Дивље, лијепо, јефтино

На Илиндан 2015, када се кроз медијску праћку овај плаво-бијели оглед одапиње с нулте надморске – стађунске обалне врелине нису посустале. Сезона је у шпицу, и није угодно бити Херцегновљанин који би до подна да обави неки посао у 50 км удаљеном Котору, или да увече вижита нешто удаљенију Будву, преко свих загушених трака што хрле к трајектном прелазу Каменари – Лепетане.

Св. Илија, детаљ, Бока Которска (Фото: Н. М.)

Бококоторским приморјем вијуга саобраћајна змија, 40 на сат.

Када се за коју седмицу у Котору буде свечано прослављала смрт богиње Сезоне, под називом Бокешка ноћ, при чему ће се обнављати венецијанска фешта стара вјековима, нити ће се у град од неких поподневих сати моћи колима, а тешко да ће се моћи и бродовима.

Бока је пуна као шипак.

Али нека нико не мисли како ће радишни Заливљани, посебно не за сезонску узду доведени Црногорци, зарадити много.

Доба апсолутног шпица, мајке свих нервоза, седам знојева по сату, једино вријеме је у коме се нешто уопште може акужати и инкасирати. И траје прекратко. Четрдесет и пет дана. А ваља, у бајковитом но скупом амбијенту, преживјети преосталих 320.

Зато ових дана интензивно ширим руке, и у лица се са сезонским Бокељима љубим, упитан на српском све у 16: Каква је то алхемијска формула која вам је родила увијек златни – годишњи одмор?

С температуром мора од 28 степени, и до те мјере богатим, квалитетним културним садржајем да се Бокељско приморје од Новог до Буљарице ваља замислити као урбанистички спојен, велики град – ко може бити незадовољан?

У бутигу ми улазе многи странци, одушевљени географијом, пуни суперлатива. Не рачунајући Русе, сваког дана разговарам с Французима, Енглезима, Нијемцима, Италијанима, Шпанцима, Грцима, Пољацима, Румунима, Норвежанима, Швеђанима, Холанђанима, Америчанима, Аустралијанцима, Новозеланђанима… Кад осјетим да кога занима, причам о темама о којима је прије 100 година фурештима савјетовано да не питају: о историји, језику и вјери, потом о књижевности, ћирилици и латиници, о рибама, шкољкама, о биљкама чија су сјемена донијели поморци. О поморству. О Боки као најмањој географији с највише историје на свијету…

Постављам и ја питања, баш као и дијагнозу: свима смо њима права егзотика. Гледају нас као чудом преживјелу врсту усљед камења и драча, како је дословно гласила млетачка формулација из доба барока. Као што ваља посјетити Кубу док је шјор Фидел жив, тако ваља вижитати Монтенегро за живота дон Мила, стекао сам утисак. Дивље јесте, лијепо јесте, јефтино – странцима – јесте.

Одговарају ми мантром да свијет више није луд да зарати поново. О догађањима у Украјини немају јулских и августовских сазнања. О гомилању оружја у балтичким републикама такође нису чули. Расплет па заплет грчке кризе није им у фокусу. Исламска држава јест баук, но поодмакнут. Израел не помиње нико. О Русији казују уз осмијех, но без симпатија. Тврде да поштују цркву али да нису вјерни. Овдје им је лијепо, кажу, стекли су 1 гига фотографија, добили су боју, килце вишка, и фејсбук пријатеље.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: