• Насловна
• Поглед

Дарко Танасковић: Подвиг Светог Саве – Пут из незавршене прошлости у незапочету будућност (први део)

1 min read

4 године ‎ ИН4С

Величина духовног и световног дара који је Свети Сава даровао свом српском народу таква је и толика да би данашњем Србину највише пристајало безмолвије, ћутеће исказивање вечне захвалности и, нарочито, настојање да се вазда креће стазом којом је непоколебљиво ходио и да оре браздом коју је посвећено, смерно и моћно на многим њивама заорао тај јединствени неимар наше православне духовности, српске културе и државности. Ваљало би ћутати и, како је говорио почивши патријарх Павле, молитвено „узимати време“ пред Светитељевом иконом, а затим сваким даном све доследније и марљивије следити пут који је кроз беспуће прокрчио и кроз таму просветлио наш највећи путоказац и просветитељ Свети Сава – отварајући сложену тему смисла светосавља у савременом свету, овако у разговору за Печат беседи Дарко Танасковић, угледни српски филолог оријенталиста, исламолог, универзитетски професор, књижевник, преводилац, дипломата…

Српски народ данас, као и у протеклим вековима, следи и прославља Светог Саву. Чини се да Свети Сава на свом духовном и животном путу није имао кога да следи. Шта за Србе у овом времену представља светосавље, јесу ли, и колико су, на светосавском путу?

Да, Свети Сава није имао кога да следи, до своје љубави према Богу и према своме српском роду. Песник Васко Попа је то најјезгровитије исказао снажним стихом: „Путује по мрачној земљи. Штапом пред собом мрак на четворо сече. (…) Путује без пута и пут се за њим рађа.“ Ми пред собом имамо давно прокрчени пут, само га треба у варљивим и лажљивим тмушама нашега века препознати и имати поуздања, одважности, знања и снаге да се њиме корача, ма колико то понекад, а за Србе у новије време често, пречесто, изазовно и тешко било. А шта нам данас пример Светога Саве значи, да бисмо сви заједно, као Срби, остали окупљени на путу достојанства и слободе? Величанствени подвиг Светог Саве осветљава пут из незавршене прошлости у незапочету будућност. Његова поука истовремено је ванвременски духовна и свевременски овосветска. Самим тим, светосавље није, како се привиђа онима који не могу или не желе да разумеју, некакво национално, па и националистички сужено српско православље већ складан и делотворан спој универзалног, српског и стваралачког. Укључујући се у расправу о „српском свету“, угледни антрополог Иван Чоловић оцењује да је актуализовање тог одређења „понижавајуће и скандалозно свођење човека, културе и друштва на једну наводно најважнију димензију, такозвани национални идентитет“. Нико ми до сада није успео објаснити зашто је уважавање категорије националне припадности и идентитета аутоматски и искључивање свих других димензија човека, културе и друштва, али ни зашто би се једино то својство морало потиснути и докинути да бисмо добили улазницу за цивилизовани свет. Управо је светосавски узор најубедљивији доказ за супротно, што потврђују примери многих, у свету признатих српских великана.

Како би се у нашем времену и његовом појмовнику могао описати аманет Светог Саве?

Премда је Свети Сава узорао многу плодну бразду у Господњем и у овоземаљском винограду, чини се да би се у наше време и за наше време, овде и сада, а зарад будућности, његов аманет најбоље могао сажети у моралном и практичном налогу да вазда будемо људи, Срби и ствараоци. Једино следећи Савин путоказ и ходећи његовим захтевним путем могуће је бити и издржати уједно као светски човек, православни Србин и стваралачка личност, делатно отворена за дух и потребе нових времена и светских прилика, које су често, не само за Србе, претеће, злослутне неприлике једног вазда несавршеног света. А тај несавршени свет је разумевао као мало ко и умео да се кроз њега у својој мисији сигурно и суверено креће. Био је на најпунији, универзални хришћански начин светски човек, али и самосвесни Србин који је промишљено и упорно, стваралачки ревновао на ползу свога отачаства. О томе најуверљивије сведочи његова успешна борба у тешким временима и против многих препрека за аутокефалност Српске православне цркве. Прочитамо ли у Житију Светог Саве из пера Теодосија Хиландарца поглавље посвећено Савином одласку у Никеју ради добијања аутокефалије за СПЦ, увидећемо колико је разложно и рационално било његово сагледавање незавидног положаја Српске цркве у јурисдикцијској потчињености Константинопољу и, на темељу те прецизне „политичке“ дијагнозе, смела одлука да се затражи пуна самосталност за своју архиепископију! Као светски човек, Србин и стваралац у свом времену, Свети Сава блиставо је доказао како је могуће бити искрени хришћанин, припадник свог народа и делатник у задатом, несавршеном, али једином могућем и реалном свету. Делујући за, а не против… Разрешио је тешко разрешиву усудну разапетост Цркве која, по Христовим речима о његовом царству, „није од овога света“, а мора живети у овоме свету. А то је изазов сваког историјског времена. Нашег можда и више од било којег претходног. Следити тај високи идеал пуноће Логоса у ово време обездуховљености и свеопште сумње у смисао егзистенције изнад равни пуког физичког преживљавања и задовољавања телесних потреба и претежно ниских порива никако није лако (а када је било?), али му треба истрајно тежити. Такав избор представља једини изгледан пут ка мети за српски, али у бити и сваки други православни народ који, истовремено остајући привржен универзалном систему вредности и јединствен у свом идентитету, жели да буде добар и поуздан, уважен сусед у окружењу и да се активно и равноправно укључи у бурна и изазовна збивања на планети. Сарађујући са свима, а остајући свој. Може ли се у томе успети? Многи нас уверавају да не може, да се свет из основа променио, да је боље да заборавимо на Светог Саву и не оптерећујемо се, како воле да кажу, назадним верским и националним митовима. Има ли одиста разлога да се тако, у светосавском заједништву духа и културе, које је изнад догађајне историје и њених повремених и привремених заокрета, самосвесно, достојанствено и реалистично не настави кретање данашњим и сутрашњим светом и временом, ван којих и без којих ниједно у себе затворено и фрагментарно национално прегнуће нема изгледа на успех? Уверен сам да нема. Често се вајкамо да, за разлику од неких срећнијих народа, немамо ону дубинску, прећутну националну стратегију која не мора бити записана на хартији. Одговарам им да имамо светосавски образац, а остало је на нама.

Када је реч о националној стратегији и заједништву, како разумети деловање „друге Србије“, тај проблем велике располућености, која можда народ не заокупља, али коју политика злоупотребљава?

Пре неколико година наш познати писац Душан Ковачевић објавио је књигу „Двадесет српских подела“. Непосредно по излажењу привукла је одређену медијски и читалачку пажњу, али је, како ми се чини, пребрзо заборављена. А требало би да је сваки Србин држи на ноћном столићу и бар нешто из ње сваке вечери, ако не прати неки ријалити шоу, пре спавања прочита како не би сасвим мирно и спокојно спавао, пошто се током дана у вези с нечим, најчешће политичким, жучно расправљао и непомирљиво свађао с неким другим Србином. Ковачевићева дијагноза српског свађалаштва и подела, на начин својствен стваралачком рукопису овога писца, духовита је и сатирична, али и веома озбиљна и могла би бити поучна, па и лековита. Све поделе које Ковачевић региструје у мањој или већој мери и данас су актуалне, отворено или латентно, с тим што се све оне некако сублимирају у тези о, претпостављам, „двема Србијама“. Наиме, говори се о „другој Србији“, па је логично да постоји и нека „прва Србија“. Она се, ваљда, подразумева и не помиње, али се „друга“ могла диференцирати само у односу на некакву „прву“.

Да ли је самим тим нужно сврставање, избор, груписање, окретање припадање „изабраној Србији“? Какав је ваш став?

Пошто ми оно што се манифестује као „друга Србија“ није блиско, требало би да припадам првој, али ја то не сматрам потребним и не желим, јер једноставно осећам да припадам, просто напросто, Србији. Верујем, можда оптимистички и наивно, да се тако, упркос привидима који се у јавној сфери настоје створити, осећа већина грађана који се не поистовећује са „другом Србијом“ или их теме ове унутарсрпске поделе не дотичу. Е сад, питате ме шта мислим о постојању „друге Србије“. Мислим да је оно лоше и штетно по наш народ, али нажалост данас и реално, као можда и најоштрија подела која га разапиње. Уопштавања сложених друштвених појава, а и појава уопште, по дефиницији су и погрешна, јер ван себе нужно остављају знатан део стварности, али на њих смо понекад, посебно у оваквим разговорима, просто принуђени. Формацију „друга Србија“ доживљавам као изворно вишеструко хетерогену групацију људи са заједничким садржатељем односа према сопственој националној, српској припадности, који не иде даље и дубље од податка у личној карти, пасошу или, у најбољем случају, пописној рубрици. Пошто то већ јесу, ако јесу, подносе да статистички буду Срби, али би у већини могли бити и било шта друго, јер национални идентитет доживљавају као старомодну, ограничавајућу и оптерећујућу препреку утапању у пуну светскост, за коју држе да је у духу времена и општечовечанског прогреса. Њихова прогресивност је, међутим, од оне врсте којој је припадао и комунистички интернационализам у титоистичкој алотропској модификацији, а с којим многе (никако све) припаднике „друге Србије“ не повезује само идентична идеолошка матрица већ и дубинске споне много реалнијег континуитета. Од истог су материјала и њихова демократичност и толеранција, а о истинском прихватању растерећеног плурализма да и не говоримо. Представници „друге Србије“ неће, наравно, нипошто признати либерално пресвучени вредносно-идеолошки континуитет с тим бољшевичким типом (противсрпског) једноумља, али их њихов однос према одређеним појавама и темама уверљиво одаје. Посебно их реактивно покрећу, све до раздражљивости, три тематска подручја: друштвена улога Српске православне цркве, перцепција процеса разбијања Југославије и ратова који су га пратили, с пројекцијом уназад, до симптоматичног сагледавања и вредновања феноменологије Другог светског рата, а онда и сваки корак усмерен ка институционализацији српске културе памћења.

Промишљајући поменуту „прогресивност“ и „раздражљивост“, како бисте одредили најдубље суштину ове групације коју именујемо као „друга Србија“?

За „другосрбијанштину“ је, укупно узевши, карактеристична изразита неисторичност, тј. искључивање димензије историјског контекста, прошлог и садашњег, а и могућег будућег, из аналитичког поступка и начина извођења закључака, праћених експлицитним или имплицитним вредносним судовима. Једном речју, догматизам. Примера ради, првосвештеници „друге Србије“ своју библију, „Филозофију паланке“ Радомира Константиновића из 1969. године систематски настоје да ослободе било какве могуће историјске контекстуализације, иако она носи знатан „идеолошки садржај, набој и потенцијал“ послератне епохе и режима комунизма, како је то у „Духу самопорицања“ убедљиво разложио Мило Ломпар. Константиновићев манифест за следбенике је „свети текст“ који лебди изнад времена и простора, употребљив увек кад треба ошинути по нашој/српској „паланци“. Ту бисмо, међутим, морали бити опрезни, јер би се нека својства која свакако озбиљан аутор Константиновић приписује „паланци“ могла применити на њих. Тако он, на пример, сматра да је нормативни теизам „паланке“ заправо „један атеизам, и то атеизам којим филозофија паланке потврђује да је бог за њу само функција, стављање у службу њених норми, бог социјалног живота“, без икакве метафизичности. А „друга Србија“ је, знамо, изразито атеистична, па и антитеистична, у служби свога нехришћанског/постхришћанског, глобалистичког „бога“. Није ли такав став неупитног следбеништва у бити паланачки? Разликују се само богови. Текстови, као и појаве и догађаји, морају се читати, тумачити и разумевати у контексту. Иначе могу да заведу, буду злоупотребљени, али и да се освете. Чак су и муслимани, за које је Куран неприкосновена Реч Божија, у једном тренутку осетили потребу да установе теолошку дисциплину названу Наука о разлозима спуштања, тј. објављивања појединих сура и ајета, како би њихов смисао објаснили полазећи од историјских околности тренутка у коме је Алах одлучио да пошаље Знак својој заједници. Истински верујем да свако има право на своје уверење и на његово слободно саопштавање, па тако и они који се осећају припадницима „друге Србије“. У том погледу за мене њено постојање не представља никакав проблем, али ми сметају искључивост, арогантност и умишљена интелектуална супериорност приличног броја њених најгласнијих протагониста, као да поседују апсолутну истину која подразумева и моралну превасходност. Недавно је лист „Данас“ пренео констатацију једног истакнутог „другосрбијанца“: „Неостварен сан ове власти је комуникација на равној нози са личностима које представљају интелектуалну елиту ове земље.“ Да ли сања и какве снове сања ова власт уопште ме не занима, поготово у разматрању феномена „друге Србије“, јер га не сагледавам политички, у бинарној дихотомији „власт–опозиција“, пошто у редовима опозиције има странака које не припадају „другој Србији“, а ни неки у привидно монолитном фронту власти нису баш имуни на све „другосрбијанске“ идеје и особине. Занима ме на основу каквих мерила се утврђује припадност интелектуалној елити Србије и ко је властан да врши такву селекцију? Да ли су једноумље и препотентност неких истакнутих „другосрбијанаца“ довољни да они и њихови истомишљеници за овај народ стварно буду савремена елита, а истовремено на њега гледају са висине. Јер Србија је, као и свака друга нација, увек имала и треба да има репрезентативну елиту, при чему је нужно разликовати стварну елитност од надобудног, самопроглашеног елитизма. Иако не учествујем у медијским политичким надметањима, немам баш најбоља искуства с појединим представницима „интелектуалне елите“ с насловне странице листа „Данас“. Један од „другосрбијанских“ корифеја, иначе универзитетски професор и мој давнашњи познаник, чији ми је славни отац био учитељ, колега и пријатељ, можда и зато што га је делимично скривала заштитна маска, у мимоходу ми је на пешачком прелазу сочно опсовао мајку. Поносна, а Младићевим муралом у нашем комшилуку „осрамоћена стара Београђанка“, како се представила, иначе новинарка млађих средњих година, и то пред зградом у којој станујем од 1962, рече ми да сам „бедна амеба“. Стрепим од неког наредног случајног сусрета, иако међу људима којима идеје „друге Србије“ нису стране имам добрих пријатеља и коректних колега, па се и надам да сви мостови у овом штетном унутарсрпском расколу ипак нису порушени.

Извор: Печат (крај у наредном броју)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: