Дара из Јасеновца је моја прича: Јелена Бухач Радојичић, Драгослав Бокан и Драгана Томашевић у „Српском св(иј)ету“

„Сад је годишњица пред Ускрс, када смо ми у селу Јабланац где је живела моја породица, близу Јасеновца, где су усташе већ основале логор, дошле по мог оца, мајку, брата Живка од девет година, Илију од годину и по дана и Душана од четири године. Били смо пољопривредници. Усташе су нам узеле чамце, што је било главно превозно средство, јер је Сава често плавила. Требало је цело село да буде поклано, где је било 340 чељади, али су партизани дошли са својим чамцима и превели нас у збег у Босну, где смо били у време бомбордавања. Ишли смо гладни, жедни пили из кише која је падала, мајка је носила Илију, тата је водио брата Живка. Стално смо били у покрету, свратили бисмо у неку породицу, да нам нешто дају, али су се бојали, јер смо били избеглице и нико нас није лако похватао. Када је била Трећа офанзива, ухватили су нас и одвели са Козаре у Орахово, у муслиманску кућу. Сећам се да сам гледала да ако ме убију да паднем на суво“, присјећа се Јелан Бухач Радојичић, једна од ријетких бивших логораша Јасеновца који су и данас међу свједоцима ових страшних догађаја, за емисију „Српски св(иј)ет. Ова крепка 87- огодишњакиња је у детаљима којих се сјећа говорила о зликовцима са којима се сусретала, и о другим људима који су их одвели у логор. Имала је мало више од седам година када је одведена након 24 километра пјешачења у Горњу Градишку.

Детаљи које је изговорила јавно након страдња је изрекла први пут глумцу и продуценту Тихомиру Станићу, који је прикупљао својевремено грађу за филм, завршили су заправо у филму „Дара из Јасеновца“ Петра Антонијевића:

„Сећам се жене која је у пунђи сакрила злато, и како је убијена. Сећам се баке која је глодала кости, вадећи срж из њих, воду смо пили из бунара у који су се сливале фекалије. Цело моје село је било у логору, пролазили смо кроз њега, а ја сам рекла мами да сам гладна. Како није имало шта да се једе, купила сам мрвице из њеног џепа и јела. Јели смо из казана, не сећам се каква је била ћаса, али смо сво четворо јели из ње једном дневно храну коју смо добијали. То су биле сплачине, заправо. Онда се појавила једна госпођа која је била различита од других жена у логору. Била је црнка и имала бело на себи“.

Тада није знала, али је касније сазнала да је то била Диана Будисављевић, која је помагала дјецу, како би била спашена из логора. Присјећа се да јој је брат Душан заклан од четири и по године, као и бака и дјед, отац убијен маљем и бачен у раку коју је сам ископао, а мајка послата у Њемачку. Укупно јој је страдало 89 рођака у злочинима у НДХ, што је сазнала захваљујући грађи коју је прикупљао њен рођак након рата.