Данас је Свети Нектарије Егински

Још од раног детињства се показала његова љубав према књизи. Као дете правио је књиге од комада папира, објашњавајући мајци како жели да у књиге записује речи Божје. Правио је такође од хартије и свештене одежде, показујући тиме своју љубав према свештеничком позиву и откривајући своје будуће призвање.

Рад у трговини није угасио у њему ту жеђ за науком. Сваки слободни моменат користио је за читање, развијајући у себи све више љубави према Цркви. Поред световних древних грчких мислилаца и философа особито је волео да чита Свете Оце, из којих је исписивао поједина места ради себе али и ради других. Понекад их је, како сам сведочи, исписивао на хартији из радње којом је замотавао робу, тако да је заједно са продатом робом давао својим муштеријама и поучне текстове ради њихове духовне користи. Доцније је те духовне текстове сабрао у једну књигу под називом „Ризница изрека“ и штампао.

Иначе од самог детињства се одликовао својом усмереношћу на духовни живот, издвајајући се тиме од својих вршњака и показујући мало интереса за њихове несташлуке. Тако је и у Цариграду користио сваку прилику да учествује на свакодневним богослужењима, носећи се још тада мишљу да прими монашки чин и да постане свештеник. Ту у Цариграду он би, после неког времена, постављен за васпитача у школи метоха Гроба Господњег: нижим разредима је био васпитач а сам је похађао више разреде.

У својој двадесетој години Анастасије напусти Цариград и прими се да у селу Литију на острву Хиосу буде учитељ. Ту остаде седам година, поучавајући не само децу него и одрасле острвљане, потстичући их на побожност и врлину, колико речју толико и личним својим примером. Пазио је на своје понашање и проводио живот уздржљивости и скромности. Често се после предавања повлачио у своју собу, проводећи слободно време највише у читању и молитви. Храм не само што је редовно похађао, дајући као учитељ пример свима, него је много пута и проповедао у њему Христову благу вест спасења.

Жеђ за дубљим духовним животом учинила је да постане чести гост „Новог манастира“ на Хиосу, који обнови старац Пахомије, монах светог живота, са којим је млади учитељ Анастасије водио дуге и честе разговоре. Старац Пахомије му откри тајне свете монашке философије као „науке над наукама и учврсти у њему жеђ за подвижништвом. Рсзултат свега тога било је његово примање ангелског образа, које се догоди 7. новембра (1876. г.) у горе поменутом манастиру на Хиосу. Млади монах доби име Лазар, би прибројан манастирском братству и постављен за секретара. Сво братство необично га је волело због његове ревности и спремности да буде свима од помоћи.

После годину дана рукоположи га митрополит Хиоски Григорије за ђакона у храму светих мученика Мине, Виктора и Викентија, давши му ново име Нектарије. Ђакон Нектарије остаде у свом манастиру још две године, изучавајући са још већим жаром Свето Писмо и Свете Оце.

Жеља му је била да студира теологију, али за то није имао новаца. Но Бог умудри имућног Јована Хоремина са Хиоса и он га посла да о његовом трошку студира у Атини. Дошавши у Агину, Нектарије заврши гимназију потом и Богословски факултет (1885.), трудећи се дан и ноћ. При завршетку гимназије умре његов добротвор Хоремин и он се но савету пријатеља обрати за помоћ Александријском патријарху Софронију. Благодарећи патријарховој препоруци уписа се на факултет у Атини, а касније доби и стипендију, која му омогући благовремени завршетак студија.

После окончања богословске науке ђакон Нектарије отпутова у Александрију, где га речени Патријарх рукоположи за презвитера у патријаршијском храму Св. Саве Освећеног (23.марта 1886. г.), произвевши га ускоро у чин архимандрита, у храму Св. Николе у Каиру. Оценивши његове способности и врлински живот, Патријарх му повери дужност проповедника и секретара Патријаршије.

Будући светитељ се показа веома ревносан у свом послу, вршећи своју дужност са страхом Божјим и многом љубављу. Благодарећи његовом труду и залагању би убрзо живописан храм Св. Николе. За време свог светог служења овај христољубиви муж задоби велику љубав народа и стече поверење, тако да после три године свог боравка у Александрији би изабран за епископа древне Пентапољске епископије. Тако запаљена светиљка његова би постављена на светионик, да светли свима светлољубцима светлошћу еванђелске истине и врлине. Глас о њему као човјеку пуном врлина и знања још се даље чуо, а љубав народна према њему све више је расла. Но његова једина брига беше и даље како да угоди Богу и да буде од што веће духовне користи народу Божјем.