Демократски Херцег Нови

Током друге половине 18. вијека Млетачка република је покренула одређене реформе у своме опсегу које нијесу донијеле резултате, али већ пуно раније, у своме опкорачивању Јадрана, она је постигла да створи низ предјелних аутономија (комунитади) које су углавном сачињавали њезини српски подложници.

Само у старој Боки, с краја Паштровића (Бембо 1423., Паштровска комунитад) до Игала (Топла 1718.), простирала се крупна национална територија састављена од низа општина устројених по угледу на старе јадранске аутономије: паштровску и пољичку. Њихово службено писмо, писмо њихове администрације било је ћирилично и језик српски, именован и као словенски или илирски. Највреднији цивилизацијски принос свом националном имену остварили су приморски Срби током вјекова подложништва Венецији, што ни у ком случају није представљало сметњу за њихово укључивање у драматичне токове ослободилачких покрета од доба патријарха Јована (Кантула) и свих других. Све њихове преставке млетачким властима које су потакнуте жељом за ослобађање од турскога завојевача су апсолутно носиле пуну иницијативу за подупирање папских савеза.

Но, у тим ратовима динарски Срби поднијели су непребројне жртве којим су као народ уграђени у историју Европе. Српска историографија није адекватно обрадила овај период историје народа који је масовније него икада стао у одбрану хришћанске Европе у вијеку великих османско-млетачких ратова 17. вијека.

Нова револуционарна сламања између 1941. и 1996.-2006. године и отпадања од народног тијела и културе донијела су подржавање противхришћанских токова нове атеистичке и богоборачке Европе и она су, жели се обично сугерисати, на националном новоу придонијела свјетском богоборачком покрету истока и запада. Богоборачка Европа гледа ка врхунском изразу културног и политичког тоталитаризма као ка идеалу свога самоостварења. У одсуству Бога. Епоху старе хришћанске Европе, оличене у Млетачкој републици, у њеном политичком дуктусу, обиљежила је тенденција јединокупног израза јединства различитости народносних и конфесионалних ентитета. Показује то одлично историјски образац састављања приморских Срба и оронуле Млетачке републике која је агресивне папске установе одбијала формулом државног интереса. Зачеци демократског надрастања старих установа јавили су се у оронулој Серенисими у њезином смирају, у последњим њезиним часовима. Овај тренутак рушења Млетачке републике, најавио је и дробљења Боке у партије и она више никада, ни у једном свом конфесионалном изразу није остварила озбиљније и пажње вриједне резултате.

Због тога нам треба студија о збивањима у цјелини у Боки између 1797 и 1806. године. Демократизацију Боке ни случајно није могуће препознати у партијском плурализму зачетом у часу рушења Серенисиме. Демократизација Боке лежи као процес у социјално-политичком клупку које су изњедрили велики ратови и неописива патња 17. вијека која је зачела поступке спречавања магдебургизације залива, а тај поступак који је ипак донио разломни 20. вијек спречавала је током више вјекова Млетачка република, управо овдје на оштроме размеђу истока и запада. Јасни архивски трагови демократске Боке, одличне међуконфесионалне сношљивости и сарадње, леже у топаљском архиву и архиву канцеларија овдашњих провидура током 18. вијека. Уколико се гледа на цјелину територије данашње Црне Горе, тада је лако утврдити да су зачеци демократије, архивски посвједочене сарадње међу конфесијама, зачети у Боки, првенствено у Новоме, више него било гдје у старој Боки.

Ова тековина ни случајно није стигла као резултат партијског плурализма. Напротив, стигла је у вријеме обиљежено црквеношћу оба народа, тачније обје конфесије. Стари Нови и стара Бока свједоче истину да демократија и сношљивост, међусобна сарадња и поштивање, долазе из обрасца вјере, из обрасца традиције, традицијског хода, јер је традицијски ход свевремени, модерни, богочовјечански. Човјек старе формуле је човјек тврде вјере и једноставног обрасца вјере који нема потребу за партизмом.

Аутор Горан Комар

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: