Desanka Maksimović: Jedna smrt

Zavole zumbul lepi
juče, kad zora svanu
i sunce poljubi cveće, šume i poljanu
i na njoj rosnu travu,
ljubičicu plavu
zavole zumbul lepi.

U istom žbunu behu;
i kada veče pade,
on joj na sveža usta poljubac prvi dade,
na čedna, rosna usta.
Ćutaše šuma gusta.
U istom žbunu behu.

Danas stoje u vazi,
spustili glave nisko.
Končić im nežna tela u topli zagrljaj stisko.
I zumbul s plave kose
pije joj kapi rose
poslednje, jutros u vazi.

O, kad bismo i mi, dragi,
i s one strane sveta
zajedno bili poput dva nežna, uzbrana cveta,
kad jednog skorog jutra
i nama dođe sutra.