прелазак – Милош Димитријевић, син легенде Партизана Зорана Чаве Димитријевића, наступао је за Звезду.
Иначе, син Сава Милошевића, тренера Партизана, наступа за Јавор и недавно је први пут играо против оца, док син Владана Милојевића, тренера Звезде, игра у Грчкој.
Ипак, спортска породица може и много да помогне.
Ко боље разумије горчину пораза од некога ко их је већ преживио и небројено пута се закуцао у тај исти зид?
„Свакако да помаже уколико потичете из спортске породице, многе ствари другачије схватите од вршњака“, сматра Максимовић.
Трему пред велика такмичења и борбе можете понекад лакше да поднесете ако долазите из спортске породице.
„Све боље савладаш, али ти ни то неће помоћи ако не тренираш и ниси упоран“.
Слично сматра и Савић.
„Наравно да сам савјетовао Вујадина, ко би то боље радио од мене… И због искуства и због добронамјерности“.
„Шутирао је лопту од како је проходао, а из куће је понио таленат и љубав према Звезди коју и данас носи и шири око себе. Све остало је било на њему“.
А шта је био кључни савет?
„Да се апсолутно посвети фудбалу“, кратко одговара Савић.
Он је додао да је сину одувјек говорио да је најважније да буде прави професионалац.
„Рекао сам му да је важно да живи за фудбал 24 сата дневно и да ће му фудбал вратити онолико колико му да.
„Мораш имати поштен однос према сваком послу… Овде је, ето, ријеч о фудбалу“, закључио је Савић.
Извор: BBC News на српском
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: