Давидовић: Цртају ми мету, јер сам опозиционар

Пише: Дака Давидовић

Поштовани народе Црне Горе,

предуго сам чекао да се зли језици уморе, да остану без гласа, да утихну, да њихове ријечи, иако сироте и танке, коначно пресуше. Чекао сам да се смире политичке страсти, да не доливам уље на ватру, па да прозборим о овом, на нашим просторима, до сада невиђеном нападу на мене.

Недопустиво је, чак и апсурдно, да се оволико времена, несрећа која се зове медији (Дневне новине, Информер и ТВ Пинк) бави  мноме као појединцем, пласирајући о мени лажи, заобилазећи суштину и истину. Но, навикао сам на то, јер и онда кад ружно говоре о теби, све је то ради познања живота.

Сва ова писанија о мени свједочи да су самозвани писци заборавили ријечи Марка Миљанова, да је јунаштво бранити себе од другога, а чојство другога од себе.

Не тражим, не дај Боже, да ме бране ови, што једино знају да насрћу на част, углед и образ, јер је њихово чојство танко и претанко. Засигурно знам да ће се и хартија стидјети онога што је написано у овом злом добу, боље рећи недобу, али и сигуран сам да у блиском времену ни ови медији неће постојати, јер ће својом злобом себе појести.

Који је то порив, која мржња, који несретни интерес је натјерао некога да узме у руке кукавичије перо и мастилом пуним воде, свакодневно пише и ниже срамне редове. Ван сваке је памети, сулудо, безобразно и безобзирно да поменути медији инсинуирају и наводе да је „природно“ да сам одговоран за наводно планирано крвопролиће у Црној Гори, за завијање Црне Горе у црно, само зато што сам опозиционар. Кажем „наводно“, јер невиност се претпоставља, док се супротно не докаже.

ТВ Пинк, свакодневно, „минут-два“, психолошки, на перфидан начин, трује јавност Црне Горе, стварајући лажну слику о мени, Даки Давидовићу, као непријатељу свог народа, који је наводно подржао и платио да се просипа крв у земљи у којој живе моја дјеца, моји кумови и пријатељи, гдје су гробови мојих најближих, тамо гдје послује моја фирма и гдје се налази и све материјално што сам стекао у животу.

У име и за рачун кога бих продао душу ђаволу, учинио да се пролије крв по земљи мојој осиромашеној, по којој су Свети Петар Цетињски и  Свети Василије Острошки ходили и мирили разбраћену браћу, по земљи из које никад нијесам ни отишао.

Вријеме је немјерљиво, и нема почетка ни краја, али увијек дође доба када се успостави равнотежа добра и зла. Тако и у овом времену, када су пашчад пуштена, а камење свезано, караван једнако пролази.

Од свега написаног и изговореног, тачно је само то да сам опозиционар!!!

Не стидим се што сам међу малобројнима из приватног сектора, који је имао храбрости да стане уз опозицију, која се после 27 година ујединила, спремна да тражи економски излаз из кризе која нас је снашла, да преузме одговорност и крене другим путем.

Изабрао сам пут храбрости којим се рјеђе иде, желећи да останем поштен. „Човјек који није храбар не може бити ни поштен, јер за поштење су потребне жртве какве кукавица не умије да поднесе, а потребна је и великодушност коју он не може разумијети“.

Истина је да од опозиције, као ни од власти, никада ништа нијесам добио, па ми то даје за право да могу слободно да кажем шта је добро, а шта није, у нашем привредном сектору, у којем је све уништено што „за небо није свезано“.

Сматрам да су сви привредници обавезни да учине све како би привреда оживјела, што сам својевремено и сам покушао са Жељезаром и Бокситима. У том времену, просјечна плата, и то у току стечаја, у Жељезари је износила 700 еура, а у Бокситима 800 еура. Не знам коме је сметало да Жељезара настави да ради са овом просјечном платом, а могла је. Било је обезбијеђено инострано тржиште за цјелокупну производњу Жељезаре, а њемачке банке и фондови су били спремни да пруже финансијску подршку пројекту који сам заговарао. Међутим, држава ме убиједила да ће турска компанија одмах инвестирати 35 милона еура и повећати производњу на 400.000 тона. Вјеровао сам да држава зна више и боље, и да је истина на њеној страни. Вријеме је најбољи судија.

Слично је било и са приватизацијом Рудника Боксита. И ту ми је поручено да не смијем преузети Боксите, само што су овај пут отишли даље и назвали ме државним непријатељем број један. Све остало је познато.

Ово су само два примјера из наше посрнуле привреде. Зар није природно што сам се опредијелио, да као опозиционар тежим промјенама, које би довеле до привредног просперитета Црне Горе? Зашто би то било коме сметало? Паметна власт треба да баштини јаку опозицију, јер је управо она јача и не дозвољава јој да дријема, не дозвољава да погријеши.

Злонамјерне су инсинуације о мојој наводној умијешаности у процес финансирања опозиције, о наводном трансферу новца из Русије, а надасве провидно је и болесно спиновање да сам финансијер ’’планираног’’ терористичког напада у Црној Гори. Овакав јуриш на мене је неопростив.

Истина је само једна, да ја, Дака Давидовић, никада у животу нијесам видио, а камоли срео и упознао Олега Дерипаску, којег таблоидна штампа сматра организатором трагедије, која се, како кажу, могла десити у Црној Гори.

Никада никога, „од специјалних изасланика из Русије“, нити сам срео, нити видио, нити сам био у Русији у времену од када су расписани парламентарни избори.

Како сам онда могао донијети новац из Русије? Шта хоће да кажу ови назови медији? Да је на волшебан начин, путем магије, до мене стизао новац, који сам, наводно, прослеђивао опозицији.

Истина је и то да никога, од двадесет људи који су ухапшени у Црној Гори, нијесам знао, срео, нити видио у мом животу, а камоли да сам их финансирао и убјеђивао да убијају.

Но, знам да је ово вријеме страшних искушења, зло вријеме, када људи без идентитета, зарад својих интереса, не бирају начин да дођу до циља. Такви људи цртају мете, служе се лажима и подметањима, да би представили себе као хероје.

Ако се, не дај Боже, било шта деси мојој породици, мојим сарадницима и мојим запосленима, јасно је са које је адресе дошла порука. Природно је да овако размишљам јер је оваква писанија створила нездраву климу у јавности и означила ме као финансијера терориста.

Ако се докаже да је било ко од оптужених, или од оних што су у наводном бјекству, био у било каквој вези са мном, спреман сам платити највишу „цијену“ коју је икад ико платио у вишевјековној историји нашег народа.

Тачно је, мишљу и ријечју сам помагао опозицији. Посредовао сам да се уједине, желио сам да буду заједно, да се договарају, да ставе општи интерес испред партијског, а све за бољу будућност народа.

Шта је природније од тога да опозиција жели да дође на власт и донесе промјене на боље? Када буде довољно хљеба и млијека, за све, све ће се гледати другим очима. Црна Гора има довољно богатства да постане привредно респектабилна дестинација, примамљива за инвеститоре и банкаре.

Да ли сам, ако ово желим, државни непријатељ? Да ли су сви они који код мене долазе, послом и приватно, обиљежени? Да ли су моји запослени и пословни партнери криминалци, само зато што су у пословном односу са мном? Зашто поменути медији манипулишу  јавношћу и стварају климу, сличну ’48. години, жигоишући све оне који се нађу у мом друштву, било послом, било приватно?

Да ли ови медији знају да оваквим писањем, без аргумената, бесмисленим лажима, наносе огромну штету мени као привреднику и мојој компанији, а посебно штету мом угледу и достојанству. Да ли знају да морају изаћи пред лице правде и платити високу цијену одштете?

Зашто сте господо, назови новинари, заборавили ријечи великог Волтера: „Ја се не слажем ни с једном ријечи коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да је изговориш“?

Ако власт може да учини да нема толико гладних, да нема незапослених, да сваки дан не стижу захтјеви за помоћ, да нема оних што претурају по контејнерима, онда опозиција нема шта да ради, нека слободно одмара.

Поштовани народе, просудите сами зашто хоће да ме прогласе кривим, без кривице. Они држе мач, оптужују и осуђују, тако бар мисле, а ја вјерујем у Божански суд, и знам да ће доћи вријеме да се земаљско и небеско помире.

Наставићу свој пут и нећу застајкивати да камењем гађам све оне, чија лажна уста, ружно говоре о мени.

С вјером у Господа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: