Дела Милене Павловић Барили у Ковину
1 min read
фото: КЦ Ковин
Поводом 111. рођендана Милене Павловић Барили, слике и радови, из комшијског Пожаревца и галерије која носи њено име, у Центру за културу у Ковину, изложени су до 28. новембра. Четрдесетак дела непролазне лепоте, креације, стихови, публикације ‒ део колекције Фондације основане да прикупља обрађује, публикује и приказује јавности Миленино уметничко стваралаштво. Захваљујући чудесном таленту и изузетном сликарском сензибилитету, она заузима значајно место у европској уметности ‒ Волела сам да волим више од уобичајeног, Зато моји снови и нису имали други пут ‒ речи су ове сликарке и песникиње, а тај пут дуг 39 лета, почиње у родном Пожаревцу 1909. године.
Живот кратак и необичан, испуњен сањарењем, радом и неспокојем, обојили су и Београд, Минхен, Лондон, Рим, Париз и на крају, Њујорк. Детињство, па и учење на Уметничкој школи до 1926. године, затим Уметничкој академија у Минхену и деби пред ликовном публиком, децембра 1928. у „Новинарском дому”, у Београду.
Почеци везани за академско учење, за људе и природу који су је окруживали, али и за филмске звезде попут Рудолфа Валентина… Упоредо са сликама, ради и серију модних креација и илустрација, док Mиленино најзначајније уметничко стваралаштво настаје ван граница Србије. Путује широм старог континента, обилази музеје и галерије и излаже…
„Тај период је одликује уношењем симбола и садржаја који ће је сликарски привлачити и касније. Линија постаје доминантан елеменат слика виђених кроз гаму светлих, нежних и софистицираних тонова. Њена стваралачка слобода се није могла зауставити, надахнута надреализмом и метафизичким сликарством на њеним делима мешају се антички и савремени елементи”, напомиње историчарка уметности Виолета Томић, виши кустос Галерије „Милена Павловић Барили”, подсећајући да се дружила са најеминентнијим интелектуалцима свога доба и стекла неопходна искуства у уметничком сазревању.
У италијанском листу „Квадривио” 1934. први пут објављује песме, до 1936. ређају се изложбе у Риму, Паризу, Фиренци, а у сликарству настаје преокрет ‒ цртеж постаје неуочљив, боја преузима његову дотадашњу улогу. Наставља да излаже у најпознатијим римским и париским галеријама, али не запоставља ни земљу у којој је одрасла – са југословенским уметницима тих година колективно излаже у Паризу и Хагу. Уочи Другог светског рата, одлази у Њујорк, у ком је ангажована и на комерцијалном дизајну, пре свега као илустратор најугледнијих модних часописа – „Вога”, „Харперс базара”, „Шарма”, „Гламура” и ради дизајн за „Ревлон” козметику и скице костима за балет „Себастијан”, Ђан Карла Менотија.
‒ Миленина палета је разноврсна и поетски отворена и према слутњи и према спознаји. Тај период карактерише промишљање и вечна потрага за истинитим одговорима о људској бити. На својим сликама попут „Аутопортрета са велом”, показује лепоту линије и чулну уверљивост, која прераста у праву ликовну вредност ‒ наглашава историчарка уметности.
Ради и портрете познатих и крунисаних глава Европе, отварају јој се врата њујоршких галерија, културног живота света, али је срце издаје 6. марта 1945. године. Урна са посмртним остацима пренета је две године касније у Рим, где је и похрањена на гробљу Симитерико акатолико дељи странијери.
