Деманти који га је разоткрио: Синдикалац Жарић није порекао ниједну чињеницу
1 min read
Фото: Дејан Жарић у тренутку хапшења 2011. године због покушаја шверца 50 килограма марихуане. Данас води синдикалну организацију у државној фирми ЖПЦГ. Извор фотографије: Вијести
Редакција портала ИН4С недавно је објавила истраживачки текст под насловом: „Може ли бивши шверцер наркотика водити синдикат у државном предузећу?“, у којем се, на основу јавно доступних података, поставља сасвим легитимно питање – да ли је морално примјерено да лице које је правоснажно осуђено због шверца 50 килограма марихуане предводи синдикалну организацију у државној фирми и наступа у име радника према институцијама. Након објаве текста, редакцији су се заједнички обратили Јединствени синдикат радника ЖПЦГ и Синдикална организација машиновођа, чији је предсједник управо Дејан Жарић – лице из наслова нашег текста. Саопштење које су упутили назива се демантијем, али у њему нема ниједне чињенице која би оповргла било шта изнесено у нашем тексту. Умјесто тога, саопштење садржи етикетирање портала ИН4С, неосноване оптужбе о „нарученом тексту“ и „злонамјерним намјерама“, као и проширену критику менаџмента Жељезничког превоза Црне Горе, који је у нашем оригиналном тексту тек успутно поменут.
Суштина новинарског демантија мора бити везана за чињенице – не за субјективне утиске, неугодност или политички наратив. У овом случају, у такозваном демантију није покушано ни да се оспори кључна чињеница: да је господин Жарић 2011. године правоснажно осуђен на четири године затвора због покушаја шверца велике количине наркотика. Умјесто негирања тог податка, понуђена је формално-правна тврдња да је Жарић „брисан из казнене евиденције“, што се, како се наводи, може документовано потврдити. Али брисање из казнене евиденције не значи да кривично дјело није почињено, нити да осуђено лице има морални имунитет на јавно преиспитивање своје прошлости.
У правном систему Црне Горе, као и у већини демократских држава, брисање из евиденције значи да осуда не производи формалне правне посљедице у одређеним процедурама – али то не брише историју, нити укида право јавности да поставља питања о моралној подобности појединаца који врше друштвене и синдикалне функције. То што неко формално-правно више није осуђеник, не значи да му је заборав загарантован. Уколико та особа жели да се појављује у јавности као симбол радничке борбе и правде, сасвим је природно да јавност има право да зна какву прошлост та особа носи.
Наш текст није имао за циљ дискредитацију Дејана Жарића као појединца, већ указивање на шири друштвени феномен – наставак праксе постављања проблематичних кадрова у јавни сектор, упркос промјени власти 2020. године. Господин Жарић није изузетак, већ дио обрасца у којем се на одговорне позиције постављају лица блиска бившем режиму, па и она са кривичним досијеом. Иронија је у томе што је на чињеницу да је Жарић осуђиван указао управо дневни лист Вијести, који се налази на потпуно супротној страни медијског спектра у односу на ИН4С. Ми смо само наставили истраживање и дошли до сазнања која додатно продубљују оправданост јавног преиспитивања овог случаја. Озбиљне индиције указују да се дио синдикалне структуре у ЖПЦГ користи за личне, а не радничке интересе, што су нам потврдили и сами радници те компаније.
Умјесто да одговоре на суштинска питања, Жарић и његов саборац су у свом саопштењу скренули пажњу на менаџмент ЖПЦГ, наводне дугове, раније везе и унутрашње сукобе. Све су то теме које завређују медијску пажњу – и којима ћемо се бавити– али оне нису и не могу бити деманти на текст који је поставио једно просто питање: да ли је прихватљиво да лице са тешком криминалном прошлошћу предводи синдикат у државној фирми? Узгред поред изношења у јавност о неправилности у раду менаџмента зашто синдикалне вође не поднесу кривичну пријаву против менаџмента, па и то би било у сврси права радника.
