• Поглед

Дивна и Јелена – Кантар заслуга за народ

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Дивна Вековић је била стипендиста Краља Николе и студирала је у Паризу. У медицинским круговима је позната као прва жена љекар у Црној Гори.

Јелена Савојска и Дивна Вековић фото: Журнал.ме

Пише: Небојша Бабовић

Дивна Вековић је била стипендиста Краља Николе и студирала је у Паризу. У медицинским круговима је позната као прва жена љекар у Црној Гори. У литерарним круговима је позната као жена која је прва превела „Горски Вијенац“ на француски језик. Чланица Међународног црвеног крста у Женеви, медицинска сестра у Првом свјетском рату, аутор једног од првих француско-српских рјечника , преводилац и приређивач на француски дјела Ј.Ј. Змаја и Вука Караџића. 1939, слутећи шта ће се десити, враћа се из Париза у Беране.

Протосинђел Панто Прокопије Вековић је био свештеник, први учитељ из Берана који је био наставник у Беранској гимназији, слободарски настројен, био је мучен од стране власти Османског царства, након тога интерниран у логор од стране Аустро-угарске, да би на крају од посљедица мучења и логора и преминуо 1919. године у 50. години. Овакве, врло сужене биографије, којих се не би постиђеле ни много веће државе су биле повод да Општина Беране усвоји предлог да двије улице у Беранама понесу име по Дивни и Панту. Да неке нове генерације пред собом имају идеале у људима који су улагали у своје образовање и ширили га свуда око себе.

Но то није било довољно некаквој комисији Министарства културе која је ове предлоге одбила, позивајући се на члан 10 закона који каже Није дозвољено подизати спомен-обиљежје:

4) лицу које је било сарадник окупатора, његовог савезника или помагача;

5) лицу које је заступало фашистичке, шовинистичке или нацистичке идеје или идеологије;

6) лицу које је осуђено за кривично дјело против човјечности или других добара заштићених међународним правом или је проглашено ратним злочинцем;

7) лицу које је у историји Црне Горе или у историји човјечанства имало негативну улогу.

Невидљива комисија је Дивни за зло узела то што се није прикључила партизанима, него је рат провела радећи у болници у окупираним Беранама. Комисија није узела у обзир смутне мјесеце послератне револуционарне правде и чињеницу да је изгубила живот без судске пресуде. Није узела у обзир ни чињеницу да од њене руке за вријеме рата није страдао нико, а спашени су и излијечени многи. Али је Комисија констатовала да је Дивна сарађивала са Италијанима.

Истовремено, та иста комисија је врло лако Ивану Вуковићу одобрила подизање споменика краљици Италије с којом је Дивна “сарађивала. На кантару идеолошке комисије, бити на челу фашистичке државе је мањи гријех него покушавати живјети под фашистичком чизмом. Комисија показује да у најгорем малограђанском духу више цијени Јелену која је постигла позната јер се из добре куће још боље удала, него жену која је ни из чега помјерила границе учешћа жена у друштву и која је свијету представила наша највећа културна дјела.

Да је апсурд већи, реиздање Дивниног превода Горског вијенца је прије пар дана добило награду на Сајму књига у Котору. Показује комисија како стварно жели да види улогу жене у друштву. Само као одану супругу ма каквог мужа. Мужа којег су Италијани трупачке протјерали након рата. И тако наша комисија лагано рехабилитује италијанске окупаторе и дозвољава им да се суоче са својом прошлошћу, док нас држи заробљенима у њиховим илузијама. А то потврђује и примјер локалног свештеника за кога нам је такође ускраћено право на сјећање. Прокопије је 30 година живота провео у сукобу са османским и аустријским властима, описмењавајући нашу дјецу када је то стварно био ризик? Њега је комисија прогласила неподобним јер је 1918. био учесник Подгоричке скупштине.

Човјек који је за живота видио више зла него добра и који је пред крај живота дочекао да буде свој на своме, је забрањен јер је коначно видио прилику да се у једном политичком чину дође до вијековима сањане слободе. Потезом оловке цетињског чиновника прецртане су све његове ране од турских синџира и године логорског живота у аустрији, јер је на том поквареном кантару учешће на Подгоричкој скупштини чин издаје. Срећом је изгледа умро 1919, јер би му вјероватно прикачили и епитет фашисте.

Истовремено, држава са радошћу аустријске тврђаве представља као своју туристичку понуду, бивше логоре претвара у хотеле, а сужње логора у издајнике. Но, ми из Берана смо изгледа навикли на ова гажења. Кад је синдром, нека је Штокхолмски. Сви ови примјери су само још један мали доказ паралаже у којој живимо и неискрене жеље за било каквим разумијевањем међу нама. Можда ће се некоме ове ствари учинити небитним у обиљу других проблема, али ако ти не дозвољавају да полемишеш о ликовима старим вијека, оразличитим историјским околностима и искуствим, како мислиш да ће те пустити да причаш о ономе што раде данас? Како мислиш да ће те пустити да замишљаш државу у којој се не питају ништа?

Журнал

Прочитајте ЈОШ:

Светионик Српства у вјековној тами: „Цариградски гласник“ једини лист нашег народа у Отоманском царству

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: