• Култура

Даниловград: Промоција Зборника о Љубомиру Дурковићу-Јакшићу

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Књига је на свим етапама цивилизације друштва играла водећу улогу у преображају културних, просвјетних, социјалних и политичких кретања.

Промоција Зборника о Љубомиру Дурковићу-Јакшићу

Промоција Зборника о Љубомиру Дурковићу-Јакшићу одржана у Даниловграду
У организацији Удружења грађана и поштовалаца Бјелопавлића “Бијели Павле”, Црквене општине Даниловград и Православног братства “Свети Арсеније” из Даниловграда, у петак 22. марта 2019, одржана је у Завичајном музеју у Даниловграду промоција Зборника о Љубомиру Дурковићу-Јакшићу, који је издао Институт за српску културу из Никшића.

У промоцији су учествовали: др Никола Маројевић, јереј, директор Института, доц. др Будимир Алексић, Предједник Управног одбора ИСК и др Васиљ Јововић.
Медијатор вечери је био мр Александар Вујовић. У име домаћина присутне је поздравио господин Огњен Јововић.

Др Маројевић је истакао да је Зборник настао као резултат научног скупа: Др Љубомир Дурковић Јакшић – живот и научно стваралаштво, који је одржан поводом 110 година од рођења и 20 од упокојења Љубомира Дурковића Јакшића. Зборник садржи радове са научног скупа, неколико радова који су приложени након одржавања скупа и биоблиографије Љубомира Дурковића Јакшића, коју је израдио истакнути библиограф Милорад Миловић.

“Љубомир Дурковић Јакшић се сматра једним од значајнијих српских црквених историчара и његошолога, који је по официјелном образовању био теолог, правник и историчар, а по професионалној преокупацији био је историчар-предавач на Богословском факултету СПЦ. Дурковић је оставио многе научне радове, студије, огледе… из више научних области, што јасно показује ширину његовог духа и разноврсност дисциплина којима се бавио. Тако имамо радове из његошологије, историје, историографије, библиологије, библиографије… Круна његовог стваралаштва је постхумно објављена монографија о манастиру Свете Тројице код Пљеваља”.

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије је у име Цркве поздравио научни скуп истакавши колико је значајно и проучавање дјела Дурковића, а још више још једном нагласити његов допринос српској духовности и култури и науци.

Учешће на скупу су узели: Радмило Маројевић, Далибор Петровић, Мирослав Додеровић, Будимир Алексић, Жарко Лековић, Вељко Ђурић Мишина, Радисав Маројевић, Миодраг Чизмовић, Снежана Божанић-Васиљ Јововић, Слободан-Бобан Јокић, Милић Ф. Петровић, Томаш Ћоровић, Павле Љешковић и Александар Вујовић.

Отац Никола је закључио да је овај “Зборник још један показатељ каква је свестрана и значајна личност био Љубомир Дурковић Јакшић за укупну српску, националну и црквену историју, културу, духовност и науку. Смисао овог и сличних научних скупова не исцрпљује се само у представљању научних и других достигнућа конкретних појединаца, заслужних… него прије свега у отварању и покретању тема од општег значаја за укупну српску културу, историју и духовност. Овај скуп и зборник настао као плод су огледни примјер како треба сагледавати људе од значаја за наш српски народ, ма гдје и како и у којем времену живјели”.

Приређивач Зборника и организатор Научног скупа доц. др Будимир Алексић је навео да “и методолошка и тематска разноврсност радова у зборнику показује колико нам је било стало да представимо цјелину Дурковићевог импозантног научног стваралаштва, толико важног за српску науку и културу. Сви референти су крајње студиозно приступили припремању своје теме, настојећи да што боље освијетле лик овог научника који је био човјек посебних способности, обдарен разним Божијим даровима.

Иако се у зборнику углавном наглашава научна димензија рада Љубомира Дурковића-Јакшића, која је неоспорно најважнија, ваља истаћи и ону васпитну, педагошку и друштвену/културну. Наиме, Љубомир Дурковић је током 1939. године радио као замјеник универзитетског професора за канонско православно право на Универзитету у Варшави, а послије Другог свјетског рата једно вријеме, тачније од 1947. до 1951. године, је предавао историју Српске православне цркве на Богословском факултету СПЦ у Београду. Од 1963. до 1972. године радио је као професор књижарства у Средњој библиотекарској школи у Београду”. Такође, Алексић је увјерен да ће “овај зборник многима помоћи, те ће генерације послије нас упознавати ликове научних, културних и црквених прегалаца који су знали бродити у бурним временима, и пребродити их, те остати вјерни Богу, Цркви, своме роду и научној истини”.

Зборник садржи комплетну библиографију Љубомира Дурковића-Јакшића коју је урадио професор Милорад Миловић, водећи библиограф у Црној Гори, и велики поштовалац Љ. Дурковића-Јакшића и његовог волуминозног научног дјела.
На самом крају приреживач се још једном захвалио учесницима научног скупа, поштоваоцима и настављачима дјела Љубомира Дурковића-Јакшића, који су се одазвали позиву организатора и тако омогућили да се на достојан начин обиљежи 110 година од рођења и 20 година од упокојења овог великана српске науке и културе, у чију част и спомен је објављен овај зборник радова.

Др Васиљ Јововић је говорио о Дурковићу као библиологу и историчару српског библиотекарства. Велики дио свог стваралачког опуса Љубомир Дурковић-Јакшић посветио је науци о књизи. Вриједне пажње су му научне монографије: „Историја српских библиотека (1801-1850)“, „Наука о књизи“, „Књига о Глигорију Возаровићу“, које су међу првим књигама на јужнословенском простору која проучавају ову проблематику.

Књига је, истиче Дурковић-Јакшић, на свим етапама цивилизације друштва играла водећу улогу у преображају културних, просвјетних, социјалних и политичких кретања. Захваљујући књизи човјечанство је достигло велика научна и техничка открића и постигнут је напредак у многим областима живота. Говорећи о улози књиге Дурковић-Јакшић наглашава да је она „главни учесник у свим областима система културе и живота друштва, као што су: 1) интелектуална дјелатност – наука, 2) експресија стварања – уметност и литература, 3) друштвене организације – политички и други облици друштвеног живота и 4) општи поглед на свет – филозофија“ и закључује да „без књиге нема ни масовне културе и друштвеног живота који се правилно развија.

Јововић је нагласио како је Дурковић-Јакшић написао о српским библиотекама неколико монографија и велики број радова у периодици: О Његошевој библиотеци, Библиотекар, III/1951, бр. 3-4, 115-120; VI/1954, бр. 3, 159-160; Прилог историји Народне библиотеке у Београду, Библиотекар, VIII/1953, бр. 3-4, 249-251; Српска библиотека у Земуну: (1825-1847), Београд 1959 (сепарат); О Доситејевој библиотеци, Ковчежић, 1961. књ. 4, 195-198; Пољаци о библиотекарству у Југославији, Библиотекар, XIII/1961, бр. 4, 283-285; Историја српских библиотека (1801-1850), Београд 1963; Прилог прослави 425 годишњице прве српске штампарије на Косову пољу, Библиотекар, XVI/1964, бр. 5-6, 287-304; Библиотека славено-сербска земунска: (1825-1850), у: Споменица Земунске библиотеке 1825-1965, Народна библиотека и читаоница „Јован Поповић“, Земун 1966, 23-30; Оснивање Универзитетске библиотеке у Београду, Годишњак Музеја града Београда, 1966, књ. XIII, 229-252; Библиотека српске лавре Хиландара, Београд 1969; Историја црквене и високошколске библиотеке у Хиландару, Београд 1970 (сепарат); Најстарија библиотека у Београду, Београд 1970 (сепарат); Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, 1, Од зачетка до отварања 1926, Београд 1977; Библиотеке у Србији, Београд 1978; Орфелинова библиотека, Београд 1979 (сепарат); О пропасти Народне библиотеке у Београду 1941. и судбини њених реткости, Београд 1985 (сепарат); Библиотека града Београда: 1928-1945, Београд 1995.”

Закључујући своје излагање др Васиљ је рекао како је Дурковић-Јакшић увиђао значај школовања кадрова из области библиологије за српску културу. Он у једној од својих књига, објављеној 80-тих година XX вијека, истиче да код нас наука о књизи, тј. књигознанство нема још опредијељено мјесто међу научним областима. Спорадични радови на ту тему проистекли су из напорног рада једног броја стручних истраживача који се нијесу школовали за тај посао већ су се самоуко дошколовавали у току рада на томе. Зато, каже Дурковић-Јакшић, „треба оспособљавати раднике редовним школовањем, који би књизи крчили пут од писца до читаоца, између којих би најспособнији научно проучавали и давали теоретска решења и препоруке о функционисању књиге за унапређење друштвене заједнице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: