Десанка Максимовић- Вјечновати у тишини биља и жуд за срећом

Пише: Слободан М. Чуровић Тушински

Вјечновати у тишини биља, травки, то је пјеснички хербаријум од срца пјесникиње што је као мало ко била укоријењена у нити природе.

Ишчуђавања али и ослушкивања сваке травке , разумијевајући тајни говор, клокот, кроз шум вјетра, кроз сваку стабљику што се горди испод високог неба и дрхти на сваки корак, јер све што дође може повриједити, бити одсудно исказивање неповјерења и бол.

Десанка Максимовић је болећивим писмом, прекинула континуитет орно задругарске поезије, да буде услужни сервис идеологији, менталних ураниловки, гдје је пожељно било пјевати али по упутствима цензорских канцеларија.

Максимовић побожно ступа у Храм природе, и гдје год ходи она види:

„ко кроз шуму иде човек кроз символе

путем што га присним погледима срећу.“

(Бодлер)

Дотаћи те символе, извиром чистог срца, у њима осјетити сав бескрај, сјединити се, обгрлити биљем и смиљем, постати једно дисање, треперење, мирис, то је оно вјечновање којем је упутила своје пјесничке расковнике, мелемнике и видовнике.

„А видите ли ви песму гусларову? -запитам.

„Видим га где пева.“

„Ал ја му видим песму.“

(Лаза Костић „Из мога живота“„Дан и ноћ у московској виставки“, Нолит, Београд, 1988, стр. 81)

Десанка је видјела пјесму у свему и у овом испретураном свијету, баштила своју пјесму, да натруне никада не извире, а оне само чекају и вребају скрите да у све уплету лоше мисли.

Та спонтаност, једноставност је посебан квалитет, а тек данас у овом машинизованом вијеку без отклона који постмодернистичким ријетко допире до срца пјесме, лебдећи над површином, без зарона у дубине и тајне срца, откуцаја, до који ријетки стижу.

Њен је рјечник пјевљив, каткада чисто тепање, стихом без повишеног тона, молитвени принос том вјековању, у којег ничег нема сем пјесме, а све је само пјесма ако је умијеш чути, у травкама је пуноћа и хармонија, предсказање путја и беспутја.

Пјесма је отворени разговорник, није закључаоница мисли, намјера, она је креација ако је увијек нова из тог језичког брашна, да се роди као чудо, а не само да буде декорација неискрене и таште творчеве авантуре.

Ако Орфеју треба вратити лиру, ми смо пјесмама Десанке Максимовић закорачили у првост, прапостојбину запјевавања, у завичај ријечи, тамо гдје све почиње и завршава, а још нам ваља путовати до неизговорених обала, да бисмо смирили бујицу неприлагодљивог срца…

Када све затрепери, прене се и буди, све има своју љепоту, печат арије флоре, у мозаику дивоте и просторности у којој лиричарка осјећа спокој, пуноћу и потребу да се умиљава том блаженству бескраја:

„где је цвеће пуно росе и срма.“ ,

„гдје и

„детелин лист четворепери.“

У тој окренутости чаробности природног амбијента, она у свему види пјевљиву сензацију, посебну дивоту коју она разумије и гдје се сама ријеч враћа у завичај свог настанка, да се од боја и звучања,

„мирисима родних ливада омаме.“

Али и:

„где биљка свака.. болно ме дира

као жбун што на братовом гробу цвета.“

Треба захватити гледом и меким дланом што више од те дивоте, створене нас ради, јер живот је дат за радост.

„Мириши, мириши, што год можеш јаче,

Ноћашњим пљуском умивено биље.“

(„На планини“)

И када се све примири, стиша, то је починак, тишином која има другачије значење,трагом своје самштине а усамљеност није од овог свијета, свештеница љепоте, жели да продужи тај трен, јер све што дође то и оде и ту волшебну авантуру претакања тијела и духа у огромност не жели да подијели са другима, не што не жели, нити је огрубјелог срца, већ слика коју ствара приличи само њеном заносу, да у препознавању сваке травке, биљчице, трепетника изађе сунцу на видјело. Да погладуши влати, уснама дотакне сваки лист, када све буја, у жаришту, оном вјечном, нама неразумном магновењу рађања и препорађања,

„одох да нађем самоћи извориште…

Изиђи преда ме, тишино у чести!

Да би од милине свих чула, басмовитим пјесмама расковницама и шапатницама, језиком коју само она и биљке препознају, у преданости на тајницама започетог поетског албума, у разговорнику ње и биља умилостивила несхватљиви чин цвати и процвјетавања:

„Отворите се преда мном, цветне круне

што се отварате једном за свог века.“

(„На планини“)

Да би у тој екстази гдје се слике шире у свеопшту биљну арију запјевавања пожељела, радо се одазивајући усклику живота:

„својом руком цветни прах бих преносила,

заљубљеном биљу.“

Ту је спокој, ту је противтежа свијету буке и бијеса, замршених нарави и несташних снова, ту и тишина пјева дјелом Творца вјечитих закона и савршености, што даље од смртних непозваних моба, када се травке љутим косама оборе, а свака носи свјетове непоклоњене сласти.И због тога њено срце осјећа сјету, због прекинутог показивања, свијету, тици, гори, звијездама.

„Успомене ми миришу на тешка орошена сена,

На њихову зрелу сласт и мутну њихову сету.“

(„Сено“)

А још би расањено, вилински хтјела:

„да удишем косидбе мирисне.“

(„Сено“)

Римовани загрљај биља и благосиљања наставља се, у облачењу те раскоши, у том повјерењу тајне и траве, у величајним представама што само природа подари,па пјесникиња у објавама будућем свијету и нерођеним чукунунучицама, не крије ту зачудност, у том грловитом завјештању од полена пуних уста и испуњеног кликтаја:

Што нећеш знати да зоре

„свадбени лет су воденога цвета.“

(„Коме да се тужим“)

И онда жал да може доћи до постварења унутрашњег гласа, да се творство пренесе са општег на лично:

„кад у срце семе песме уђе

И као лист се спрема да избије.“

(„Наједном сам пролећем опијена“)

Да се пренесе непцима тај срк бистроточила зелене крви, коју подземни алхемичари људском науму необјашњивим нитима везу претварају у благо пјесме и раскошног обиља биљака, пјесму осванка, у радолику појавност.

То предавање великодушно за друге, живљење и чисто осјећање, племенитост, је одлика поезије Десанке Максимовић, њен принос доброти и врлини,срећи, чија је круна и смисао љубав.

И

„да природа је сва за мени за украс створена.“

Пјесникиња након успјенушалог сна предосјећа лични трена пролазности, оивичености и крхкости, спрема се ружно умирање, када смрти гове. У стварности, бар малим окретом од биљне утјехе, на дну срца је бол, умирање љубави противтежа је том незаустивљивом шику природе, љубав за трен ископни, хладно је срце које прима поруке и молитве.

„Не бих могла волети без туге.“

(„Душу ми поклони“)

У природи је младоликост вјечно нова , животу се гасе осјећања. Призиви смрти су чешћи, а она је „путања дуга без повратка.“

Остаје након тог усхита горко схватање да у реалном свијету није било испуњености, јер љубав се љубави даје, њено срце је било преблизу студи оног кога је вољела и сувише равнодушно на њена вјеровања у бесмртност љубави. Па је ли онда било залуд, сувише смјело очекивање, када извјесност заболи кроз сваку сјенку и рањава каткада и наивно срце. Зашто тај величајни дар Божије баште није пријањао за двоје који не доживљају истим интезитетом чаролију љубавног давања и предавања, прегршт ријечи се осипа и капље символима туге, патње и сузарнице.

Да љубав је била сузарница, али и непоткупљива заклетва једном на љубав, не жели да се одрекне вољења, јер то био био излаз из свијета и поништење надања и узлета, одрицање од вјере у љубав. Па нека је загорчила све лакоће, па нека је заноћила сјета.

Из привиђења у облик, који нестане па се опет јави, засвјетлуца, као да каже немој ићи другу љубав нећу, али узалуд бјеше то мале наде. Али и само размишљање је боље него окови усамљености и безличја, монотоних минута што тупо зуре у неосвојиве бедеме мушког срца, незахвалног, преситог охолости и издаје.

Остају презреле и презрене мисли које је хтјела населити радошћу и бдјењем, жртвовањем за тог зеленог витеза ил несуђеника, задоцњелог и незахвалног женика,оног ко дође из незвана:

„са суровошћу изненадна мраза.“

Недореченост материнством, пред празном мапом израњаваног срца, када се напокон схвати да је и љубав та била:

„више од сна него од свести.“

(„Слово о љубави.“)

И ево разрјешења кад млидијах умрети, а било је можда кад млидијах живјети, а све као јуче,свјесност неминовног одласка, пресељења, преминути пјесмом, ражелити се бар за трен, и процвјетати у другом свијету, одбјеглим просторима дјетињства, у жуд, у жуд, у жуд.

„Чежњу пламена за вечним,

за љубави трајањем

и узнесењем.“

(„Душу ми поклони“)

И сићи до дна себе, бити опет дјевојчица, поновити корак кроз замршене траве, па иако није реалност од превише љубави, не смије бити нималио мржње, на трепавицама затамњења, нико нема ничег, до себе самог, то касно сазнање је мјера и истина.

Да завиримо и у царске и паганске и словенске одаје, себре и оглашене,кад би могла да буде видарка и умилостиви дурашне и несташне, за прелив и мелемник свеопште среће, јер увијек ће остати нешто тамно и богохулно.

Ако је на колективном плану тражила помиловање за грешне, слабе и понижене на личном је вапила и призивала смирење, али и љубавну ватру, безлобјем и добростивим оком ишчуђавања, свијету, који не престаје и који је вјечно млад, као што је наш живот росовити трен пред сунцем вјечним да га запали.

Срце је рањено, стегнуто, изневјерено, повријеђено и не треба се превише повјеравати, када сјенке сваког трена могу да засвире непозване, а онда уздах и одсудни исказ:

„патим, патим.“

(„Киша“)

„Сад знам да љубав живи од наших болова.“

(„Љубав“)

„И осећам, остаћу жедна

Ове далеке лепоте.“

(„Над животом“)

Савршеност је у другом,ма колико нас питомила, ма колико пјесама варка била,

„и знај, и сан и човек

и бол и срећа пролазна да је;

и да ништа нема толику моћ

да вечно траје.“

(„Одговор“)

Пјесникиња је склопила најстрожији Завјет са љепотом, не прекршивши га, па иако су отицале дивотне слике, венуле боје, гасиле се пред нестрпљивим косаџијама травке и лијепо умирале као дозиви нечег спокојног и својег, а љубав се уточила у неке туђе очи, негдје далеко, па тек понекад замучила би снове. И ту је Десанка дала опрост, безлобна, са лицем пуним засвитника и мирно, вратила се истости, онамо гдје се разумију додири и мириси,

залегла у траве

живима и мртвима изнад главе.

Гдје ће сваку стабљику таћи

из бесмисла живота изаћи (а он је бесмислен ако нема путовођу љубав)

Дланом осјетити добре воде

И знати када треба да се оде.

Је ли онда пјесма утјеха, да ли је упила наше боли, или остала равнодушна, јер што јој се више приближи срце, мисли су опакије, када пјесми остајемо скрити, а морају некад да почину травке уз символе китне, невеселим сазнањем нас самих када остане у устима зера замршеног биља, тада и нас све мање има.

Ту негдје између вјековања у биљу и жуду који је једнак дисању, жуду за срећом.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: