ДБ тандем из врха српског подземља: Ко је Јовица Станишић, обавјештајац за кога се сумња да је радио за ЦИА

Бивши начелник Службе државне безбjедности Србије Јовица Станишић поново је доспио у жижу домаће јавности дан након што је британски дипломата сер Ајвор Робертс свједочио пред Међународним судом у Хагу. Он је о Јовици Станишићу изрекао низ контроверзних података, међу којима је свакако најшокантнији да је Станишић „знао гдје су тијела закопана“, те да је био тајни агент ЦИА, преноси Блиц.

Јовица Станишић и Франко Симатовић Френки, његов помоћник у ДБ-у, двојац је који се тренутно налази у Хагу, након што су их српске власти ухапсиле 13. марта 2003. године током операције „Сабља“, после убиства премијера Зорана Ђинђића. Ко су Станишић и Симатовић, оптужени за усмјеравање, организовање, опремање, обучавање, наоружавање и финансирање јединица државне безбједности Србије, које су, како се наводи у оптужници, убијале, прогониле и депортовале цивиле Хрвате, босанске муслимане, босанске Хрвате и друге несрбе из БиХ и Хрватске од 1991. до 1995. године?

Јовица Станишић

Бивши српски обавјештајац и начелник Службе државне безбједности Србије Јовица Станишић, рођен је 1950. године у Оџацима.

Студирао је Факултет политичких наука гдје се није нарочито истицао, а одмах по дипломирању 1974. ангажован је у Служби државне безбједности: најприје као оперативац, а затим и као контраобавјештајац за сектор Исток.

Као стручњак за КГБ у београдској управи СДБ-а, прелази у одјељење аналитике, да би се касније појавио као оперативац контраобавјештајног сектора Запад СДБ-а Србије.

Убрзо након „Осме седнице“ Централног Комитета Савеза Комуниста Србије Станишић преузима руковођење Службом државне безбједности Станишић је гдје се задржао од 1991. до 1998. године.

Током ратова у бившој Југославији, био је један од најближих сарадника Слободана Милошевића и важио је за његовог главног човјека из сјенке који је имао директан утицај на дешавања како у Републици Српској Крајини, тако и у Републици Српској.

У српском подземљу имао је главну ријеч и под својом контролом држао све вође српских и црногорских криминалних група. Сматра се да је организовао рад службе и неке од најважнијих подухвата који су учврстили власт Слободана Милошевића: антибирократску револуцију (јогурт револуција) у Војводини, преузимање архиве ССУП (1992), прелазак Србије на вишепартијски систем, припреме за ратове у Хрватској, Босни и Херцеговини и многе друге ствари.

Формирање свих паравојних јединица од „црвених беретки“, преко Книнџи и Тигрова, четника као и имена Франка Симатовића, капетана Драгана, Жељка Ражнатовића Аркана и Војислава Шешеља везују се за Станишићево име. Како се писало, Станишић је предводио њихово наоружавање и борбено организовање на територији Хрватске и БиХ, што је он током суђења порекао, говорећи да је за организацију била задужена Југословенска народна армија, а не Државна безбједност.

У то доба и касније Станишићеве активности биле су тумачене као покушај да се ЈНА и све пројугословенске институције потчине српским интересима. Име му се помињало током афере Опера, био је незаобилазан кад се говорило о „демонтажи“ КОС-а, а несумњиво је његово учешће у преузимању савезног министарства полиције од стране МУП-а Србије.

Из сјенке излази током 1996. године својом џејмсбондовском реченицом: „Мy наме ис Јовица Станишић“ коју је изговорио пред страним преговарачима у тренутку када су се босански Срби отели контроли Београда и за бандере везали 121 војника УНПРОФОР-а. Тада је Станишић отпутовао на Пале, као Милошевићев изасланик да преговара с Караџићем и успјешно завршава ту мисију. Дотадашње блиске везе шефа српског ДБ-а с Караџићем и српским вођама у Босни можда најбоље илуструје коментар једног од присутних Срба: „Јовици то нисмо могли одбити“, преносио је тада недељник „Време“.

Са мјеста челника ДБ-а смијењен је је уочи сукоба на КиМ, због свађе са својим дотадашњим сарадником Милошевићем, а како су медији тада писали највећи разлог раскола је био због нетрепељивости коју је показивала Милошевићева супруга, Мира Марковић.

У акцији „Сабља“ 2003. је ухапшен и затим изручен Хашком трибуналу, које га је оптужило за ратне злочине у Хрватској. После десетогодишњег суђења, ослобођен је по свим тачкама оптужнице, али је Трибунал наложио ново суђење које је настављено 2017. године и то пред судским Механизмом, правним наследником Трибунала.

Припадник ЦИА

Бивши амбасадор Велике Британије у Србији, јуче је, додуше не први пут, изнио запањујуће податке о Јовици Станишићу. Наиме, он је пред овим судом као свједок Станишићеве одбране сугерисао да је поуздана информација да је Станишић био „тајни агент Централне обавештајне агенције (ЦИА) Сједињених Америчких Држава“, коју је објавио 2016. у својој књизи „Разговори с Милошевићем“.

Франко Симатовић Френки

Бивши командант Јединице за специјалне операције ДБ-а Франко Симатовић, познатији као Френки, рођен је 1. априла 1950. године у Београду – мада се у неким незваничним биографијама као година рођења наводи и 1954.

Широј јавности постао је познатији после привођења током полицијске акције Сабља 2003. године, иако је његово име и претходно неријетко помињано „међу упућенијима“.

Студирао је Политичке науке и, по наводима медија, из тог времена датира његова блискост са Јовицом Станишићем. Помињало се да је завршио Вишу школу унутрашњих послова у Земуну, као и да није студирао Политичке науке него Организацију (ФОН), или Факултет за ОНО и ДСЗ.

Замјеник и сарадник

Највјероватније 1993. године, после дугогодишње успјешне каријере у Служби државне безбједности (СДБ), Франко Симатовић именован је за помоћника (односно замјеника) начелника СДБ-а Јовице Станишића, који је руководио Службом државне безбједности од краја 1991. до октобра 1998. године.

Радио је на контраобавјештајним пословима у СДБ задужен за западне агентуре, важио је за експерта за ЦИА и БНД, а потом је прешао у новоосновану Управу за обавјештајне послове (Другу управу) СДБ, гдје је био командант Јединице за специјалне операције СДБ (под тим именом Јединица је позната од 1996).

Као високи службеник тадашње СДБ био је, негдје крајем 1991. године, оснивач и командант ЈСО, на чијем челу се налазио од 1991. до 1998. године, али је оперативни командант реално био Милорад Улемек (Луковић) Легија, који га је потом и формално замијенио на тој функцији.

Симатовић је успјешно пребродио смјену Станишића октобра 1998. године и, после извесног времена, постао је помоћник и новог начелника СДБ Радета Марковића. Марковић се наводно у више наврата жалио како нема реалну контролу над Френкијем и ЈСО.

Злочини за које су оптужени Станишић и Симатовић почињени су, како тврде тужиоци, током спровођења удруженог злочиначког подухвата, чији је циљ било трајно и насилно уклањање Хрвата и Муслимана с великих дјелова територија Хрватске и БиХ, ради остваривања српске доминације. На челу злочиначког удружења био је, по тужиоцима, тадашњи предсједник Србије Слободан Милошевић.

После првог суђења, које је после једног неуспјелог покушаја почело 2009, првостепено вијеће Хашког трибунала ослободило је 29. маја 2013. Станишића и Симатовића кривице по свих пет тачака оптужнице.

Апелационо вијеће Трибунала усвојило је 15. децембра 2015. кључне основе жалбе коју је на ту пресуду уложило Тужилаштво. Поништило је ослобађајућу пресуду и наложило да процес буде поновљен.

Извор: Блиц

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: