• Издвојено
• Колумне
• Поглед

DCLXVI

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Мој је отац престао да одлази у ресторан „Divino“ када је чуо да је власник, иако се то не ради, по први пут пристао да разговара с неким новинаром.

Маловић

Пише: Никола Маловић

Мој је отац престао да одлази у ресторан „Divino“ када је чуо да је власник, иако се то не ради, по први пут пристао да разговара с неким новинаром. На питање ко су људи који долазе у „Divino“, власник ресторана казао је да су то они који уназад неколико десетина генерација немају проблема с новцем.

Мој отац није желио ни толико да се зна. Па је одлучио да њему и неколицини партнера главни кувар током посљедње вечере у ресторану „Divino“ послужи власника ресторана.

Од тада смо, мој отац, партнери са синовима и ја, почели да одлазимо у ресторан „DCLXVI“ чију локацију не зна нити један новинар. Тамо пуни адренохрома, пуним чашама наздрављамо сваку стоту милијарду.

Срце мог оца није издржало милиониту милијарду, премда смо се мајка, која одавно живи у Африци, и ја, баш надали да ће то његово седмо срце да буде од long durable врсте.

На спровод су дошли сви партнери са синовима, кад и краљица, да се и она опрости од пријатеља и исповједника. Уз ритуал који није био за јавност, положили смо оца у пирамидални гроб, предавши га тиме у руке Великог архитекте свемира.

Првог дана иза те суботе позвао сам све замаљске партнере да одасвуд, норд-вест, ист-суд, долете на састанак.

Драги наши кокреатори,

Рекао сам.

У свакој соби овог дворца имате pizza и хот-догова колико вам душа иште, као и увијек, али прво хајде да испланирамо будућност до тренутка у коме ће се у прах и пепео претворити Ал Акса.

Да ли ће се Мухамедови сљедбеници ујединити након рушења џамије? Сви знамо да хоће. Да ли могу да нам науде? Могу. Да ли хоће? Па, сви знате да неће. Нахушкаћемо их на неког од наших противника. Дакле, дан се може претворити у ноћ, и ноћ у дан, и дан у ноћ, стога узмите адренохрома, само не губите концентрацију. За три ноћи треба да изградимо Нови свијет. Идемо на посао…

О, биле су то бесане ноћи и дани с мало сна.

Указивао нам се сваког тренутка Велики архитекта свемира, бодрећи неке нарочито амбициозне планове, до те мјере зле и паклене, да су три наша недовољно концентрисана драга кокреатора умрла са залогајима дјететине у устима.

Ресторан „DCLXVI“ достављао нам је дјечаке и дјевојчице по цијелу ноћ и током свих дана, сасвим живе, неадренализоване, адренализоване, или пак спремљене по укусу европског, америчког и азијског непца. Били смо имаоци свијета. Да је партнер Ариел, нпр, током рада на Финалном рјешењу пожелио да му најбољи ресторан достави ферментирану њорку у сосу од тартуфа, или балут – скувани ембрион патке, или пак фугу – рибу пуну зналачки неутрализованог тетродотоксина – и то би добио.

У тренутку када је различитим холограмима по свим одајама дворца узео да уринира по библијском стиху Идите и множите се, схватили смо да Архитекта од нас тражи да глобалну популацију сведемо на минимум, иако смо ми све вријеме осјећали каква је тачно заповијест коју треба извршити.

Убити људе је лако. Треба их третирати као пацове. Ако човјек, као и пацов, поједе отров и одмах загине, стаће да зазире од мамца, јер ће знати да је у њему отров. Но ако у храну поставимо отров са одложеним дејством, тада ће сваки човјек загинути отрован тек сутра-онда. А ако у неког од 7 милијарди пацова, колико вишка има људи на Планети, отровом убацимо и нано-програм за контролу ума – неће ли нам ама баш сваки пацов пријавити је ли чак и помислио да нам науди?

Драги наши кокреатори, прелетом погледа по овој огромној карти свијета ви видите да посједујемо све, сваки грам злата икад ископан. Пиксели који се и даље у реалном времену пале, означавају пад сваког независног предузећа у наше руке.

Опазимо:

Сваку компанију коју наоко посједује друга компанија,

посједују наше корпорације.

Избројали смо животиње и биљке по врстама, прочитали људски ген, мапирали људски мозак, ускоро ћемо мапирати цјелокупни ДНК свега живота на Земљи. Моћи ћемо, као и наши преци прије Потопа што га је изазвало оно ђубре, да стварамо химере, савремене кентауре и анубисе, али и биљке попут соје пуне естрогена, које мушкарце претварају у жене, кад и пасуљ који, for fun, свијетли у анусу сиротиње предвиђене за одстрел. Држаћемо, као што се држи стока, нешто људи као ресурс, за срца, јетре, бубреге, пенисе… забављаћемо се дјевојчицама које је наша кокреаторка Хилари прва прозвала pizzama, и дјечацима које је прозвала хот-договима, али ћемо се већине људи ослободити јер заударају до неба.

Недавно сам пресрео комуникацију неког убогог поморца што га само флуоресцентни комбинезон разликује од мрава или црва, који је родбини на другој страни Планете јавио да је на 20 миља од Индије, затворених очију, у стању да по смраду препозна тај наш некадашњи overcrowded драгуљ у круни. Ако дакле и земаљском црву смрди милијарда и по Индуса, видим то по вашим осмијесима, онда знате колико тек нама миришу. Пред вама су папири с којима је нужно сагласити се да бисмо покренули Финално рјешење. Направићемо глобални Аушвиц.

Ко не настави да прима mRNK инјекцију неће моћи да ради у нашим компанијама. То значи ово.

Неће моћи да ради. Таман био упослен у Влади, или у Водоводу и канализацији. Дакле ни у фабрици, ни на шалтеру, ни на пијачном штанду.

Неће моћи да путује нашим авионима. Неће моћи да се одмара у нашим хотелима. Неће моћи да објављује књиге у наших издавачким кућама, неће моћи да штампа текстове у нашим новинама. Неће моћи да се појави на нашим телевизијама. Неће моћи да узгаја храну, неће имати легално право да сакупља кишницу, јер ми посједујемо све, сваку кап, и свако дрво, и сваку папалину, и сваку печурку, у свакој шуми, јер је свака земља наша, и небо је, тако да нико из мреже која је у нашим рукама неће имати куд.

Након радне вечере остаће времена за окрепљујућа уживања у дворани за молитвено спајање са Великим архитектом, али би до зоре требало да порадимо на плановима не више само хибридног него и стварног рата.

То треба да буде сукоб свих које контролишемо са свима које контролишемо.

Наши ратни алгоритмичари потпомогнути нетом рођеном генерацијом вјештачке интелигенције убиједили су ме на посебном састанку одржаном у недељу, да се неке непредвидиве ствари ипак могу претпоставити са сигурношћу од 99,9%. Видим по начину на који Ариел уздиже обрву да пита како ми то можемо знати? Па можемо, драги наш кокреаторе, нисам ли казао: ДНК је ишчитан и људски мозак мапиран. Рус никада неће кренути на нас први јер га је тако кодирао онај у кога вјерују, што нама отвара изузетно стратешко поље: ударити на Кину, која нам је савезник јер нити зна за бога нити за Великог архитекту свемира. Кина је, иако древна цивилизација, ипак наша географија, наша метафизична сфера. Као што смо је опијумом опијали некада, тако је вјером у непрестани раст опијамо сада, забацили смо јој мамац од доброг комада Африке, у који смо уметнули отров о коме Кина као геополитички пацов не зна ништа. Кад Русија помисли како смо заратили с Кином, кад у пепео оде јерусалимска џамија Ал Акса, кад за три дана изградимо Храм, Руси ће се чешати што нису искористили шансу да крену да поправљају свијет прије нас. И док наши медији буду брујали о ратовима, ми ћемо марширати до побједе у рату против људи, јер смо зналачки, лукаво и на вријеме, напунили њихове мозгове свакаквим ђубретом, па и графеном, суперпроводником који активиран, од њих прави послушне трансумане пацове.

Хвала, хвала…

Годе ми ваши аплаузи, чак ми прије одласка на паузу творе и укрудбу, хвала, драги наши кокреатори…

Након што се на кратко ради окрепљења разиђемо,

када ћемо дефинисати и коначни глобални еколошки наратив,

обавезност спајања сваког неизабраног са мрежом,

молим вас да обратите пажњу на управо достављен налаз, ето вам га на дисплејима.

Нове серије нано-процесора циљано гађају мождани центар за вјеру у бога. Тај је центар пронађен током мапирања мозга. Наравно, у то да човјек јесте молитвени предајник и пријемник – нико од милијарди гоја које себе називају вјерницима не би повјеровао. Али ви знате. У ту тачку свих ортодоксних који су преостали у вјери, треба гађати, огадити им дан кад су се родили, затрти им сјеме, давити их до конца, да се не могу запослити, ни школовати дјецу, да не могу ништа ни продати да би купили, ако нису вјерници система под којим су, ако нису власништвом ама баш сви наши.

Идемо на посао.

Желим вам угодан рад.

Извор: Печат

Прочитајте ЈОШ:

„Пустићемо ти мало крви, соколе“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: