Darko Tanasković: Podvig Svetog Save – Put iz nezavršene prošlosti u nezapočetu budućnost (prvi deo)

Veličina duhovnog i svetovnog dara koji je Sveti Sava darovao svom srpskom narodu takva je i tolika da bi današnjem Srbinu najviše pristajalo bezmolvije, ćuteće iskazivanje večne zahvalnosti i, naročito, nastojanje da se vazda kreće stazom kojom je nepokolebljivo hodio i da ore brazdom koju je posvećeno, smerno i moćno na mnogim njivama zaorao taj jedinstveni neimar naše pravoslavne duhovnosti, srpske kulture i državnosti. Valjalo bi ćutati i, kako je govorio počivši patrijarh Pavle, molitveno „uzimati vreme“ pred Svetiteljevom ikonom, a zatim svakim danom sve doslednije i marljivije slediti put koji je kroz bespuće prokrčio i kroz tamu prosvetlio naš najveći putokazac i prosvetitelj Sveti Sava – otvarajući složenu temu smisla svetosavlja u savremenom svetu, ovako u razgovoru za Pečat besedi Darko Tanasković, ugledni srpski filolog orijentalista, islamolog, univerzitetski profesor, književnik, prevodilac, diplomata…

Srpski narod danas, kao i u proteklim vekovima, sledi i proslavlja Svetog Savu. Čini se da Sveti Sava na svom duhovnom i životnom putu nije imao koga da sledi. Šta za Srbe u ovom vremenu predstavlja svetosavlje, jesu li, i koliko su, na svetosavskom putu?

Da, Sveti Sava nije imao koga da sledi, do svoje ljubavi prema Bogu i prema svome srpskom rodu. Pesnik Vasko Popa je to najjezgrovitije iskazao snažnim stihom: „Putuje po mračnoj zemlji. Štapom pred sobom mrak na četvoro seče. (…) Putuje bez puta i put se za njim rađa.“ Mi pred sobom imamo davno prokrčeni put, samo ga treba u varljivim i lažljivim tmušama našega veka prepoznati i imati pouzdanja, odvažnosti, znanja i snage da se njime korača, ma koliko to ponekad, a za Srbe u novije vreme često, prečesto, izazovno i teško bilo. A šta nam danas primer Svetoga Save znači, da bismo svi zajedno, kao Srbi, ostali okupljeni na putu dostojanstva i slobode? Veličanstveni podvig Svetog Save osvetljava put iz nezavršene prošlosti u nezapočetu budućnost. Njegova pouka istovremeno je vanvremenski duhovna i svevremenski ovosvetska. Samim tim, svetosavlje nije, kako se priviđa onima koji ne mogu ili ne žele da razumeju, nekakvo nacionalno, pa i nacionalistički suženo srpsko pravoslavlje već skladan i delotvoran spoj univerzalnog, srpskog i stvaralačkog. Uključujući se u raspravu o „srpskom svetu“, ugledni antropolog Ivan Čolović ocenjuje da je aktualizovanje tog određenja „ponižavajuće i skandalozno svođenje čoveka, kulture i društva na jednu navodno najvažniju dimenziju, takozvani nacionalni identitet“. Niko mi do sada nije uspeo objasniti zašto je uvažavanje kategorije nacionalne pripadnosti i identiteta automatski i isključivanje svih drugih dimenzija čoveka, kulture i društva, ali ni zašto bi se jedino to svojstvo moralo potisnuti i dokinuti da bismo dobili ulaznicu za civilizovani svet. Upravo je svetosavski uzor najubedljiviji dokaz za suprotno, što potvrđuju primeri mnogih, u svetu priznatih srpskih velikana.

Kako bi se u našem vremenu i njegovom pojmovniku mogao opisati amanet Svetog Save?

Premda je Sveti Sava uzorao mnogu plodnu brazdu u Gospodnjem i u ovozemaljskom vinogradu, čini se da bi se u naše vreme i za naše vreme, ovde i sada, a zarad budućnosti, njegov amanet najbolje mogao sažeti u moralnom i praktičnom nalogu da vazda budemo ljudi, Srbi i stvaraoci. Jedino sledeći Savin putokaz i hodeći njegovim zahtevnim putem moguće je biti i izdržati ujedno kao svetski čovek, pravoslavni Srbin i stvaralačka ličnost, delatno otvorena za duh i potrebe novih vremena i svetskih prilika, koje su često, ne samo za Srbe, preteće, zloslutne neprilike jednog vazda nesavršenog sveta. A taj nesavršeni svet je razumevao kao malo ko i umeo da se kroz njega u svojoj misiji sigurno i suvereno kreće. Bio je na najpuniji, univerzalni hrišćanski način svetski čovek, ali i samosvesni Srbin koji je promišljeno i uporno, stvaralački revnovao na polzu svoga otačastva. O tome najuverljivije svedoči njegova uspešna borba u teškim vremenima i protiv mnogih prepreka za autokefalnost Srpske pravoslavne crkve. Pročitamo li u Žitiju Svetog Save iz pera Teodosija Hilandarca poglavlje posvećeno Savinom odlasku u Nikeju radi dobijanja autokefalije za SPC, uvidećemo koliko je razložno i racionalno bilo njegovo sagledavanje nezavidnog položaja Srpske crkve u jurisdikcijskoj potčinjenosti Konstantinopolju i, na temelju te precizne „političke“ dijagnoze, smela odluka da se zatraži puna samostalnost za svoju arhiepiskopiju! Kao svetski čovek, Srbin i stvaralac u svom vremenu, Sveti Sava blistavo je dokazao kako je moguće biti iskreni hrišćanin, pripadnik svog naroda i delatnik u zadatom, nesavršenom, ali jedinom mogućem i realnom svetu. Delujući za, a ne protiv… Razrešio je teško razrešivu usudnu razapetost Crkve koja, po Hristovim rečima o njegovom carstvu, „nije od ovoga sveta“, a mora živeti u ovome svetu. A to je izazov svakog istorijskog vremena. Našeg možda i više od bilo kojeg prethodnog. Slediti taj visoki ideal punoće Logosa u ovo vreme obezduhovljenosti i sveopšte sumnje u smisao egzistencije iznad ravni pukog fizičkog preživljavanja i zadovoljavanja telesnih potreba i pretežno niskih poriva nikako nije lako (a kada je bilo?), ali mu treba istrajno težiti. Takav izbor predstavlja jedini izgledan put ka meti za srpski, ali u biti i svaki drugi pravoslavni narod koji, istovremeno ostajući privržen univerzalnom sistemu vrednosti i jedinstven u svom identitetu, želi da bude dobar i pouzdan, uvažen sused u okruženju i da se aktivno i ravnopravno uključi u burna i izazovna zbivanja na planeti. Sarađujući sa svima, a ostajući svoj. Može li se u tome uspeti? Mnogi nas uveravaju da ne može, da se svet iz osnova promenio, da je bolje da zaboravimo na Svetog Savu i ne opterećujemo se, kako vole da kažu, nazadnim verskim i nacionalnim mitovima. Ima li odista razloga da se tako, u svetosavskom zajedništvu duha i kulture, koje je iznad događajne istorije i njenih povremenih i privremenih zaokreta, samosvesno, dostojanstveno i realistično ne nastavi kretanje današnjim i sutrašnjim svetom i vremenom, van kojih i bez kojih nijedno u sebe zatvoreno i fragmentarno nacionalno pregnuće nema izgleda na uspeh? Uveren sam da nema. Često se vajkamo da, za razliku od nekih srećnijih naroda, nemamo onu dubinsku, prećutnu nacionalnu strategiju koja ne mora biti zapisana na hartiji. Odgovaram im da imamo svetosavski obrazac, a ostalo je na nama.

Kada je reč o nacionalnoj strategiji i zajedništvu, kako razumeti delovanje „druge Srbije“, taj problem velike raspolućenosti, koja možda narod ne zaokuplja, ali koju politika zloupotrebljava?

Pre nekoliko godina naš poznati pisac Dušan Kovačević objavio je knjigu „Dvadeset srpskih podela“. Neposredno po izlaženju privukla je određenu medijski i čitalačku pažnju, ali je, kako mi se čini, prebrzo zaboravljena. A trebalo bi da je svaki Srbin drži na noćnom stoliću i bar nešto iz nje svake večeri, ako ne prati neki rijaliti šou, pre spavanja pročita kako ne bi sasvim mirno i spokojno spavao, pošto se tokom dana u vezi s nečim, najčešće političkim, žučno raspravljao i nepomirljivo svađao s nekim drugim Srbinom. Kovačevićeva dijagnoza srpskog svađalaštva i podela, na način svojstven stvaralačkom rukopisu ovoga pisca, duhovita je i satirična, ali i veoma ozbiljna i mogla bi biti poučna, pa i lekovita. Sve podele koje Kovačević registruje u manjoj ili većoj meri i danas su aktualne, otvoreno ili latentno, s tim što se sve one nekako sublimiraju u tezi o, pretpostavljam, „dvema Srbijama“. Naime, govori se o „drugoj Srbiji“, pa je logično da postoji i neka „prva Srbija“. Ona se, valjda, podrazumeva i ne pominje, ali se „druga“ mogla diferencirati samo u odnosu na nekakvu „prvu“.

Da li je samim tim nužno svrstavanje, izbor, grupisanje, okretanje pripadanje „izabranoj Srbiji“? Kakav je vaš stav?

Pošto mi ono što se manifestuje kao „druga Srbija“ nije blisko, trebalo bi da pripadam prvoj, ali ja to ne smatram potrebnim i ne želim, jer jednostavno osećam da pripadam, prosto naprosto, Srbiji. Verujem, možda optimistički i naivno, da se tako, uprkos prividima koji se u javnoj sferi nastoje stvoriti, oseća većina građana koji se ne poistovećuje sa „drugom Srbijom“ ili ih teme ove unutarsrpske podele ne dotiču. E sad, pitate me šta mislim o postojanju „druge Srbije“. Mislim da je ono loše i štetno po naš narod, ali nažalost danas i realno, kao možda i najoštrija podela koja ga razapinje. Uopštavanja složenih društvenih pojava, a i pojava uopšte, po definiciji su i pogrešna, jer van sebe nužno ostavljaju znatan deo stvarnosti, ali na njih smo ponekad, posebno u ovakvim razgovorima, prosto prinuđeni. Formaciju „druga Srbija“ doživljavam kao izvorno višestruko heterogenu grupaciju ljudi sa zajedničkim sadržateljem odnosa prema sopstvenoj nacionalnoj, srpskoj pripadnosti, koji ne ide dalje i dublje od podatka u ličnoj karti, pasošu ili, u najboljem slučaju, popisnoj rubrici. Pošto to već jesu, ako jesu, podnose da statistički budu Srbi, ali bi u većini mogli biti i bilo šta drugo, jer nacionalni identitet doživljavaju kao staromodnu, ograničavajuću i opterećujuću prepreku utapanju u punu svetskost, za koju drže da je u duhu vremena i opštečovečanskog progresa. Njihova progresivnost je, međutim, od one vrste kojoj je pripadao i komunistički internacionalizam u titoističkoj alotropskoj modifikaciji, a s kojim mnoge (nikako sve) pripadnike „druge Srbije“ ne povezuje samo identična ideološka matrica već i dubinske spone mnogo realnijeg kontinuiteta. Od istog su materijala i njihova demokratičnost i tolerancija, a o istinskom prihvatanju rasterećenog pluralizma da i ne govorimo. Predstavnici „druge Srbije“ neće, naravno, nipošto priznati liberalno presvučeni vrednosno-ideološki kontinuitet s tim boljševičkim tipom (protivsrpskog) jednoumlja, ali ih njihov odnos prema određenim pojavama i temama uverljivo odaje. Posebno ih reaktivno pokreću, sve do razdražljivosti, tri tematska područja: društvena uloga Srpske pravoslavne crkve, percepcija procesa razbijanja Jugoslavije i ratova koji su ga pratili, s projekcijom unazad, do simptomatičnog sagledavanja i vrednovanja fenomenologije Drugog svetskog rata, a onda i svaki korak usmeren ka institucionalizaciji srpske kulture pamćenja.

Promišljajući pomenutu „progresivnost“ i „razdražljivost“, kako biste odredili najdublje suštinu ove grupacije koju imenujemo kao „druga Srbija“?

Za „drugosrbijanštinu“ je, ukupno uzevši, karakteristična izrazita neistoričnost, tj. isključivanje dimenzije istorijskog konteksta, prošlog i sadašnjeg, a i mogućeg budućeg, iz analitičkog postupka i načina izvođenja zaključaka, praćenih eksplicitnim ili implicitnim vrednosnim sudovima. Jednom rečju, dogmatizam. Primera radi, prvosveštenici „druge Srbije“ svoju bibliju, „Filozofiju palanke“ Radomira Konstantinovića iz 1969. godine sistematski nastoje da oslobode bilo kakve moguće istorijske kontekstualizacije, iako ona nosi znatan „ideološki sadržaj, naboj i potencijal“ posleratne epohe i režima komunizma, kako je to u „Duhu samoporicanja“ ubedljivo razložio Milo Lompar. Konstantinovićev manifest za sledbenike je „sveti tekst“ koji lebdi iznad vremena i prostora, upotrebljiv uvek kad treba ošinuti po našoj/srpskoj „palanci“. Tu bismo, međutim, morali biti oprezni, jer bi se neka svojstva koja svakako ozbiljan autor Konstantinović pripisuje „palanci“ mogla primeniti na njih. Tako on, na primer, smatra da je normativni teizam „palanke“ zapravo „jedan ateizam, i to ateizam kojim filozofija palanke potvrđuje da je bog za nju samo funkcija, stavljanje u službu njenih normi, bog socijalnog života“, bez ikakve metafizičnosti. A „druga Srbija“ je, znamo, izrazito ateistična, pa i antiteistična, u službi svoga nehrišćanskog/posthrišćanskog, globalističkog „boga“. Nije li takav stav neupitnog sledbeništva u biti palanački? Razlikuju se samo bogovi. Tekstovi, kao i pojave i događaji, moraju se čitati, tumačiti i razumevati u kontekstu. Inače mogu da zavedu, budu zloupotrebljeni, ali i da se osvete. Čak su i muslimani, za koje je Kuran neprikosnovena Reč Božija, u jednom trenutku osetili potrebu da ustanove teološku disciplinu nazvanu Nauka o razlozima spuštanja, tj. objavljivanja pojedinih sura i ajeta, kako bi njihov smisao objasnili polazeći od istorijskih okolnosti trenutka u kome je Alah odlučio da pošalje Znak svojoj zajednici. Istinski verujem da svako ima pravo na svoje uverenje i na njegovo slobodno saopštavanje, pa tako i oni koji se osećaju pripadnicima „druge Srbije“. U tom pogledu za mene njeno postojanje ne predstavlja nikakav problem, ali mi smetaju isključivost, arogantnost i umišljena intelektualna superiornost priličnog broja njenih najglasnijih protagonista, kao da poseduju apsolutnu istinu koja podrazumeva i moralnu prevashodnost. Nedavno je list „Danas“ preneo konstataciju jednog istaknutog „drugosrbijanca“: „Neostvaren san ove vlasti je komunikacija na ravnoj nozi sa ličnostima koje predstavljaju intelektualnu elitu ove zemlje.“ Da li sanja i kakve snove sanja ova vlast uopšte me ne zanima, pogotovo u razmatranju fenomena „druge Srbije“, jer ga ne sagledavam politički, u binarnoj dihotomiji „vlast–opozicija“, pošto u redovima opozicije ima stranaka koje ne pripadaju „drugoj Srbiji“, a ni neki u prividno monolitnom frontu vlasti nisu baš imuni na sve „drugosrbijanske“ ideje i osobine. Zanima me na osnovu kakvih merila se utvrđuje pripadnost intelektualnoj eliti Srbije i ko je vlastan da vrši takvu selekciju? Da li su jednoumlje i prepotentnost nekih istaknutih „drugosrbijanaca“ dovoljni da oni i njihovi istomišljenici za ovaj narod stvarno budu savremena elita, a istovremeno na njega gledaju sa visine. Jer Srbija je, kao i svaka druga nacija, uvek imala i treba da ima reprezentativnu elitu, pri čemu je nužno razlikovati stvarnu elitnost od nadobudnog, samoproglašenog elitizma. Iako ne učestvujem u medijskim političkim nadmetanjima, nemam baš najbolja iskustva s pojedinim predstavnicima „intelektualne elite“ s naslovne stranice lista „Danas“. Jedan od „drugosrbijanskih“ korifeja, inače univerzitetski profesor i moj davnašnji poznanik, čiji mi je slavni otac bio učitelj, kolega i prijatelj, možda i zato što ga je delimično skrivala zaštitna maska, u mimohodu mi je na pešačkom prelazu sočno opsovao majku. Ponosna, a Mladićevim muralom u našem komšiluku „osramoćena stara Beograđanka“, kako se predstavila, inače novinarka mlađih srednjih godina, i to pred zgradom u kojoj stanujem od 1962, reče mi da sam „bedna ameba“. Strepim od nekog narednog slučajnog susreta, iako među ljudima kojima ideje „druge Srbije“ nisu strane imam dobrih prijatelja i korektnih kolega, pa se i nadam da svi mostovi u ovom štetnom unutarsrpskom raskolu ipak nisu porušeni.

Izvor: Pečat (kraj u narednom broju)