Đački Rastanak – Branko Radičević

Nesi, breže, čudo ti za oko,
ne dižeš se do neba visoko,
nesi gora umilnoga latka,
kad ko šeće da je šetnja slatka,
ni se voda sa kamena sliva,
kad ko legne da slađe počiva,
a ko traži za veselje cveće —
zaman traži, tu ga naći neće.

Nekoliko ovde je drveta,
al’ de rastu, to su mesta sveta,
nji je tužno posadilo doba,
svako s’ vije više jednog groba,
po grobovi trava obilata,
na dekome cveća umiljata,
ko zna koga grob ovaj pokriva,
možda cvetak tu kakav počiva,
pa je cveće poitilo amo
da se samcit bratac ne bi teškô,
veće mirno u grobnici leškô.

Spavaj, brate, tu sanak slađani,
kiti, cveće, grob njemu lađani,
ta sve mu je možda ovog sveta
ugrabila ova raka kleta,
ta od sviju njegovi milina