Дису у част: У библиотеци која носи песниково име изложене старе и ретке књиге Адлигата
Превод Новог завета фото: Адлигат
Поједина издања која су представљена на изложби стара су скоро 300 година, а неке од изложених књига, као што је прво издање српског Грађанског законика из 1844. године, не могу се видити ни у најзчанајнијим српским ни светским библиотекама.
На изложби су прва српска енциклопедија из 1818, прва цензурисана књига у Срба из 1815, први српски студентски часопис и ретки уџбеници из 19. века, као и десетак наслова, углавном црквених књига, штампаних пре 1800. године.
„Тада су књиге биле вредне као некретнине, па се у породичним тестаментима моје породице са једнаком пажњом пописују некретнине и књиге. У трајању ових књига скрива се историја трајања и духа нашег народа. Поједине примерке су моји преци носили преко Албаније ушивене у гуњ, неке су закопавали испод винограда да их не отму комунусти, а то је само део веома бурне историје тих књига и нашег народа“, каже Виктор Лазић, председник Адлигата.
Један део изложбе посвећен је Миловану Видаковићу, првом српском романописцу, а засебан део посвећен је и првим делима Вука Караџића и Доситеја Обрадовића.
Нарочито се истиче прво издање славног Вуковог превода Новог завета из 1847. године објављено у Јерменском манастиру у Бечу. На једној књизи налази се и посвета Вука Караџића, док су нарочито занимљиве и сабране молитве Катарине Велике, преведене и штампане на старом српском језику још за време њеног живота.
„Чачанска библиотека је веома захвална Адлигату за овако изванредну изложбу. Изложене књиге које нам је позајмио Адлигат презуете су из библиотека породице Лазић, Милорада Панића Сурепа, старе београдске породице Леко и слависте Богдана Терзића. Аутори изложбе су библиотекари Биљана Раичић и Мирко Драмац“, каже Богдан Трифуновић, директор Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис“ у Чачку.
„Када ме питају колико дуго живим и дишем са књигом, колико дуго се бавим овим послом, одговарам – само 250 година, толико моји преци сакупљају књиге и помажу културу. Сада је породична традиција постала и удружено задужбинарство. Сетимо се традиције и културе која је део свакога од нас, то су вредности због којих смо ми и део Византије, и део Европе, и део Америке, и део света. Наше највеће богатство је у књигама. Чини ми се да би чак и Свети Сава данас завапио речима Доситеја: ‘Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!’“, закључио је Виктор Лазић.
Да, Књига коју нећемо дати. Вреди.