Đakon Nenad Ilić: Crkva i njen tamni dvojnik

Hristos vaskrse!

Možda je ovaj period posle Vaskrsa dobro vreme da se pozabavimo našim ozbiljnim problemima, a da ne izađemo iz radosti koju zrači Vaskrs.

Sveti vladika Nikolaj u jednom od kriznih vremena koja nam ovde malo-malo dolaze piše:

„Crkva je jedina posedovala pravi lek, iako ga je zaboravila jer je i sama postala bolesna. Umesto da je ona svetu dala potrebni lek ona ga je tražila od sveta. Oslabljena u svojoj ulozi u svetu i zaboravljajući svoju sopstvenu vrednost, crkva ili neke crkvene organizacije sarađivale su sa prolaznim snagama ovoga sveta da bi ojačale svoju moć. Istorija nam pruža svedočanstva, ogromna poput planina, da je crkva uvek slabila kada je činila ustupke svoje duhovne snage bilo kojoj prolaznoj svetskoj sili… Crkva je ta koja treba da daje duh državnom uređenju, a ne da ga imitira„.

Ni u njegovo vreme nismo imali, a ni danas nemamo pravi odgovor kako da se odupremo bolesti sveta. Kako da i sami izbegnemo tu bolest.

Možda je najveći problem u tome što ne umemo uravnoteženo da se bavimo samokritikom koja vodi popravljanju, nego ili padamo u destruktivno kritizerstvo ili farisejsku pasivnu pobožnost.

Naslov knjige Sergeja Fudelja „Crkva i njen tamni dvojnik“ (naravno i ono što u knjizi piše), može da nam pomogne da se izborimo sa ovim problemom.

Krajnje je vreme da bez ikakvog sentimenta uočimo siluetu tamnog, mračnog dvojnika crkve i da ga izolujemo, da ne bismo morali u našoj crkvi da prihvatamo i stvari potpuno neprihvatljive.

Crkva je, kao što kaže sveti Nikolaj, u zagrljaju sa svetom obolela od bolesti sveta. Ta bolest u crkvi je zapravo njen mračni dvojnik koji ne priznaje svoju bolest. Crkva je danas između ostalog ugrožena finansijskim interesima sveštenstva, igrama moći i statusa visokog sveštenstva i psihološkim zavrzlamama verujućih koji se uplašeni od života sklanjaju u crkvu najviše iz anestetičkih razloga.
Mračni dvojnik se opet lažno predstavlja kao Crkva!
S jedne strane crkva je postala institucija koja se egoistično, ponekad skoro autistično pre svega stara o svom samoodržanju. Ne baš blizu Hristove misije. To donosi veliku smutnju među verujućima, smlačuje veru u Narodu Božijem. U razlivenim granicama Crkve odgovornost Crkve za narod je i dalje velika, a to svesno zaboravljamo. Ostrvo uslovnog mira, dečija „kućica“ – dovoljno je, mislimo.

U najužem jezgru, u Svetoj Liturgiji, još uvek nije prevladala svest o slobodi koja se zadobija urastanjem u Bogočoveka. Malokrvni vernici pod vidom sentimentalne pobožnosti ne prilaze Svetom Pričešću, Hristovom Telu i Krvi kao svom osnovnom cilju i dragocenoj prilici koju nam je Bogočovek ponudio. Beskrajno samokažnjavanje zbog, zaboga, lične nesavršenosti u predivnom poklonjenom generatoru Božanskog smisla i slobode, pravi generacije preplašeno- poslušnih ljudi koji ne daju svetu nikakav inspirativni primer sem pristajanja na sve što se oko njih dešava.
„Kako Bog da“postaje umesto iskaza vere farisejski otrov.
S druge strane množe se raskoli, potencijalni raskoli, povlačenje iz Crkve. I niko na to ne reaguje. „Kako Bog da“ – Ne!

Na delu je mračni dvojnik Crkve protiv koga smo prestali da se borimo.

Svaki greh u Crkvi nije greh Crkve nego greh protiv Crkve. To ne smemo da zaboravimo! Kome god pada na pamet da se „razočarava“ Crkvom ili da nezadovoljan stanjem crkvenog života ulazi u raskolničke aktivnosti, treba da postane svestan da je podlegao religioznoj gluposti, nepromišljenosti, a često i gordosti.

S druge strane – pobožni koji smatraju da ne treba kritikovati stanje u Crkvi moraju da razmisle da li oni zapravo podržavaju mračnog dvojnika, a ne Crkvu samu, Hrista samog.

U sumanutoj kalkulaciji nagrade koju kaparišemo u zamišljenom savršenom i večnom penzionom osiguranju, preti nam opasnost da zaradimo osudu!

Zbog svoje mlakosti i sebičnosti, neodgovornosti i neprihvatanja slobode. Sećamo se onoga iz Hristove priče o talantima: “ zli i lenji slugo“…

Primer – jedna prijateljica hoće da se krsti. Pobožni čovek je upućuje u veru, pošto nema ko drugi i kaže joj da kad se bude krstila treba prvo da odustane od svoje slobode! Ima li nešto netačnije a istovremeno prisutnije kao mišljenje i u Crkvi i u svetu koji distancirano posmatra Crkvu. Hristos je vaskrsao da nam omogući put slobode. Ali naša volja je tu neophodna. Ili da se predamo mračnom dvojniku?
Hristos je vaskrsao! I među nama je, sa nama je. On nas obavezuje.

„Čovek se može veseliti samo od radosti ili što je isto – od ljubavi. Strah Božiji je početak mudrosti ali nije početak vere. Početak vere je – ljubav. Izvan ljubeće vere mi ostajemo sa verom demonskom, jer i „demoni veruju i drhte“ tj imaju strah. A mi verujemo zato što volimo Boga“, piše Fudelj na tragu otaca. I starih i novih.

Ako zaista volimo Hrista, preuzmimo odgovornost i počnimo konačno nešto da činimo da mračnog dvojnike Crkve izolujemo i isteramo. Ako je to nemoguće u punoj meri – makar da i mi i svi oni koji nas gledaju vidimo nekakav naš napor u tom pravcu.

Hristos vaskrse!

(Izvor: Fejsbuk)