Деветнаест година

Пише: Батрић Бабовић

Деветнаест година црногорске независности прошло је као деветнаест секунди неког обичног дана. Мој стриц био је један од најгласнијих поборника црногорског самосталног исхода на политичку сцену гдје столују европске и неевропске земље. Прије пар мјесеци говорио је мом млађем брату који није гласао на референдуму 2006.године јер живи у Београду, да ће Црногорци ускоро доживјети судбину Абориџина. Језички лет за црногорску паралелу до предалеке Аустралије није му баш потребан, јер има могућност да мисао спусти на равно поље с ону страну Смиљевице, па да на усуду тог народа коме и сам подсвјесно припада изгради исти ниво судбине за свој политички наратив. Он то не чини из њему знаних разлога. А разлога је безброј! Имена су мрска!

****

Ернест Хемингвеј написао је роман „За ким звона звоне“. Хемингвеј ме подсјећа на Шпанију која никад није умрла. Генерал Франко подигао је споменик свим погинулим борцима за Шпанију. Деветнаест година касније у Црној Гори живе мајски ровови из 2006.године. Нико не поставља питање за ким звона звоне? Можда је многима одавно одзвонило. Гдје су Џордани, Анселми и Марије? Љубав ослобађа од свих демона.

****

Видим бистро тај давни 21.05.2006.године. Затекао сам се у свом завичају због гласања на референдуму. Мом деди баш тог дана пукао је чир на желуцу. Његов син-мој стриц био је на гласачком мјесту чувајући тадашњи трен за европску будућност Црне Горе. Дошао је у болницу чим је чуо шта се десило. Са хирургом који је био дежуран тог дана ушао сам у операциону салу, јер су све колеге осим њега биле на референдумским биралиштима као чувари кутија испред политичких блокова. Након завршене операције, стриц је загрлио хирурга и мене. Подјеле су пропале. Стриц и деда нису дијелити исте референдумске вриједности. Покојни хирург и моја маленкост били смо у истом референдумском табору. Све је јасно.

****

Ехо оних стричевих ријечи о судбини Црногораца још увијек одзвања у мом уму. Аустралија са Океанијама никад доста! Има ли нас истих а разноимених у Црној Гори? Брат је мио ко год био!

****

Талум је добио одбрамбени зид од поплава. Лим је вјековима чинио чуда. Хареме су спасене. Стазе мог дјетињства којима сам годинама ишао у основну школу. Пјешке. Данас не сретам ђаке на истим стазама. Са стричевима не разговарам на ту тему. Од порађаоне постала је бијела куга. Стаза мог дјетињства.

****

На прсте се могу набројати догађаји који су обиљежили епоху. Устав из 2007 године, једнострано признање јужне српске покрајине 2008 године, улазак у НАТО 2017 године…. Мора се примијетити да се пред сваку туристичку сезону покрену реконструкције регионалних и магистралних путева. Још да се Јеловица олабари па да сви одахнемо. УАЕ. Спас за све нас!

****

Амбиција да се сви активно баве политиком нигдје није тако јака као у Црној Гори. Академски тигар од милоште зову Црну Гору у нашем непосредном окружењу. Прича се да имамо највећи број високообразованих људи са енормним бројем факултетских диплома. Имамо свега у изобиљу. Имамо ли себе? Имамо ли снагу за андроиде и ново доба у које вучемо вагоне старих незнања и несугласица са собом?

****

Европска Унија мајка је сналажљивих Црногораца. Копенхаген је мајка за све Васојевиће. Планира се упућивање специјалне радне групе која би испитала који то фактори животне средине спајају Андријевицу и Беране са једне и Копенхаген са друге стране. Америка нема Ловћен, Беране…. Којекуде мој страшни усуде…

****

Стаза која води од моје завичајне куће према мјесту званом Шер( скраћеница од Шехер) зарасла је у шибље и коров. На путу имају три куће у којима ноћу гори упаљено свијетло. Средња старосна доб домаћина виша је од 70 година. Дио пута је асфалтиран а дио није. Село спава. Најљепша ријеч за најтеже стање!

****

Толкиновог „Господара прстенова“ затекао сам на столу испред једне куће у мом завичају. У унутрашњости куће тражећи домаћина наишао сам на два упаљена телевизијска екрана. У двије зидом одвојене собе. На једном екрану било је засиједање црногорског Парламента, а други је емитовао репризу емисије „Никад није касно“.

Опредијелио сам се за Скупштину Црне Горе. Није ми јасно откуд Толкин у овом сабору сличних вриједности? Вријеме је за уљезе на свим нивоима!

****

Градивна радња покривање куће ових дана актуелна је у мени блиском дому. Кров не прокишњава, али је најстарији члан домаћинства који је стар око 80 година донио одлуку да се исти покрије новим црепом. Једини проблем причињава ко ће да финансира тај подухват. Питао ме је да ли ће Алабар улагати на Смиљевици? Каже да парче његове ливаде покрива све на кући. Давне 2006.године гласао је заједничку државу са Србијом. Заборавио је на слоган „Црна Гора није на продају“.Тај слоган био је круна његовог референдумског блока. Бог ће знати шта се збило за ових деветнаест година. Све тече.

****

Од мјештана једног насеља сам чуо причу да кад облак долази од оног виса може са великом извјесношћу почети да пада киша. Знаке неба распознају независно од школске спреме, а знаке живота послије референдума скоро да не примјећују. Сметње на везама са реалним стањем су чудо невиђено.

****

Док будеш тамо буди спреман да народ зове. Док будеш тамо помози све што можеш. Док будеш тамо помози сиротињи… И обавезно дај упут за Београд ако неко тражи….

****

Истина је само једна. Зато и боли. Деветнаест година празног хода. Магли и сљепила. Тумарања и тандарања. Лагања себе и других. Продаје једне врсте бубрега за друге. Калабрија, Сардинија и Сицилија у комаду. Београдско-подгорички пјенушави напитак по имену шампањац уз постајање мајке и тетке (не)зависним дежелама. Токови црногорских ријека памети отичу ка ЕУ. Слично је и са теткићима. Деобе и сеобе су наша карма.

****

Намети нас чекају. Никад није јасно! Баш ништа!

****

Ако Бог да и срећа јуначка биће још боље за двадесету годишњицу независности. Да је вјечна.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: