Dimitrije Andrejevič Dostojevski: Umjetnost razgovora sa Bogom

Osim što se o Fjodoru Dostojevskom, njegovom stvaralaštvu nije smelo u SSSR govoriti, niti čitati njegove knjige, postojala je još jedna zabrana od strane boljševičkih vlasti – svaki dokument o njemu ili njegovom potomcima bio je pod strogom zabranom tih 20-ih, 30-ih, 40-ih godina 20. veka.

Od momenta, kada sam saznao da sam praunuk Dostojevskog, počeo sam da živim dva života, pradede Fjodora Mihajloviča i moj, kaže u razgovoru za „Pečat“ Dimitrije Andrejevič, praunuk Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

Velika je čast govoriti sa potomkom Fjodora Dostojevskog, najvećeg pisca svih vremena, genija, čija su dela jedinstvene lepote, savršene hrišćanske ljubavi. Dugo niste znali ko Vam je pradeda?

Ne sećam se tačno datuma, kada su mi rekli da sam praunuk klasika ruske književnosti. Sećam se samo da su me upozorili da o tome ne govorim, bilo gde da se nalazim, pošto je do početka 70-ih godina Dostojevski u SSSR-u smatran kontrarevolucionarnim piscem i nije se o njemu govorilo, niti učilo u školi.

Od 1934. do 1947. godine F. M. Dostojevski praktično nije objavljivan, međutim, njegove knjige nisu oduzimali prilikom hapšenja vlasnika. Štaviše, odmah posle rata sam Staljin je dozvolio da se objavljuje, očigledno shvatajući da Dostojevski leči ranjenu dušu. Počeo sam da čitam njegova dela sam i to je dobro, jer je on potpuno lični pisac.

On se u potpunosti otkriva kada ta pitanja koja je on rešavao, postaju i tvoja pitanja. Njemu treba verovati, uzeti ga za učitelja. Upravo tako se desilo i sa mnom. Čitajući ga, zaboravljao sam da smo iste krvi. Postepeno sam počeo da shvatam da moram da proživim dva života. Kasnije sam postao posrednik između čitaoca i velikog pisca.

Stasavao sam u ondašnjem Sovjetskom Savezu. Rusko dete koje je živelo životom većine ljudi u ondašnjoj državi. Bilo je teško, godine neizvesnosti i siromaštva. Godine kada se merila svaka izgovorena reč. Trebalo je opstati! A mi, Dostojevski! Već sam čitao stihove Puškina, posećivao Puškinov muzej, kasnije njegov Institut…

Dostojevski je u to vreme u SSSR bio, dakle, zabranjen pisac. Suviše je bio skopčan sa Bogom, hrišćanskom mišlju, dubinom Hristove ljubavi, sa pravoslavnim dušom koja iskreno greši i iskreno se kaje. Kroz njegove knjige je pulsiralo živo rusko srce i mirisala ruska duša. To sam, naravno, kasnije shvatio.

Tada sam bio dete. Kada je moja majka procenila da sam stasao da može da mi kaže tajnu i da naučim da je čuvam, ispričala mi je sve… Imao sam 14 godina. Nagovestila mi je da se pripremim za vreme koje će doći, kada će se vratiti slava Dostojevskom!

Umeo sam da ćutim,. Kada mi je majka rekla ko sam, da u mojim venama teče krv Fjodora Dostojevskog, da je to najveći ruski pisac i da ga ceo svet slavi, bio sam iznenađen, ali i tronut čašću! Bog mi je dao da negujem sećanje na njegovo ime, na slavu njegovu i slavu Rusije. Ruska kultura se ne može zamisliti bez Dostojevskog, niti Fjodor Mihajlovič bez Rusije. Kao da su se stopili.

Da li je i u kojoj meri, Vaš život bio predodređen činjenicom da ste potomak Dostojevskog?

Nositi takvo prezime poznato celom svetu, veoma je teško. Odnos prema meni se menja, ljudi počinju pažljivo da me zagledaju, da traže zajedničko sa piscem, i ne samo sličnosti! Složeno je bilo preći na običan razgovor sa čovekom koji bi me zainteresovao. Naravno, postoji mogućnost ne izgovarati svoje prezime ili objasniti da smo jednostavno samo prezimenjaci.

Međutim, moj drugi život je tražio od mene izuzetne kvalitete, dostojne velikog pretka i ja sam se trudio da ih u sebi izgradim. Od trenutka kada sam saznao svoje korene i poreklo, život mi se promenio. Fasciniraju me misleći ljudi koji duboko poniru i shvataju suštinu i značaj stvaralaštva Dostojevskog. Istinska umetnost i duboka hrišćanska filozofija utkani su u njegovo genijalno stvaralaštvo. Otac Justin Popović, srpski svetitelj, kojeg mnogo volim, ispisao je do sada najlepše rečenice o stvaralaštvu i umetničkoj i duhovnoj misiji Fjodora Mihajloviča Dostojevskog.

Kako ste doživljavali Fjodora Dostojevskog – pisca, filozofa, stvaraoca koji je izgarao za čoveka, bližnjeg, za umetnost, za Boga?

Veliki deo života proživeo sam u sovjetskom periodu. Iako nisam bio komunista, već naprotiv uveren da nećemo izgraditi komunizam (to što je Dostojevski nazivao mravinjakom), stvarnost je činila svoje. Propaganda svetlog lika komunizma, ipak je na mene uticala i bilo mi je teško da se razaberem u tamnim stranama ljudske duše o kojima je pisao Fjodor Mihajlovič. Pored toga, tada sam bio ateista i to je osiromašilo u samom početku moj doživljaj njegovih dela.

Dostojevski je simbol Rusije u njenoj nepreglednosti, iskrenosti, slobodi. Da li se slobodoumlje nasleđuje?

Prilično je izučen život ruskog pisca i genija, čak i samo porodično stablo, stablo njegovih predaka, jer porodičnom stablu Dostojevskih je više od 500 godina. Mogu da kažem da se nasleđuje u većoj ili manjoj meri praktično sve što je nakupljeno od strane predaka.

Sama genijalnost Fjodora Mihajloviča, kako mi se čini, jeste nasleđe njegovo od predaka koji su u 70 odsto slučajeva bili sveštenici raznih hrišćanskih konfesija. Njih je sjedinjavala propoved, umeće držanja govora koji dopire do srca pastve. Razgovor sa Bogom. Odjeci njihovi, naravno u manjem stepenu, predati su i meni. I ja danas, kao pisac, preživljavam i u duši reagujem na sve što se događa u Rusiji.

Koliko je danas potomaka Fjodora Mihajlovića Dostojevskog? Da li su svi u Rusiji?

Bogu je bilo ugodno da produži, makar i tanku, grančicu od pisca. Neposredno od njega direktni potomci jesu članovi moje porodice, na čelu sa mnom. Naravno, postoje i druge grančice od njegove braće i sestara, i svi živimo u Rusiji. Karakteristično je da su Dostojevski nasledili posebnu ljubav prema zavičaju, koja nikome nije dozvolila da napusti Rusiju posle revolucije, iako su bili u opasnosti da budu pobijeni, kao neprijateljska klasa.

Dostojevski su bili prema poreklu dvorjani, mnogi su poginuli u grozničavim godinama Građanskog rata. Imam tri praunuke, praunuka i sina Alekseja. Bog mi je podario unuke, Mariju, Veru i Anju. I unuka Fjodora. On je najmlađi, tako da u porodici ponovo imamo Fjodora. Uvek im ponavljam to da oni nose gene Dostojevskog.

Unuke su bile malene kada sam ih prvi put vodio u Staru Rusu na „Čitanja Dostojevskog“. Kada sam Anji, sada odrasloj devojci, pokazao sabrana djela Fjodora Mihajloviča u 30 tomova, razgledala ih je i diveći se rekla da ona toliko ne može da napiše. Kroz nekoliko dana Anja je presavila hartiju i napisala „svoje delo“, srcem deteta. Sada je ta „knjižica“ u fondu Muzeja F. M. Dostojevskog u Peterburgu.

Vera je muzičar i odlično komponuje. I Maša se ostvaruje u umetnosti. Moj sin, Aleksej je u neku ruku privilegovan u duhovnom smislu. On je za kormilom broda koji prevozi monahe i vernike na ostrvo, u manastir Valaam. Proputovao je svet, ali njegova ljubav za pravoslavnu Rusiju je velika.

Ja sam već u odmaklim godinama, moje obaveze i putovanja po svetu u misiji popularizacije i negovanja poštovanja prema stvaralačkom geniju Fjodora Mihajloviča, polako prepuštam sinu. Aleksej uskoro putuje u Španiju na Akademiju posvećenu stvaralaštu Dostojevskog. Srećan sam što Aleksej shvata svoju misiju, što će nastaviti sa njom, kada ja ne budem više imao snage.

Koliko današnji svet razume Fjodora Dostojevskog, da li mu se odužuje na pravi način?

Ateistički svet je Dostojevskog doživljavao samo kao neprevaziđenog znalca ljudske prirode. Trebalo je biti hrišćaninom, i to upravo pravoslavnim, da bi se doživeo Dostojevski u svoj svojoj punoći. Poljski režiser Andžej Vajda je u razgovoru sa mnom priznao da vrhovni nivo njegovog stvaralaštva predstavlja produkcija po romanima pisca. Međutim, on je bio svestan da ne može spoznati svu punoću Dostojevskog: „Jer ja sam katolik“, govorio je.

A Rusija? Sada Rusija iz državnog ateizma ide drugim putem ka Bogu, ka Crkvi. Obnavljajući u sebi veru, Rusi u sebi obnavljaju i pravoslavnu dušu i u tome im mnogo pomaže Dostojevski.

Kada čovek razgovara sa Vama stiče utisak da je duh Fjodora Dostojevskog – tu, u Vašem domu, ili sa Vama? Da li se dešavalo da ponekad u sebi prepoznate njega?

Mnogi moji poznanici govore da podsećam na pisca i to ne samo po spoljnom izgledu (sada moram da govorim da izgledam starije, jer sam nadživeo svog pradedu za 15 godina), nego i crtama karaktera i svojim ubeđenjima. Osećam se kao samodržavni monarhista, kao i Fjodor Mihajlovič.

Uveren sam da se rab Božiji Fjodor Mihajlovič na nebu i dalje moli za našu porodicu i za svu Rusiju. U Muzeju Dostojevskog govorim mladim generacijam i svim posetiocima o svom pradedi. Čini mi se da ponekad u snu razgovaram sa njim.

Uz to Vi pišete…

Pišem nevelike priče. To su odjeci nasleđenog „književnog“ gena. Međutim, ne težim da ih publikujem ili da postanem pisac. Uostalom, to kao da mi je zabranjeno. Fjodor Mihajlovič je svojim stvaralaštvom sve rekao i za sebe i za svoje potomke.

Bili ste u Srbiji. Kako ste doživeli srpski narod?

Misionareći i govoreći o delima Dostojevskog boravio sam u 24 zemlje sveta i jedino sam se u Srbiji osećao kao kod kuće. Tako se desilo da sam oba puta napuštao Srbiju sa suzama u očima.

I ne samo zbog toga što nisam želeo da odem, nego zato što sam prvi put na putu ka aerodromu video šatore izbeglica iz Srpske Krajine, a drugi put, kada sam se vraćao sa mnogostradalnog Kosova i Metohije. Tamo sam prolazio pokraj ruševina srpskih sela i svetinja, pustoši koje je iza sebe 1999. ostavljao NATO i varvarsko američko bombardovanje. Osećao sam da sva tragedija srpskog naroda prolazi kroz moje srce.

Kako se odnosite prema zlu koje tri decenije podnosi srpski narod?

Teško sam preživljavao svaki dan bombardovanja Srbije, a još teže činjenicu što vam tada Rusija nije mogla pomoći. Posle NATO agresije na SRJ krenuo sam u Srbiju. Zgrozio sam se kada sam video porušene građevine u Beogradu, kada sem video koliko vam je zla naneo Zapad, da nema grada koji nisu ranili. Porušenu zgradu RTS gde je stradalo 14 nevinih, hrabrih ljudi ne mogu nikada da zaboravim.

U blizini je ruska crkva, ona je, srećom, ostala cela. Tugovao sam danima po povratku u Rusiju.

Posetili ste Kosovo i Metohiju. Šta nikada nećete zaboraviti?

Bio sam na Kosovo i Metohiju 2002. sa jednom delegacijom. Tada je prvi put posle 1999, organizovan neki kulturni događaj na KiM. Naime, u Kosovskom Mitrovici je bila retrospektiva festivala „Zlatni vitez”!

Nikolaj Burljajev, ruski reditelj i glumac bio je tada umetnički direktor festivala, a u ruskoj delegaciji je bio i beloruski reditelj Miahil Ptašuk i ja, ispred Muzeja Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji se tek osnivao. Video sam tada srušena srpska sela, zgarišta, opustošene kuće, uništene škole, razrovana groblja, spaljene i do temelja porušene crkve i manastire. Bio sam zgrožen. Užas. Neizmerna tuga… nisam mogao da se odvojim od Srba. Bio sam potresen. Miahil Ptašuk je snimao. Sećam se, padao je sneg … Tuđinski vojnici su čuvali srpske svetinje… pitao sam Srbe kako im je, i čiji vojnici imaju ljudskosti. Kazali su mi da ih štite i razumeju italijanski, a potom španski, francuski, grčki vojnici…

Kada sam kročio u Visoke Dečane, Pećku, Patrijaršiju shvatio sam da se duša Srba nalazi tu, na Kosovu i Metohiji. Vekovna lepota koja na nebo podseća… srpski svetitelji, čiji se duh oseća, menjaju svakog čoveka koji kroči u svetinju. Poklonio sam tada Pećkoj patrijaršiji dve ikone Svetog Jovana Kronštadskog.

Strašno je bilo to vreme. Srpska vojska i policija su posle juna 1999. morale da se povuku, a albanski zločinci su harali. Ubijali su nedužne, nezaštićene Srbe bez milosti. Stradao je goloruki narod. Čuli smo da su 2001. blizu Pećke patrijaršije ubijene Srpkinje, majka i kćerka, albanski zločinci su ih isekli na komade. Sahranjene su u manastirskoj porti, pridružile su se novim kosovskim mučenicima koji, takođe, tamo počivaju. Tuga je vladala u drevnoj srpskoj svetinji.

Sećam se igumanije Fevronije, njenih suza i molitvi monahinja. Monaštvo je tugovalo za narodom. Od veličanstvenosti Visokih Dečana, čoveku zastane dah. Gledati, kroz suze, nebesku lepotu na zemlji, okovanu bodljikavom žicom, momenti su koje nikada neću zaboraviti. Sećam se helikoptera koji su nadletali svetinju, italijanskih vojnika do zuba naoružanih, tenkova i slušao molitveni poj monaha Dečanaca. I danas ih čujem.

Nas trojica smo krenuli u manastir Devič. Italijanski vojnici su nas molili da ne idemo u Drenicu, rekavši da su tamo albanski ekstremisti gori od zveri koji su ubili i izmasakrirali mnogo Srba, žena, ljudi, staraca a ni deca nisu pošteđena. Mnogi su bili žrtve trgovine ljudskim organima.

Na tom mestu su poginula dva ruska vojnika braneći Srbe. Italijanski vojnici nisu smeli da nas puste da idemo sami. Video sam manastir Devič, i danas mi suze krenu kada se setim prizora, manastir ojađen, razbijena ploča na kivotu Sv. Joanikija, ikone oskrnavljene… Kasnije su ga spalili i sa zemljom sravnili albanski zločinci. Razgovarao sam sa igumanijom i toliko hrabrosti, ljubavi prema Bogu i svom narodu nisam nigde video. Pričala mi je da su ih ruski vojnici pomagali kada je bio najteže. I francuski. Posetili smo i Osojene. Tamo su Srbi, živeli u kontejnerima, a sneg je vejao.

*Imali ste prilike da posetite i naš drevni Ras. Kakve utiske odande nosite?

Posetili smo i Đurđeve Stupove. Video sam stari Ras, ostatke drevnog srpskog grada-tvrđave. Hodao sam zadivljen srpskom istorijom. Đurđevi Stupovi su bili srušeni u vreme Turaka, 300 godina je crkva Sv. Đorđa gledala u nebo. Bio sam ganut svetinjom iz 12. veka, koju je sagradio Sv. Simeon Mirotočivi. Mnogo volim Srbiju i srpski narod.

Prvi put u Srbiji sam bio 1995. godine, tada sam gostovao na premijeri „Idiota“ u Beogradskom dramskom pozorištu. Posetio sam i Novi Sad, upoznao Vojvodinu, plovio po Dunavu… Te 1995. shvatio sam da su Rusi i Srbi jedan narod. I sudbine su nam slične, uvek se borimo za pravdu. Sloboda nam je sveta. Nas, Ruse je decenijama uništavao boljševizam, a Srbe komunizam. Ne znam da li ćemo se ikada od toga oporaviti.

(Izvor: Biljana Živković/ Pečat)