Даница и Љубица Јанковић: Сачувале благо српског фолклора

Некоме је музика начин живота, а њима је била – живот. Са сестрама Јанковић, Даницом и Љубицом, етномузикологија је у Србији постала више од науке. Није било народне игре, мелодије и песме које њихово око није запазило, а рука забележила. Стизале су свуда где их је ритам водио, сакупљале, проучавале и описивале традиционалне обичаје, анализирајући их на терену, расветљавајући их у разговору са највећим певачима, играчима и свирачима. Иза Данице и Љубице остало је читаво богатство записано у осам књига под именом “Народне игре” (било их је око 900), које су штампане у периоду између 1934. и 1964. године. И није било то једино чиме су сестре Јанковић задужиле Србију.

Рођене су у дому поштанског службеника Станислава, Љубица 26. јуна 1894. у Алексинцу, а Даница у Лешници четири године касније, 7. маја. Ујаци Тихомир и Владимир Ђорђевић, врли етнолози, рано су у њима препознали музички дар, због којег би, говорили су, био грех да остану само на формалном образовању.

У то време су већ живеле у Београду, па је било изводљиво да се уз редовне гимназијске обавезе посвете и ваннаставним. Љубица је себе пронашла у виолини и клавиру, а Даница је уз то свирала и чело. Када је чувени Станислав Бинички проверавао Даничин глас и слух, толико је био одушевљен, да јој је понудио бесплатно школовање у тек основаној Музичкој школи “Станковић”. Биле су надарене и за цртање и за математику и за литературу, тако да је све те таленте требало “услишити”. Старија сестра је дипломирала на Филозофском факултету, где је студирала Југословенску и упоредну књижевност, српски и грчки језик, српску историју, а млађа је кренула истим стопама, определивши се за енглески и француски језик.

Даница је имала прилику да се две године усавршава на енглеском Оксфорду, после којег је радила у Тетову, а потом као професор у Женској учитељској школи у Београду. Преводила је дела Маривоа, Молијера, Џејн Остин, а режирала је и позоришне комаде, које су њени ученици изводили. Каријеру је завршила у Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић”, где је дуго била једини познавалац енглеског језика, што је овој институцији било од великог значаја. Љубица је, радећи у Четвртој мушкој, а потом Другој женској гимназији, ширила знање додатним студијама у Аустрији, Немачкој, Енглеској и Француској. Биле су успешне и омиљене професорке, али је њихов прави живот био негде другде. Завела их је чаролија народне игре, повела их је у неке нове светове и ту су пронашле своје место под сунцем.